Архим. Симеон: Не ради се о Икономији него о Правди (I)

– или зашто В. Димитријевић „игра“ како А. Јевтић „свира“ –

1) Икономија и Акривија

Пре неколико месеци, у јеку кампање против Епископа Артемија, у времену пре и после одржавања новембарског заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, истицао се глас г-на В. Димитријевића, који се самодекларисао као „бранилац Владике Артемија“.

Позната је тако, између осталог, „сага“ у седам делова, објављена са његовим потписом, под називом Apologia de via eius (видети www.borbazaveru.com).

У својим иступима у јавности г-н В. Димитријевић залагао се, између осталог, за примену црквеног принципа „Икономије“, у решавању случаја Епископа Артемија.

Премда се може учинити анахроним зашто се сада бавити предлозима и анализама истицаним пре неколико месеци, сматрамо да је време које је протекло ипак веома кратко с обзиром на значај и домет теме о којој се говори, питање Епископа Артемија је осим тога још увек у жижи, поготово црквене, јавности, а идеја примене начела икономије „провлачи“ се на овај или онај начин, под једним или другим „транспарентом“, такорећи непрекидно.

Уосталом, и сам г-н Димитријевић бранећи (или „бранећи“) Епископа Артемија ипак се на самом почетку ограђује наглашавајући да је време „мајсторско решето“ и да ће оно показати шта ће „сутра бити“ са „Владиком Артемијем, седамдесетпетогодишњим старцем подвргнутом страдању и притисцима“ (Apologia de via eius).

С обзиром, дакле, да се овде не барата само терминима узетим из профаног, секуларног, живота – као што је „помирење“, „дијалог“, „модел помирења“…, него се користи (илити „жонглира“) појмовима и стварима (τά πράγματα) из живота, Предања и Учења Цркве – као што је начело „икономије“, неопходно је осврнути се на овако смело и „експертско“ истицање и инсистирање на примени поменутог начела у решавању „сукоба“ (израз г-на Димитријевића; треба приметити да и карактерисање речју „сукоб“ садржи пристрасност, тенденциозност, сврставање, замагљује ствари, даје им димензију коју немају, нетачно приказује положај две стране, претпоставља и пред-урачунава терет на плећа Епископа Артемија – који, да ли постоји?, и удаљава посматраче, читаоце и конзументе оваквих ставова од истине и проницања у суштину проблема, како би се објективно и непристрасно могло сагледати о чему се заправо овде ради).

Али, погледајмо начас шта значи појам „икономија“ у црквеном Предању.

Икономија је привремено одступање од акривије, и то не у суштинским стварима, „ради већег добитка“[1] (овде се наравно мисли на спасење људских душа).

„Као што они који плове морима, када прети бура и у опасности је лађа, избацују део товара да би спасили остатак“ и сам брод са свим путницима, „тако и ми у стварима када није могуће сачувати тачност у свему, изостављамо нешто, да не бисмо претрпели штету у свему“[2].

Другим речима, примена икономије наступа када одступањем од акривије у стварима које нису суштинског карактера очекујемо да произађе веће добро, или да се избегне веће зло.

Акривија је пак потпуно чување свих догмата Вере, освећујућих тајни и важећих црквених правила и обичаја. Циљ акривије је чување јединства и поретка у Цркви, и тиме постизање спасења људи и уопште напретка Цркве.

Када међутим неодступна примена једног нпр. Канона у конкретном случају онемогућава постизање тога циља, тада се може испитати да ли ограничавање његовог важења доприноси достизању циља.

Примена икономије уосталом представља наставак и подражавање божанске икономије, божанског оваплоћења. То је израз духа љубави који прожима Цркву, из којега произилази разумевање и снисхођење човековим слабостима.

А да је икономија резултат управо таквог хришћанског расположења, а не са циљем нарушавања поретка, види се из чињенице да је њена примена привременог карактера (краће или дуже време, зависно од околности), као и од промишљања и обазривости приликом њене примене.

„Привремено и са оправданим разлогом“, каже свети Теодор Студит[3], треба надлежни орган да је примењује, како не би уместо користи проузроковао штету, као што је саблажњавање верних, или да се преседан претвори у правило.

