Др Миодраг Петровић: Порекло феномена „артемијевци“ и „артемијевштина“

У „Печату“ бр. 126 од 6. августа 2010.  године на стр. 32. објављено је писмо епископа бачког г. Иринеја (Буловића), упућено г. Милораду Вучелићу, директору и одговорном уреднику тог угледног и веома читаног листа, са молбом да објави „коментар“ владике др Атанасија (Јевтића) поводом текста госпође Наташе Јовановић под насловом „Вунена времена“ („Печат“, бр. 125 од 30. јула 2010, стр. 28-30). Атанасијев „коментар“ је објављен уз писмо Иринеја Бачког (стр. 33), а одговор на оба та текста благовремено су дали М. Вучелић и Н. Јовановић, такође у „Печату“, бр. 127 од 13. августа 2010, стр. 16-17.

Следствено томе, дакле, и текст који следи требало би да буде објављен у „Печату“ јер му је, по природи ствари, место тамо. Али ако га Редакција „Печата“ не прихвати, било из ког разлога, неће остати недоступан јавности. Ово зато што уполовачено, пристрасно или једнострано, у виду монолога, обавештавање јавности само штету може да нанесе.

Пошто се Иринеј бачки ка крају поменутог писма у „Печату“ дотиче „артемијевштине“ као „болног, опасног и, нажалост, директно разорног феномена“ по Цркву, и пошто је таква формулација одраз његовог нерасположења и, вероватно, намере да и даље предузима казнене мере према прогнаном са Косова и Метохије владици Артемију, оно (писмо) као такво, иако кратко, привлачи посебну пажњу. Зато не сме остати без одговарајуће анализе. Потребна је анализа, у овом случају сажета, да би се разоткрила дубља позадина реченог, односно да би се схватило је ли писмо засновано на истини и искрености.

Прво што треба рећи јесте то – да се Иринеј бачки здушно заложио за објављивање „коментара“ Атанасија (Јевтића) у „Печату“ зато што и један и други осећају потребу за правдањем. Чега?  Разорних последица изазваних низом њихових, и не само њихових, активности у наношењу многих неправди, првенствено кршењем црквених канона, у случају око владике Артемија и Епархије рашко-призренске. Последице су такве какве јесу зато што су њих двојица, са својим истомишљеницима наметнули пресуђење без правилно примењеног судског поступка; без пружене могућности да оптужени оповргне наводе у оптужници; без икаквог страха што се безобзирно крше црквени канони и Устав СПЦ; без икаквог стида или забринутости због изазваних, таквим чињењима, дубоких поремећаја у црквеном управљању.

Али прави суд о томе биће коначно онај у којем не седе пристрасне и осветољубиве судије; суд који ће у складу са Божјом вољом и испуњењем положене архијерејске заклетве васпоставити пређашње стање. Тај суд се непристрасно образује у свести искрено верујућих чланова Цркве Христове, а на основу осведоченог свеукупног живота и рада епископа Артемија, пре и после његовог епископовања у Епархији рашко-призренској. Такав суд није наметнут. Спонтан је. И као такав – једино вредан.

Друго, Иринеј бачки у наведеном писму представља „коментар“ Атанасија (Јевтића) као „текст нашег угледног теолога“. Само посредовање и молба другог да му текст буде објављен у „Печату“ доводе у сумњу његов ауторитет као „угледног“.  За часне и добре радње наступа се непосредно, без подметања неког са стране. А да ли је и колико уистину „угледан теолог“, о томе нека читалац просуди по овоме што следи.

Много година сам преко „Православља“ и „Књижевних новина“ водио дијалог са Атанасијем (Јевтићем) око имена Христос и Христ. Без мржње и крајње недоличних израза није могао ни да дише ни да пише. Због такве заслепљености упао је у нечувену јерес, јер је написао: „Доказујемо да Христос није име(ница) него придев“! О тој најновијој јереси у хришћанству обавестио сам Свети архијерејски синод дописом који је заведен под „Бр. 28, 04.01.2002. године“. (Више о томе в. М. Петровић, Христос и Христ. Одговори др Атанасију Јевтићу, Београд 2004). Сем тога, тај „угледни теолог“ у свом преводу Псалтира (Врњачка Бања 2000) на више места каже: „Потрпех Те Господе“! (в. нпр. Пс 129, 5; уп. 24, 5; 24, 9; 26, 14; 39, 2) уместо: „Са жудњом очекујем Те Господе“. По њему, човек трпи Господа! Уздигао се не само изнад Цркве, него и изнад Господа, услед чега свуда наступа као најпозваније мерило појава и ствари. А као човек који не разуме језик Псалтира, није испуњавао услов за рукоположење, сходно изричитом пропису у 2. канону Седмог васељенског сабора.

