Монашење и Свети Сава у Љуљацима

Прослава Светога Саве – првог српског Апостола, мученика и испосника, у манастиру Светог Јована у Љуљацима протекла је у духу васкршње радости. Празнично славље отпочело је Великим вечерњем које је служио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г. Артемије. У храму Светог Јована Претече слило се те празничне вечери скоро сво прогнано монаштво распете Епархије и око 500 верника из свих крајева Србије. Многи од пристиглих верника су службу пратили изван зидина храма преко озвучења. На крају вечерње службе Владика је у чин мале схиме замонашио искушенике Александра (Козулина), Милета (Василића), Славка (Мирковића) и Бобана (Весића), давши им монашка имена Серафим, Михаило, Сава и Симеон. После обављеног монашења Владика је одржао пригодну беседу (беседа се у целини налази у прилогу).

На сам дан празника Владика је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење 11 свештеномонаха и 2 ђакона. На Литургији су се кроз Свето Причешће сјединили новопострижени монаси и већи број верника који су се за то припремили постом, молитвом и исповешћу. После Свете Литургије Владика је са својим свештеномонасима пресекао славске колаче бројним славарима Светога Саве из свих крајева Србије. Уследила је кратка светосавска приредба на којој су мали светосавци рецитовали песмице о Светом Сави.

Нагласимо овом приликом и то да су новопострижени монаси Серафим, Сава и Симеон изникли у црноречком расаднику док је монах Михаило поникао у манастиру Дубоки Поток, као и то да је отац Серафим први Рус (Иркутска област) кога је Владика Артемије замонашио. Дошао је у Црну Реку 2009. године као гост а затим замолио управу манастира да буде примљен у братство што је управа и одобрила.

Као што је познато, Црна Река је у протеклих тридесет година дала око сто монаха. „Ројењем“ Црне Реке оживели су скоро сви манастири у Епархији рашко-призренској. Није било године у задње две деценије када Црна Река није дала Српској Цркви једног или више монаха. Због тога се с правом може рећи да је Црна Река својим великим изливом „богато натопила“ Свету косовско-метохијску земљу и рашку област благодатном водом монаштва. Захваљујући томе богати приноси духовне обнове народа редовно су убирани и складиштени у небеске ризнице.

Неканонске одлуке Синода у фебруару прошле године а затим и одлуке Сабора у новембру биле су огромне „бране“ које су спречавале даље „изливање“ Црне Реке тј. зауставиле нова монашења и нова ројења Црне Реке на добробит Цркве Божије. Но, благодат Божија се неда уставити безаконим бранама и казнама. Ту брану, тај својеврсни објекат дивље градње на тлу Цркве, сам је Господ уклонио баш на Светога Саву – архинеимара Српске Цркве. Објекат дивље градње у Српској Цркви могао је бити уклоњен само руком Светога Саве, најмоћнијом српском руком, руком која је свему што је најсветије у нашем народу поставила темељ. Црна Река, сада у егзилу, је на Светога Саву поново потекла али сада, промислом Божијим, не натапа само Епархију рашко-призренску него целу Србију. У њој ће, извесно је већ сада, потонути свејерес екуменизма и јерес папизма чији су носиоци на западу главни пројектанти горе споменуте бране. Изливена Благодат Божија која се огледа у приливу нових искушеника и монаха, чак и у условима прогона, у то нас уверава.

Овде можете прочитати транскрипт беседе изговорене на монашењу уочи светог Саве у Љуљацима.