Тврдња да је икономија одступање од акривије које има привремени карактер и примењује се ради ванредних разлога, јасно се уочава из чињенице да се примена икономије не претвара у правило, него представља изузетак од правила само за одређени случај.

Свети Теодор Студит упућује да је икономија заправо акривија, када се примењује исправно у односу на време, начин и циљ, али је такође прекршај, безакоње када се примењује погрешно.

Да би то потврдио наводи пример – привремену промену путање једног брода, из разлога јаке буре. Овде се јасно види да је икономија (уствари привремена промена руте) заправо акривија, јер осигурава достизање коначног циља путање брода, док би акривија (наставак путовања насупрот олуји) значила уништење.

 

2) В. Д. – Раскол или Помирење? / Дијалог

Погледајмо закратко и друге начине или моделе које је истицао г-н Димитријевић.

Један је истакнут пре одржавања Сабора у новембру 2010, други након одржавања тога Сабора.

Оба су пласирана преко www.borbazaveru.com.

 

Раскол или Помирење? (новембар 2010)

У тексту Раскол или Помирење г-н Димитријевић заступа идеју да је потребно да дође до „помирења“.

Чак износи и „модел помирења“!

Потребно је да дође до помирења између, са једне стране, Епископа Артемија и, са друге стране – није прецизно наведено, али се претпоставља Патријарха Иринеја (као и, вероватно, Синодалаца и осталих Епископа гонитеља Преосвећеног Артемија), тако барем произилази из контекста.

Да би подупро свој „модел помирења“, г-н Димитријевић наводи случај из 1938. године када је дошло до „сукоба Патријарха Гаврила и Владике Николаја“, али је затим дошло и до „помирења“.

И данас би вероватно требало да дође до „помирења“ између Патријарха Иринеја и Епископа Артемија.

И опет г-н Димитријевић „протура“ и овде, и инсистира на постојању „сукоба“!

Али, у овом случају се не ради о „сукобу“! Напротив, ради се о прогону, бесомучном, безобзирном, бескрупулозном, суровом, у коме гонитељи не презају од било каквих средстава и конструисања, клевета, подметања, итд, како би елиминисали и уништили своју жртву.

Прогону коме у основи стоје политички разлози и верска убеђења! То је јасно видео и о томе се недвосмислено изразио и Врховни Суд друге државе – Ареопаг, али то изгледа превиђа, неће да види г-н Димитријевић и њему слични. Не треба о томе сада износити аргументе и трошити речи, прилично је мастила већ потрошено на ту тему.

Није се Епископ Артемије „сукобио“ ни са Патријархом Иринејем, нити са неким другим од актуелних актера ове драме.

Напротив, његов прогон траје већ годинама, али је од фебруара 2010, након постављења Епископа нишког Иринеја на место Патријарха, добио нове размере и попримио нове димензије.

Прогон је трајао и за време Патријарха Павла, непрекидним мешањем у Епархију, поништавањем канонских одлука надлежног Епископа, наметањем својих одлука и решења – са позиција Синода и Патријарха, Косовског Одбора, па и Сабора (често заправо не ни „својих“, него скуваних у другим, западним „кухињама“), брукањем и дезавуисањем у Епархији – пред монаштвом и свештенством, али и преко медија пред целокупном српском јавношћу, како у Србији, тако и у Дијаспори, итд.

О томе је већ писано и говорено на више места, и није место нити прилика да се то овде поново и потанко излаже.

Говорити о „сукобу“ и заговарати неко „помирење“ представља замагљивање стварности (тј. „замућивање воде“), кривотворење и извртање чињеница, приписивање стварима карактера који нису имале, како би се онда дошло до жељеног исхода – предлагања „решења“ које треба да иде на штету жртве, а у прилог гонитеља (да ли ово има икакве везе са спиновањем? није тешко докучити).

„Од Цркве се очекује да, по угледу на свог првопастира, Св. Саву, мири завађену браћу“ – наводи г-н Димитријевић на почетку свога текста.

И импутира нам мисао да је Епископ Артемије свадљив, да се завађа, да је дакле острашћен, слика већ толико позната и препознатљива, пласирана непрекидно од стране западних посленика и њихових експонената у Српској Цркви.