Такав „угледни теолог“ дрско и са ликовањем се прихватио да на крајње нехришћански, небратољубив и антиканонски начин изврши задатак у вези са протеривањем из Рашко-призренске епархије њеног канонског епископа Артемија. Тај чин је део само ширег плана да се, попут сценарија примењеног на српској војсци, и Црква сведе на обеснажено тело које неће моћи битно да утиче на то да народносна и православна свест Срба чврсто остану у свези. У том циљу се ужурбано у Српској цркви спроводе реформе које најпре код челних политичара и римокатолика наилазе на похвале. Једни траже спровођење секуларизације у животу Цркве; други – самовољно разбијање устаљеног, од Отаца предатог нам црквеног богослужбеног поретка и устројства; трећи – да се одступањем од устаљене и прелепе православне праксе што више прилагоде жељама и очекивањима римокатолика. Из назива „Српска православна црква“ већ је у појединим епархијама избрисана одредница „Српска“. Збуњујуће делује шаренило у приношењу Свете службе и, уопште, у једнообразном поретку, као и заједничко мољење са римокатолицима и другим вероисповестима, у чему предњачи Иринеј бачки, насупрот канонским одредбама и односним одлукама Светог архијерејског сабора. Јавно предност првенства у хришћанском свету даје римском папи, иако је овај од великог црквеног раскола (1054. г.) то право изгубио.

Има Иринеј бачки велико разумевање за догматско канонски неосноване, па следствено томе, и неприхватљиве изјаве, попут оних, на пример: да су Источна православна и Западна римокатоличка црква „два плућна крила“; да „без Истока и Запада нема хришћанства“; да је „златна прилика“, како је пренела „Политика“, да се 2013. године сретну у Нишу папа и патријарх српски, и др. А то обележавање 1700. годишњице Миланског едикта никакве везе нема са Нишом, у којем јесте рођен цар Константин, али као незнабожац. Милански едикт из 313. године, дакле, није донет у Нишу па, по природи ствари, ту годишњицу треба обележити у Италији а не у Србији.

Треће, госпођу Наташу Јовановић као аутора чланка под насловом „Вунена времена“ епископ бачки Иринеј хоће да представи као особу „без икаквог теолошког образовања или макар шире црквене културе, а да и не говоримо о познавању чињеничног стања или канонског права“.

Значи ли то да на „теолошко образовање“, „ширу црквену културу“, „познавање чињеничког стања или канонског права“ искључиви монопол има Иринеј бачки и они који му ни у чему не противрече? Зашто и по ком основу једној крштеној души и члану Цркве хоће да ускрати право на богословствовање; на објективност и истину; на смело и јавно сведочење о неправди; на право да и епископу, кад греши, укаже на штету коју производи? Припадништво верника у Цркви није исто што и припадништво у политичкој партији.

С правом, дакле, сваки правоверни хришћанин очекује да у лику епископа као духовног пастира види, уистину, пастира, имајући у виду да нико није имун на грех, сем једини Бог. Према томе, не само право него и обавезу има да сведочи истину свака крштена душа, јер се крштењем „обукла у Христа“ (Гал 3, 27). Ако као таква треба да робује, „робоваће“ Христу а не лоше схваћеном  и још лошије тумаченом званом „епископоцентризму“ који би, кад би то било могуће, и мисли у лаику хришћанину забранио. А „робовање“ Христу није тешко, јер сâм Он каже: „Јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 30).

Нико од чланова Цркве, па ни епископ, није у стању ни у сопственој души да измери праву дубину и каквоћу вере, а камоли у туђој души, са којом тамо неко из надмености покушава да се поиграва паушалним оценама о „теолошком образовању“, о „црквеној култури“… Треба ли овде подсетити Иринеја бачког на то – да је Одговор источних православних патријараха папи римском Пију IX 1848. године саставио, углавном, један богословствујући лекар, и да се у том Одговору наглашава да смо сви (и лаици) дужни да јеванђелску, апостолску и светоотачку науку проповедамо неискварено.  Верујући народ се,  са правоверним епископима, много пута у историји Цркве Христове показао као непоколебиви чувар истине у правоверју, насупрот ученима какви су били, на пример, Арије и Ориген, који су показали колико „преученост“ може бити разорна по правоверне у Цркви. Истина, дакле, чини ону праву подлогу за непритворну љубав на путу ка уједињењу разједињеног хришћанства.

