Мина К: Зло ће вам доћи од начитаних

Ситуација у Епархији-рашко призренској одавно није била сјајна. Некима је то можда и познато, некима није. Али пратећи ових дана један серијал текстова о томе шта се заправо дешавало у Епархији протеклих година, добијамо јасну слику да у СПЦ постоје двоструки аршини. И да је Синод некоме мајка, а некоме маћеха. Шта би човек требао да уради да му „главешине“ из Синода буду мајка, као Теодосију Шибалићу? Да се прода, да изда, и које још гнусна недела да изврши? То код „Синодалаца“ пролази, то је данас помодарство. Што си гори, за њих си бољи. Али не може свако да буде такав, такви људи се рађају – баш такви.

Да господа из Синода поштују законе, својевремено би казнили тројицу дечанских монаха Језекиља, Данила и Исаију. Са њима и њихове налогодавце Саву Јањића и Теодосија Шибалића, па чак и Митрополита Амфилохија Радовића, који је по свему судећи ово безакоње „аминовао“. Када господа из Синода спроведу закон над овим људима, и истраже шта се тада дешавало у Дечанима, онда би и народ стекао поверење у њих, тиме би показали да у Цркви не постоје двоструки аршини, и да је Црквени суд правичан и једнак за све. Још 2008 године Владика Артемије је дао отпуст тадашњем игуману манастира Дечани, Теодосију Шибалићу, као и његовом „алтер егу“ Сави Јањићу. Да не помињем ону тројицу батинаша, који по Светим канонима, не би требали бити ни у манастирима, а не у Епархији. Док се отац Симеон избацује из Дечана, тамо су радо виђени гости: Фатмир Сејдиу, Бљерим Шаља, Марти Ахтисари, Џозеф Бајден, Хилари Клинтон и остали непријатељи Српског народа.

Они су и даље остали у Епархији, у непослушању свом надлежном Епископу Артемију, завели су анархију, и своју дечанску „епархију“ – у Епархији рашко-призренкој. Да нису имали подршку Митрополита Амфилохија и Атанасија Јевтића вероватно не би могли да чине таква безакоња, која су незпамћена у историји монаштва. Где пише да монах, тј. групација монаха, има право да претуку монаха, брата у Христу, и при том не одговарају? Где пише да монаси треба да откажу послушање према свом Епископу, и духовном оцу? Тако ли их је учио игуман Теодосије? Очигледно да јесте. Његов вокабулар је постао хабитуелан: „битанго“, „позваћу братију да те растргне“, „марш напоље, ово није јавна кућа…“ – (монахињама у Девиним Водама). Да ли неко ко има мало здравог разума може овоме узурпатору, неваспитаном и несмиреном човеку, да повери себе и своје духовно стање? Може ли овај нечовек од некога да створи исправног човека? Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије!

Претпоставимо шта би било да је Архимандрит (тада протосинђел) Симеон, са Владиком Артемијем тужио ове монахе световном суду? Одговарали би за најмање осам кривична дела:

Члан 121 – наношење тешких телесних повреда
Члан 123 – учествовање у тучи
Члан 125 – излагање опасности
Члан 138 – угрожавање сигурности
Члан 170 – увреда
Члан 171 – клевета
Члан 330 – самовлашће
Члан 344 – насилно понашање