Сви, међутим, који иоле познају Епископа Артемија, међу које себе скромно убраја и долепотписани, знају и посведочиће да се за њега то не може рећи, нити то за њега важи – не може се код њега наћи ни свадљивост, ни свађа, ни стварање сукоба, ни острашћеност; постоји, међутим, доследност, истрајност, ревност…

„И сада би нас спасило велико помирење“ – кличе г-н Димитријевић са www.borbazaveru.com, као да је дошао до епохалног открића!

Завршавајући текст Раскол или Помирење? г-н Димитријевић наводи већ познату (срамну, лицемерну, недоследну…) изјаву Патријарха Иринеја Танјугу (у којој се између осталог каже и – „Владика Артемије је у једном дугом периоду био у раскораку са Сабором и Синодом. Мало се издвојио из целине Цркве и за нас је било неприхватљиво то што је он стање у коме се Косово нашло сматрао личним проблемом, који он треба да решава на начин који сам сматра најцелисходнијим…“[4] и додаје следеће своје закључке:

• „каже се да за њега има места у Србској Цркви, што је више него охрабрујуће“ – приказивати једну толико лицемерну изјаву Патријарха као афирмативну, и представљати је тенденциозно у позитивном светлу, не представља ли отворено и јавно декларисање подилажењем „власт имајућим“, затим и саглашавање са већ небројеним безакоњима учињеним са места Патријарха, њихово одобравање и заступање, и на крају крајева одраз сличности у деловању, размишљању, говору; ова изјава, уосталом, не потребује, сматрамо, шири коментар, довољно говори сама за себе

• „ситуација се понавља, седамдесет година после сукоба Владике Николаја и патријарха Гаврила“ – сличност коју покушава на сваки начин да „натегне“ г-н Димитријевић (и тиме ли себе прикаже као проналазача соломонски мудрог решења, и тако придода себи прерогативе мудрости, помиритеља, онога који „мири завађену браћу“ – као „првопастир Свети Сава“?), се у његовој анализи уопште не види, јер заправо сличност суштински и не постоји; „ситуација“ се никако не „понавља“, треба рећи г-ну Димитријевићу, и то „силовање“ чињеница није ли опет у циљу спиновања? и уз то „натезање“ непостојеће сличности, непрекидно инсистирање на постојању „сукоба“ у којој је једна страна, као изазивач сукоба, неминовно Епископ Артемије! то је пре свега нетачно, клевета, кривотворење стварности, хођење трагом оних који безакоње чине, непрекидно и многострано – Синодалаца, Тријумвирата, Патријарха; није ли то једно континуирано „прање мозга“, којега смо иначе непрекидно мете од стране режимских медија, у чему, изгледа, не заостаје ни www.borbazaveru.com?

• „зато се, опет и опет, у Бога надамо да ће СА Сабор СПЦ на челу с Његовом Светошћу патријархом изнаћи богомудро и праведно, црквенољубиво и човекољубиво решење кад је владика Артемије у питању, што захтева историјски период у коме живимо“ – инсистирати на прерогативима праведности, законитости, каноничности, правде, човекољубља, љубави, разумевања… у случају Патријарха Иринеја, након свега што је учинио и изрекао у току само године дана свога патријарховања, не оставља никакве сумње да се ради о тенденциозној и смишљеној намери да се ствари искриве и прикажу каквим нису, да се безаконици и нарушитељи црквеног реда и поретка, свесни и јавни прекршитељи Светих Канона, људи који су изрекли толико неистина, клевета, инсинуација само у случају Епископа Артемија, прикажу каквим нису – праведним и исправним (да ли из разлога да би им се додворило ласкајући), а да се жртви стави на плећа по сваку цену кривица, која треба да буде предмет расправе (или „икономије“); уосталом не треба сметнути с ума да је и Сабор својим одлукама учинио канонска безакоња; претходном тврдњом г-на Димитријевића зар се не оправдавају сва безакона чињења над Епископом Артемијем до сада, и зар се не поставља a priori Епископ Артемије у положај кривца, и поред свих познатих чињеница које говоре супротно, а његови гонитељи и џелати на пиједестал праведника, исправних чувара црквеног поретка и Светих Канона?