Усуђује се епископ бачки Иринеј да се и на канонско право позива, са намером да што више омаловажи поимања о Цркви госпође Наташе Јовановић. Али ће он, због тога што више од ње познаје црквене каноне а крши их, бити „много бијен“ (Лк 12, 47). Наиме, иако му је добро познато да одређена црквена правила изричито забрањују заједничка мољења са јеретицима и иноверницима, свесно их крши, не обазирући се на запрећења која се своде на то да се таква свештена лица лишавају чина (в. нпр. каноне: 45, 64(65),  70. Апостолски; 11. Трулског сабора). Свети Сава је, за разлику од Иринеја бачког, римокатолике сматрао јеретицима. Због тога није хтео да оде у Рим, због тога је у Законоправило унео три важна списа о латинима као Јеретицима. А за тумачење 45. Апостолског правила унео је текст: „Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви – да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери, или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине – такав да са извргне“ (в. М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича, 2004. стр. 136-137). Али за такве каноне ће Иринеј бачки можда рећи оно што је његов истомишљеник Атанасије (Јевтић) неколико пута изјавио – „мачку о реп“. Ето ко и како испољава деспотизам из којег се у Цркви рађа беспоредак, на шта верници не смеју остати равнодушни.

Што се тиче „коментара“ Атанасија (Јевтића) на текст „Вунена времена“, госпође Наташе Јовановић, заслуживао би некакву пажњу да му главнину не чини неистина, уткана и у основу и у потку. У недостатку истине, нужне поштапалице су му иронија и недолични изрази, чиме загађује папир попут нафтних мрља што загађују реке и мора. Узалуд се жести на Врховни суд Грчке, који није скројен по његовој замисли. Зашто се није потрудио да том суду достави доказни материјал који би оправдао његова домишљања у оптужбама и очекивањима. Допустимо да у његовим оптужбама и има неко зрно истине, али много више има мржње и претеривања, имајући у виду колико тежих појава се може открити у раду неких других епархија уколико би се истраживало. Докле сеже осећај Атанасија (Јевтића) за правдом и објективношћу види се и по томе што свесно изједначује оптужене, односно „недавне одлуке судова – атинског, хашког и лондонског“. Због таквог расуђивања и необуздане жеље за осветом изазвао је, са својим истомишљеницима, оно што данас имамо у Епархији рашко-призренској. И не само у њој. Жртве прогањају такве, што је у криминологији познато као уобичајен феномен.

Када би прогонитељи владике Артемија имали оно што он као православни верник, епископ и Србин има, никакву потребу не би осећали да измишљају некакву „артемијевштину“ и „артемијевце“. Таква и у вези с тим слична терминологија, скована у главама немоћних да докажу и потврде оптужбе изречене против владике Артемија, наилази на осуду у душама правоверних хришћана.

Ако би се у правилно спроведеном црквеноканонском поступку доказало да је владика Артемије заиста заслужио да му се „невеста“ тј. Епархија рашко-призренска, на овакав начин истргне из загрљаја, и ја бих га осуђивао. Овако, најжешћу осуду заслужују они који су изазвали поразне последице не само у црквеном смислу, него и у државном, политичком, настале прогонством канонског епископа Епархије рашко-призренске. Све би другачије данас изгледало да су његови тужитељи и судије поштовали Христове речи: „Који је међу вама без гријеха нека први баци камен“ (Јн 8, 7).

Али у свим тим тужним збивањима око владике Артемија има и нешто добро. Мало стадо правоверних хришћана ће ојачати у сазнању истине, сећајући се Христових речи: „Не бој се мало стадо“ (Лк 12, 32); или: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас“ (Јн 15, 18); или: „Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн 16, 2). Нису ли данас сва ова дешавања у вези са владиком Артемијем и његовим стадом, како овим избеглим (њих седамдесетак) тако и оним неизбеглим из рашко-призренске епархије, живи пример и доказ истинитости наведених Христових поука?

Зато осећам потребу да своје казивање наставим у виду сведочења како бих помогао недовољно упућенима да до краја сазнају оне праве разлоге за оптужбе против владике Артемија. Није довољно то што сам више у назнакама изнео да му пресуду изричу архијереји Српске православне цркве са највишег места – у Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору. Као кључни истомишљеници у томе предводе углавном четворица њих. Јавности су позната њихова имена и улоге. Недовољно је и то што сам указао да црквеносудски поступак није текао у складу са оним што прописују свештени канони и Устав Српске православне цркве. Прибегло се уценама и претњама зато што правих канонских кривица није било за превисоку цену – одузимање епархије и протеривање са Косова и Метохије.

