Милош М: Имовина СЦО у Дијаспори

ЧИЈЕ СУ ИМОВИНЕ СЦО У АМЕРИЦИ, КАНАДИ И АУСТРАЛИЈИ И ГДЕ ГОД СЕ НАЛАЗЕ СРБИ У РАСЕЈАЊУ

Питање власништва и ко управља некретнинама Црквено-школских општина, првенствено у Америци, јер ту се налазимо, је главно питање данашњице, односно оних чије су намере да та имања нелегално присвоје. Предмет овог питања је текст 7.1, 7.2 и 7.3, првенствено, који се налази у Једнообразним правилима и уредбама издатим од стране епархија код којих влада Нови устав, а који су они изгласали априла 1998.

Морамо да се подсетимо на историјске чињенице да би одговорили на горње питање, а то су: ко је стварао имања у Црквено-школским општинама, и који су били поводи тог стварања?

Знамо да су досељеници на овим просторима били принуђени да беже са својих огњишта, јер су били злостављани и протеривани од похода непријатеља, чији је циљ био да угрозе српска становништва тих крајева. Тако су долазили и насељавали земље, онде где су могли да слободно живе, и да формирају своје породице, онако како људско достојанство захтева. Под таквим околностима расељавања, стваране су и потребе на које се није рачунало. Отуђени од својих огњишта и у суседству са својим земљацима, који су се истом судбином ту нашли заједно, створили су дружење, јер је то нормално, пошто их је обједиљавало исто: националност, језик, култура, традиција, а понајвише вера Православна, која је увек била и биће кула-светиља Српског национа.

Тако су се прво скупили на једном месту (граду) Срби-земљаци и решили да би заједништво било главно решено, ако би заједно купили земљишни простор, сазидали Цркву у којој би Бога славили и сачували своје Светосавље, и подигли српски дом у коме би имали приредбе, састанке, и где би им деца имала могућност да сачувају Веру, језик и фолклор своје Српске постојбине. То је био њихов циљ! Једноставо речено, Српски досељеници су створили своја места на којима су створили прилике како би се очували од асимилације у новој средини. То су била њихова имања, њихове црквене зграде, њихови пикници, њихови домови, и као такви, они су искључиво имали право да кроз припадништво чланству управљају тим имањима која су створили. У томе, осим њих, нико им није ни у чему помогао. Они су створили средства за стварање и за одржавање. Свештеници су служили у Цркви и том народу, и били важан део тих општина, али нити су господарили, нити дириговали како и ко шта треба да ради. У сваком погледу то су биле хармоничне заједнице, које су у потпуности одговарале потребама ради којих су створене.

Шок је дошао 1963. када је помоћу Удбе рашчињен владика Дионисије, и када је створена подела по српским црквеним општинама, и када је главно питање било власништво тих црквено-школских општина, које су створили српски расељеници да би сачували свој национални индентитет. Успех који је створен у подели није био довољан, те су нови насртаји путем такозваног уједињења наставили исти посао преко насилно наметнутог новог Устава и неких Једнообразних правила. Удба је почела, а синови су наставили!

Једнообразна правила у члану 7.1, 7.2 и 7.3 кажу да та имовина више не припада онима који су је створили. Они могу ту имовину да употребљавају, али немају врховну власт да са њом управљају. Они за све што се збива на тим просторима морају да питају врховну власт, да траже одобрење, или подлежу санкцијама новопечених управљача. Ти новопечени управљачи су уствари отимачи, јер нису ни у чему суделовали: нити су купили имања са својим новцем, нити су зидали црквене зграде са својим новцем, нити су ма шта допринели са своје стране, али су себе насилно наметнули да преузимају управљање тим имањима, и да обраћају већу пажњу финансијама и материјалним добитима него оним првобитним одредбама које су навеле досељенике да стварају те Црквено-школске насеобине. Ти су исти Удбини синови учествовали у рашчињењу владике Артемија, и тиме почели финалну фазу издаје Српског Светог Косова.

Шта да се ради? Једноставно, све црквене општине треба да се врате својим коренима. Оно што су створили њихови очеви и деде, па и прадеде, у неким случајевима је првобитно, а сва остала насиља новопечених власника и управитеља треба што пре одбацити као нелегална и страна појмовима који су били повод за стварање тих општина. То исто важи и за финансије! Нека нове власти стварају општине о свом трошку, па нека са њима управљају каго год им се прохте. Али нека оставе на миру добар српски народ да се брине о себи, онако како жели и како им прилике налажу. Добар српски народ не треба да се покорава новим властима, јер они не траже сарадњу, нити желе да разумеју оно што је потребно да се створи мир и благостање. Они својим поступцима растерују народ, а неће и не желе да виде плод својих погрешних намера. Баш из тих разлога народ мора да се врати својим црквама и својим имањима, и да ограничи властодршце – да им више не допуштају, на своју штету, да роваре и уништавају оно што су њихови дедови њима оставили, и што је њихова дужност да пренесу својим потомцима, ради очувања Српства, Православља и Светосавља.

Милош Миленковић, САД