• „зар да у таквим временима не увидимо вредност слоге и мира“ – шта је то што би, по г-ну Димитријевићу, требало да учини Епископ Артемије да би дошло до „слоге и мира“? или, можда, како изгледа г-н Димитријевић сматра да Епископ Артемије на увиђа „вредност слоге и мира“, па ето због њега „слога и мир“ остају недостижни данас у СПЦ? итд.

Дијалог (децембар 2010)

У тексту са претенциозним насловом Како замишљам да бих разговарао са оцем Јустином данас? г-н Димитријевић поново започиње свој текст речима Патријарха Иринеја, и то ни мање ни више него изговореним у римокатоличкој фондацији Pro Oriente септембра 2010 (говор који је иначе одјекнуо у целом Православљу због своје нечувене скандалозности) – „на скупу у Бечу, свечаној академији римокатоличке фондације ‘Pro oriente’, 10. септембра 2010. године, патријарх србски г. Иринеј изјавио је да је природа Цркве – ‘дијалошка’“,

Да би затим додао своје закључке и „моделе“ – „чврсто верујући да ће Његова Светост патријарх србски имати снаге и воље, да… одлучно крене у дијалог са епископом Артемијем и његовим монаштвом… е да би се несрећа раскола што пре избегла, и да би Србска Црква показала да се, јер је дијалошка, с расколом не мири“.

О каквом то дијалогу прича г-н Димитријевић? Када су џелат и жртва водили дијалог? Како жртва може сести за сто са гонитељима и водити са њима дијалог? По ком моралном кодексу се они могу ставити у исту раван? Тај пример нисмо видели ни у Еванђељу. Христос са својим гонитељима није водио дијалог; напротив.

Зашто г-н Димитријевић непрекидно, упорно, покушава и труди се да изједначи гонитеље и гоњенога, да их стави у исту моралну раван? Да ли зато да би оправдао гонитеље, а жртви одузео карактер који су јој дали гонитељи?

Али, то није могуће постићи никада (осим, наравно, у текстовима, попут ових г-на Димитријевића)!

Где је, уосталом, г-н Димитријевић пронашао да је „природа Цркве дијалошка“? Код Патријарха Иринеја Гавриловића свакако. И где још? Код Митрополита Јована Зизјуласа? Код светог Василија Великог? Код светог Атанасија Великог? Код светог Јована Златоустог? Код светог Теодора Студита? Код светог Еванђелиста Јована? Код светог Еванђелиста Матеја? Код светог Апостола Павла? Код светог Апостола Петра? У Еванђељу?

Црква је, људским језиком изражено и у мери у којој то може схватити људски ум, мистично „тело Христово“ (в. Посланице Ефесцима и Колошанима). Свети Апостол Павле, који беше узнет до „трећега неба“, у својим Посланицама, а особито у двема поменутим, које пре свега представљају величанствене химне о Цркви, не износи тврдње да је „природа Цркве дијалошка“! До ког „неба“ су били узнети Патријарх Иринеј Гавриловић и г-н Димитријевић, када им је откривено каква је „природа Цркве“? Уосталом, Апостол Павле у својим Посланицама (а пре свега у Ефесцима и Колошанима, које представљају врхове људског поимања о Цркви; и сам Апостол Павле пише Ефесцима да је њему „по откривењу обзнањена Тајна“, која у „претходним нараштајима није била обзнањена синовима људским“, али је „сада откривена Његовим светим Апостолима и пророцима у Духу“, а то је „да су незнабошци санаследници и сателесници и заједничари Његовог обећања у Христу, кроз Еванђеље“) уопште не користи појам „природа Цркве“, када преноси „Тајну“ која му је „обзнањена откривењем“!

Како нам не цитира г-н Димитријевић неког од тих светитеља Божијих? Како нам не цитира Еванђеље, да видимо потврду и темељ његових речи? Је ли Христос водио дијалог са трговцима у храму? Да ли је водио дијалог са фарисејима? Или је Христос променио своју „природу“, и постао „дијалошки“? Како они (Патријарх Иринеј и г-н Димитријевић) могу уопште знати „природу“ мистичног „тела Христовог“, којему је „глава Христос“?