За јавност није довољно, такође, ни то што сам наспрам покорног, трпељивог, достојанственог и, надасве, правоверног држања канонског владике Артемија као осуђеника, истакао излив гнева његових прогонитеља; гнева оличеног и у погрдним изразима попут овог најновијег – „артемијевштина“. За такве ниподаштавајуће изразе, ширене и преко јавних гласила, није тешко дати образложење: У недостатку стварних кривица прибегава се, по нужди, пришивању етикета са погрдама не би ли се тако створио утисак у јавности да се хајка против оптуженог оправдано води.

Зато, дакле, народ у Србији и ван ње треба отворено упознати са истином. Архијереји српске православне цркве су, неки вољно а неки невољно, по диктату домаћих и светских политичких моћника (нарочито после посете Бајдена, а затим и Бориса Тадића манастиру Дечанима) прихватили да и физички, не само управно, склоне владику Артемија са Косова и Метохије. Другачије није могао да се убрза процес збивања, који је уследио после његовог одстрањивања. Којих збивања? Оних што су водила заокруживању настојања Шиптара у процесу осамостаљења и одцепљења од Србије самозваног Космета. У прилог томе недвосмислено говори недавно изречено мишљеље Међународног суда правде о сецесији Косова, као и од пре неколико дана одлука КФОРА да скине са себе и пренесе на Полицију Косова улогу чувара српских манастира и цркава на Косову и Метохији; на оне који су те светиње варварски палили и рушили.

По протеривању канонског епископа Артемија, Шиптарима је добродошао Атанасије (Јевтић), први неканонски женик Рашкопризренске епархије. Одмах је успоставио сарадњу са тзв. косовским институцијама. Обновљен је и потписан, између осталог, споразум са Косовском енергетском корпорацијом. И док је, с једне стране, нападно обавештавао јавност о својим успесима, о наглом процвату црквеног живота, о кривицама оних који су пре њега тамо управљали епархијом, дотле је, с друге стране, затварао очи: пред изазваним, и самом својом појавом, разарањима живог храма, јер је распудио стадо канонског архијереја.

Сарадњу у духу Атанасија (Јевтића) наставио је са Шиптарима и други некаконски женик преотете Епархије рашко-призренске, митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Овај у стилу победника изјављује: „Ласно ћемо ако јесмо људи“, претходно истакавши важну чиљеницу: „Од 2000. године није могло бити нормалне и здраве сарадње са косовским институцијама…У будућности је може бити“ („Политика“ од 19. августа 2010, стр. 6). Та „нормална и здрава сарадња“ неканонских женика са косовским институцијама донела је своје плодове. И знамо какве. Најпоразније по Српску православну цркву и Србију као државу.

После наведене Амфилохијеве изјаве за дан Преображења Господњег сваки даљи коментар био би сувишан. Све је јасно. Несарадња владике Артемија са косовским институцијама је, у ствари, његова „канонска“ кривица. За некакву утеху је можда то што није мали број српских архијереја који у приватним разговорима отворено признају да епископ Артемије није крив. Али поражавајуће је то што ови немају храбрости да ту истину званично засведоче и пред Светим архијерејским синодом и сабором. И тако, због узмицања већине, наметнула се мањина која маше измишљеном тзв „артемијевштином“ у намери да замрачи нешто што се не да замрачити.

Правовернима је у случају неканонски кажњеног епископа Артемија потпуно јасно на чијој је страни истина и правда; јасно им је да се бешчињем и мржњом растерују благослови дати отачаству Србији од Светога Саве, који нам је предао науку онакву какву су и њему предали. Повратком православној светоотачкој науци, која није друга до јеванђелска, вратили би се и благослови што нам одавно у Србији недостају. Другачије се не ногу потиснути мржња и жеља за осветом, исказана привиђањем некакве „артемијевштине“. Није ли са таквом измишљотином бачено семе да се основано говори и пише о „иринејевштини“, „атанасијевштини“, „амфилохијевштини“? Али томе нас верни слуга Христов и оснивач Српске православне цркве није учио.

Препознају правоверни оне који иду путем Светога Саве и спонтано се свијају око њих управо зато што се држе преданог им у Цркви, а одступнике избегавају највише зато што мењају и намећу нешто различито од онога како су и сами наследили.

О Преображењу Господњем                                                                                             Миодраг М. Петровић
У Београду, 2010. године