И сходно томе добили подужу затворску казну. Али у њиховом случају није спроведен закон, ни од Црквеног а ни световног суда, а сада смо сведоци како се гоне Владика Артемије и отац Симеон. Црквено-световним судом у коалицији. Господа из Синода се тобож „опозивају“ на неке каноне, а сами их не поштују и руше. Скоро смо видели Атанасија Јевтића како на Светом Престолу држи ни мање ни више него Јеврејску Менору? Где пише да је то могуће? Можда по Зизјуласовим правилима да, али по Светим канонима сигурно не. Атанасије Јевтић је одавно сам себе изопштио из Црквеног клира, и довео себе у стање духовне болести „прелести“. Почетак прелести је увек претерано поверење у себе (Он је неоспорна теолошка величина данашњице). Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости – сатаном. Прелашћени човек добија информације и на нивоу осећања. Он може да има некакве чудне визије које личе на визије наркомана: понекад су то хаотичне слике, а понекад – читаве сцене које пред њим приказује демон. Овакав човек себе постепено боготвори, постепено почиње да осећа да је он некакав центар целог света. И увек око себе скупља своје „обожаватеље“, као што су Дејан Ристић, Теодосије Шибалић, и сличан слој људи. Један кажу има Едипов комплекс, а други има такође поремећај, који су према казивања очевидаца, забележиле камере у Какову. Када све саберемо и одузмемо, можемо да закључимо о каквим је особама реч. Свако се познаје по плодовима својим, тако су се и они познали. Да ли су ово последња времена, или монаси последњих времена, јер мало ко ће да се усуди да свој духовни живот повери у руке таквим „Лажи-пастирима“, вуковима у јањећим кожама.

Владика Артемије је упутио 2008 године Акт Синоду о побуни у манастиру Дечани, али је тај Акт остао „негде у фиоци“. Дечански разбојници су имали подршку у Синоду. Митрополит Амфилохије, „Кардинал“ Буловић, са прелешћеним Атанасијем нису дозволили да њихова „марионета“ Теодосије Шибалић буде „повређен“. Али зато се десет година чекало на смену Епископа Артемија. Десет година уназад кује се завера, од 2001 године. Побуна разбојника у Дечанима је био само врх кулминације узурпирања Епархије рашко-призренске. И ако се Владика Артемије обратио и Сабору поводом овог случаја, безакоње из Дечана је свакодневно настављено. Да ли је један Епископ из Сабора реаговао на оваква безакоња Теодосија Шибалића:

„ – Одбијање послушности своме надлежном Архијереју
– Одбијање да се покори одлуци надлежних у Цркви
– Јавно и тајно годинама ради, говори, клевета и ствара смутње против постојећег црквеног поретка и јерархијске власти
– Изузимање манастира испод власти надлежног Епископа
– Стање у манастиру описано у Нашем тексту Званична белешка од 23. августа 2008. године
– Организовање побуне и насиља у манастиру (27. Апостолско правило; 9. правило Прво-другог Сабора Цариградског)
– Огрешење о 2. правило Сардикијског сабора
– Прекинуо је сваки конткат са надлежним Епископом (од 26. августа 2008. па до данас)
- Ради и путује по Нашој Епархији и Ван ње без Нашег знања и благослова
-Увео је неку братију у канонски преступ подстакавши их да служе иако су под забраном свештенодејства
– Увео је манастир Дечане у шизму и раскол
– Учествовао је у чину пријема Епископије и других објеката у Призрену 15. септембра и поред Наше директне забране
– Узурпирао Епископију у Призрену и у њу уселио дечанске монахе без Нашег знања и благослова
– У Призрену дечански монаси са његовим благословом преговарају са Општином Призрен о њиви која је власништво ЦО призренске; Општина жели да на тој њиви гради школу; на њиви је већ подигнуто бесправно 12 шиптарских кућа
– Нити питају за било шта надлежног Епископа нити га обавештавају; раде све по благослову само Епископа Теодосија
– Еп. Теодосије понаша се као званични Епископ рашко-призренски, као да не постоји канонски Епископ; самостално доноси одлуке, преговара, ради са народом као да је то његова паства. Придобија народ авесаломски, и митом (2. правило Сардикијског сабора)
– Разговара у Призрену о издавању црквених објеката становницима Призрена (парохијски дом)
– Прича по Епархији, па и шире, да ће ускоро он сести на трон Епископа рашко-призренског, претећи унапред да тада „за Епископа Артемија и протосинђела Симеона неће бити места у Епархији“; узурпира власт канонског Епископа
– Поред живог и здравог канонског Епископа ради на његовом уклањању, шири приче да ће га ускоро уклонити; понаша се као да не постоји канонски Епископ“

Намеће се питање зашто нико није реаговао, и због чега је Теодосије и даље чинио безакоња? Очигледно је знао, да ће кад-тад узурпирати трон Епископа рашко-призренског, и радио је свесно на томе, са својим менторима из врха Синода. Десет година је доста времена да се неко циљано, планирано, корак по корак уклони из Епархије. Знао је Сава Јањић и тада да ће Косово постати независно, и сам је одиграо велику улогу у свему томе. Такав велеиздајник би требао да одговара за злочин против државе, али… Запад увек штити своје људе.

