Монах Салаатил: Цртице о Саборности, Канонима, знању и познању

Темељ саборности Цркве јесте вера, а не некаква „канонска“ исправност или обредна истоветност.

Канони без праве вере не могу бити гаранти „саборности“, јер извиру из вере. Зато се над њима врши насиље кроз селекцију на подобне и неподобне.

Обред[1], сам по себи, под геслом враћања обреду старе Цркве и Отаца, без повратка вери Цркве и вери Отаца, јесте беживотна љуска. Уместо вере Отаца имамо разводњену догматику, искасапљене каноне, неживоточеће обреде, а у пракси секуларизам.

Као да од Отаца нисмо примили садашњи начин служења Литургије?

У том, формалном, да не кажем фарисејском, повратку Оцима, Свето Писмо Старог и Новог Завета као и Догматика јесу само научна материја. Додуше, колико историјска толико и филозофска (намерно филозофска, а не философска), али никада светоотачки тајинска.

Због чега? Заборавили смо језик Дрводеље из Назарета и Његових пратилаца Рибара. Отуда су нам Свети Оци постали филозофи и тешко разумљиви ван тог контекста. У филозофији их „разумемо“ одлично и нико у том и таквом свом разумевању не греши као сви остали.

Парадоксално, али такво филозофирање на делу нам показује да свако може бити у праву, без обзира на друге. Темељ те филозофије јесте знање без познања! Главна пак основа знања по мери палог човека јесте логика без Бога, а она је, како рече Преп. О. Јустин, суштина демона.

Као да смо сви преко ноћи постали муслимани, јер Алах сваког и све зна, али никога не познаје нити је од неког познат. Зато је битно (ако желим да сам савремени филозоф) да знам речи, да знам материју и да попут кловна у циркусу жонглирам деловима исте па како испадне. Битно је да сам ја „велики“ мајстор у свему томе, а другима ко је крив што не зна оно што ја „знам“.

Наш Спаситељ Богочовек Хрисотос нити је ограничен нити нас је ограничио знањем! Просто речено, Он нас познаје ипостасно и тако нас приноси Оцу који нас у Њему и Кроз Њега познаје као своје!

Знање је неодвојиво од човека, јер нам је дато као средство и могућност природе – не као њен циљ. Међутим, ако га прихватимо као циљ и начин нашег постојања и остварења, онда је оно ограничавајуће, јер оно је помоћно средство за познање.

Једно је када неког знам кроз познање, а друго је кад неког познајем кроз знање. Познање је увек ипостасно и собом обухвата и знање, док само знање по себи није ипостасно и може да буде супротстављено ипостаси. Познање и знање није исто и не разликовати једно од другог јесте демонска замка за јаке и оне који се не мире са границама природе, иако не би да је преобразе (надиђу).

Таквима демон нуди (само) „знање“ тј. ширину без дубине и висине, једнодимензионално, без јасног узласка на горе, али са сталним напредовањем ка доле. Иако слично, а често и истоветно, звуче, богословска (благодатно-искуствена) и научна (експериментално-разумска) истина суштински не значе исто.

Колико је тешко да се изрази нешто што нам је Бог открио о себи или о нама толико је тешко да се и сам човек о себи изрази тим истим језиком.

Заборављамо да вид, слух, додир и рацио код нас људи нису једина, да кажем, чула сазнања. Постоји у човеку и могућност познања. Оно што добијамо преко чула, тј. знање, утемељено на природи чула јесте као неуређена њива, лепо, зелена и бујна, али унутра има све и свашта, а највише корова који уситњава представу, али није познање!

Широки пут је управо то, атомизирати човека! – и све друго постаје невероватно велико и пажње вредније од човека. Најлакша атомизација јесте кроз разум затворен у своје границе, јер тада не напредује ка Христу тј. не преображава се (тако да кажем) у ум Христов. Човек се тако не обожује, већ се обоготворава и онда су ту наше крупне речи да сакрију тај бездан бесмисла.

Оно што се не обожује, обезбићује се, почиње да траје у нестајању. Ми на Факултету у Београду, за разлику од „презрених“ западњака, јесмо православно искомплексирани, јер нисмо довољно научни. Зато смо гладни и жедни резултата библијских наука и свега онога што се продаје као теологија на „западу“. Отуда говоримо високопарне речи.

Уколико неком од питомаца таквог става понудимо да се заједно помолимо, прочитамо неки Акатист, видимо шта то значи у пракси. Најчешће немају времена за молитву! Како да се моле неком ко је само историјска појава и ништа више. Осим тога о „Тој Појави“ све знамо или можемо све да научимо без икакве тајне, само ако довољно будемо читали и учили праве ствари.

Отуда је селективни однос према канонима Цркве и обреду без јединства у вери са свима Светима, уствари прикривена тврдња да је било прекида у апостолству Цркве. То је опасна, сатанска тврдња, која подједнако води ка унији или некој верзији „православног“ папизма или „православном“ протестантизму. У сваком случају, ничему добром, јер обоготворава човекомиша ма како се он звао међу људима, коме је бог егоизам.

Зато западњацима не треба нудити знање и музејску духовност, него им треба сведочити и указивати на искуство сусрета Бога и Човека, тј. Богочовека сада и овде кроз пример Светих Отаца, али и свој пример. Не причајмо: «Није сада време Св. Отаца!» – јер и они су живели у свом, а не у неком магијском „светоотачком“ времену, иако су се позивали на Оце и Апостоле пре њих да би били и остали на истом темељу Богочовеку Христу. На тај начин су имали сигурну будућност јер циљ Богочовек Христос као Ω свега кроз њих (Св. Оце) себе Духом Светим открива и као Α (Алфу) свега постојећег. Захваљујући њиховом „Да“ познати су и познали су Христа па је и њихово време и живот и ствари и све остало постало светоотачко.

Треба дуго да се ради и да се крваво зноји да би се избегле замке самодовољног разума, нормално, ваља се и њиме користити, али не само њиме. (Само) разумом се, како рече Свети Атанасије обилно користио Арије па је зато постао јеретик.

Ма колико то било тешко схватљиво па и мучно за нас (само)разумне до Бога као Спаситеља, реално (а то је најбитније иако није само етика), се не може другим путем, но путем Светих Отаца, јер њихов Пут јесте Христос Богочовек и Њиме су они ходили вођени Духом Светим. На тај начи Оци су постали Духом Светим зидови Цркве, назидани на темељу који јесте Христос. Примајући нас за удове свога Тела, Христос Богочовек нас спасава од палоприродног, али и од природног по себи без икаквог негирања Творца или творевине.

Монах Салаатил

—————————————————————————————–
[1] Обредност – начин служења св. Литургије.