Монашење и храмовна слава у манастиру Светог краља Милутина

Светом краљу Милутину посвећен је мушки манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у Бадовинцима недалеко од Шапца. И ове године манастир је свечано прославио своју храмовну славу. Прослава храмовне славе започела је празничним бденијем које је служио архимандрит Варнава. У току бденија Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије замонашио је у чин мале схиме сабрата овог манастира Николу Вуловића, давши му монашко име Теоктист (по светом краљу Драгутину, у монаштву Теоктисту). После монашења Владика Артемије се обратиo присутнима пригодном беседом:

“Овде, ко је из близине зна, пре четири године да није било ништа сем ове мале кућице. Када су дошли први монаси овде, прва молитва је била под шатором, разапели шатор и ту се молили Богу. Али, та молитва је била услишена у Бога, јер је Бог благословио да је за четири године саграђено много штошта овде. То видите и сами и осећате и користимо и ову цркву и конак и трпезарију и све остало што је овде створено. Али, највише од тога јесте управо што је овај манастир почео да доноси духовне плодове. Ко се некада бавио виноградом зна да се виноград засади а тек четврте године доноси род. Ево и овај виноград, који је засађен пре четири године, донео је диван плод, плод новога монаха, оца Теоктиста. Зато се ми на Светим Литургијама стално молимо Богу: Господе Господе, погледај с неба и види и посети виноград овај и утврди га, кога засади десница твоја. Сви виногради наши па и овај духовни виноград јесте у ствари дело руку Божијих и зато Богу још једном благодаримо сада и увек и у векове векова. Амин.“

На сам дан празновања светог краља Милутина (30. октобра/12. новембра), Његово Преосвештенство Епископ Артемије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење архимандрита Варнаве, игумана Герасима, протосинђела Варсануфија, протосинђела Агапита, протосинђела Романа, протосинђела Прохора, јерођакона Паладија и јерођакона Пајсија. Литургији је присуствовало око стотину светосаваца из разних крајева наше отаџбине. Неки од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће.

Након Литургије Владика Артемије је обавио чин резања славског колача и благосиљања жита које су принели братство манастира и овогодишњи домаћини славе Ђорђо Симић из Бијељине, Милан Чворовић из Београда и Ђорђе Петровић и Шапца. Колач и жито су овом приликом принели и чланови православног братства “Свети краљ Милутин“ из Шапца. За домаћине славе за следећу годину пријавили су се Ђорђе Недељковић и Зора Косановић из Шапца.

Потом се архипастирском беседом присутнима обратио Владика Артемије говорећи о светом краљу Милутину:

“Он је за четрдесет и две године своје владавине саградио толико цркава и манастира, не само у Србији него и  ван Србије, као што је било у Цариграду, у Солуну, у Јерусалиму и свуда где је то било потребно. И још Свети краљ Милутин је био, не само чувар своје државе од разних непријатеља у којима Србија никада није оскудевала, него је био и чувар вере православне. У оно време моћна Византија била је попустила и изгубила барјак православља који је до тада носила, јер је тадашњи владар цар Михаило Палеолог склопио унију са Римом и признао папу као поглавара целе Цркве. Краљ Милутин и Српска Православна Црква то нису прихватили, нису признали, него је краљ Милутин чак заратио противу Палеолога и на тај начин показао своју ревност у одбрани праве вере православне. Знао је Свети краљ Милутин шта значи вера, јер је живео том вером. Он, иако је био краљ, он је био краљ подвижник. Зато је Бог њега прославио и његово тело остало је нетљено до дана данашњега…

Као што данас каже у Светом Јеванђељу да добри пастир иде напред а овце за њим, јер познају гласа пастирева, наш народ треба да позна и препозна глас краља Милутина и осталих наших славних Немањића, пре свега по питању очувања своје вере православне, да не идемо за туђинима који нас данас воде и заводе за Голеш планину, који нас воде у екуменизам, у пуну унију са Римом, са папом и на разне друге странпутице, да ми православни Срби који схватамо и осећамо шта значи православље, да останемо на бранику његовоме, да га чувамо и исповедамо и речима и животом својим и примером, јер вера се брани не само животом, него и смрћу. Многи, многи угодници Божији пострадали су за веру своју православну и постали свети мученици Христови које је Господ прославио а Црква их слави по целоме свету.“

На крају овог светковања уприличена је трпеза љубави за све присутне. У току трпезе одржан је пригодан свечани програм.

Инфо служба

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на монашењу.
Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.