Веома је занимљиво да се у новој оптужници против Владике Артемија, Архимандрита Симеона, господина Предрага Суботичког и осталих, помиње сада цифра од 15.000 еура. Првобитно је било 350,000 еура. Непостојећи докази, ослобађање Архимандрита Симеона пред Врховним судом Грчке Ареопагом, шамар је гонитељима ових невиних људи. Ако се „покрао“ тај силан новац (а и они знају да то није истина), онда (како наводи отац Симеон) конаци који су се градили „не постоје“. Али блистају конаци у Светим Архангелима, Девичу и осталим манастирима, као доказ да су конаци грађени, и да је новац наменски трошен, а не украден. Један од „грехова“ Архимандрита Симеона и Владике Артемија је, што нису дозволили да Шиптари граде оно што су рушили. Међутим разлог за прогон ова два дивна Пастира морао је бити пронађен, јер домаћи „кардинали“, нису могли да изврше своју мисију до краја, док не уклоне Епископа Артемија и Архимандрита Симеона, „две опасне личност“ из Епархије рашко-призренске. Док се Шиптари шетају Косовом и својатају православне манастире, православни монаси и Епископи се прогоне. Ово је „рафално“ вређање наше интелигенције. Зашто нико не испита рад Дечанских фондова и њихово пословање? Верујем да би се ту свашта пронашло. Знамо да је Теодосије среброљубац, да поседује фабрику свећа у неком селу код Чачка. То је оно што јавност зна, а шта је са оним што јавност не зна? Милиони прошли кроз Дечане, и шта је са тим новцем? То никога не занима у држави Србији? А овамо читамо сваки дан о измишљеним цифрама које су тобож „украли“ Владика Артемије и Архимандрит Симеон, оптужбама без доказа, лажним сведоцима, судовима без пресуде, проширеним оптужницама. Нећемо се изненадити, када и после овог безуспешног покушаја монтирања судског процеса, следећи пут измисле суму од милијарду еура. Није Српски народ малоуман.

Побуна у Дечанима је имала значајан допринос да се Владика Артемије не само макне са катедре Епископа рашко-призренскога, већ и да се даље бесомучно прогони. Јер десило се нешто што нико од егзекутора није очекивао, а то је народ. Глас народа је и глас Божији. Народ се не да тако лако обманути. То је и показатељ да Господ није оставио Владику Артемија, ни Архимандрита Симеона, већ напротив да је уз њих. И сутра када Владика Артемије буде излазио поново невин пред суд, ја ћу да ускликнем: „Радуј се Владико Артемије, Господ је с Тобом“. Да се ово десило у Грчкој било би другачије. Грци су самосвестан и сложан народ, а неслога Србе убија. Не треба им спољни непријатељ, када су вековима сами себи највећи љути непријатељи.

Шта да напишем, што већ није написано… Чекајући епилог овог безакоња, сећам се мудрих мисли Светога Козме Етолског:

„Доћи ће време кад ће вам непријатељи узети и пепео са огњишта, али ви немојте издати и променити веру вашу.

Доћи ће време да ће се хришћани клати између себе, препоручујем слогу и љубав.

Доћи ће време кад неће бити ове слоге између свештеника и народа.

Зло ће вам доћи од начитаних.

Свештеници ће постати гори и безбожнији од свих.

Папу да проклињете јер он ће бити кривац…“

Нису ли та времена већ дошла?

С поштовањем,
Ваш верни читалац Мина К.