Како нађе г-н Димитријевић баш и само речи Патријарха Иринеја да нам цитира у потврду својих тврдњи? Колико смо добра а колико зла видели (и чули) од Патријарха Иринеја за годину дана његовог патријарховања? Чиме је Патријарх Иринеј стекао толики ауторитет, по г-ну Димитријевићу, да би нам служио као мерило и еталон понашања и мишљења? Безакоњима која је учинио за само годину дана патријарховања? Или делима из времена управљања Епархијом нишком? Обновом монаштва у Епархији нишкој? Истакнутим беседништвом? Истакнутим списатељским радом? Истакнутим пастирским радом? Истакнутим богословским радом? Ревновањем за чистоту и исправност Вере? Супротстављањем комунистичком режиму (у време којега је и постављен за Епископа, и дуго година у њему „храбро“ деловао)? Истакнутим патриотизмом и борбом за јачање Српства?…

Зашто нам г-н Димитријевић пропагира папистичко-протестантске измишљотине, као образац исправности, деловања, Православности, мишљења…?

Да ли само зато што то чине моћници, којима се додворава?

Или, пак, треба Србију и Србе у потпуности полатинити, променити им „код“, променити им биће, променити им ум, променити им иденитетет? Те у том циљу се пишу и овакви текстови?

Да не говоримо овде шире о неприхватљивости Богословских Дијалога који се воде са јеретицима разних врста, при чему са папистима чак „на истом нивоу“, „на равној нози“ (επί ίσοις όροις)! Лукавство паписта довољно је исказано недавном изјавом Папе Бенедикта да је Православна Црква непотпуна, да није Црква у пуном смислу те речи – „Само је једна Црква Исуса Христа… Само њени (римокатолички) поглавари и бискупи јесу наследници Христових Апостола. Цркве осталих хришћанских конфесија, у најбољем случају, јесу црквене заједнице, никако нису цркве у пуном смислу те речи“. Том изјавом Папа Бенедикт чак ни за равноправну не признаје Православну Цркву, него је поставља на нижи степен, испод њихове јереси!

 

Последња шанса за помирење (април 2011)

Ових дана управо појавио се на www.borbazaveru.com нови текст г-на Димитријевића под називом Последња шанса за помирење. Поново г-н Димитријевић третира тему „помирења“, у искривљеном, наравно, светлу.

И поново наступа са позиција „помиритеља“, који покушава да „мири завађену браћу“. Уз то, открива српском народу и нове елементе – ово сада што он чини, то је „последња шанса“!

И уз то додаје – „није нам остало много времена. Ускоро ће све кренути непорављиво лоше, и наш слом биће страшан“! Заиста, пророчки тон и наступ!

И поново потенцира идеју „дијалога“, и то овога пута јасно и недвосмилено – „са одељеном браћом из наших редова“ (сврставања су дакле већ обављена).

Г-н Димитријевић не бори се нити пише са циљем достизања и постизања правде (имамо у виду овде питање прогона Епископа Артемија). То недвосмислено произилази из његових текстова и изјава; он се одавно сврстао (на страну гонитеља, свакако) и сада само гледа да за Епископа Артемија (код његових прогонитеља, које непрекидно и често хвали, и неумерено и непримерно велича и „кује у звезде“) тобоже издејствује неки блажи „третман“, „примену икономије“, „човекољубиво снисхођење ради постизања црквеног мира и јединства“… (а да заправо у јавности утврди утисак, као један од његових јелте „бранитеља“, да је Артемије крив, и да чак уз то, и поред позива на „помирење“, „дијалог“, и поред понуђеног „модела помирења“, и чак ево и „последње шансе за помирење“, он то одбија; након тога, зна се шта га следује; и то ће онда бити праведно! да ли ово има неке везе са спиновањем, питамо се?). Никако наравно, не жели да ствари сагледа и назове правим именом, јер би то значило супротставити се „власт имајућим“, иступити из „њихових редова“, и сврстати се са „цркворушитељима“.

Зато и не тражи да се у питању прогона и безаконог поступања и кажњавања Епископа Артемија утврди правда, и казне истински и прави безаконици, преступници, прекршитељи црквених Канона и кваритељи Вере, него само „сматра да Владику Артемија не треба анатемисати, него да са њим треба разговарати“, као са прекршитељем извесно, као са безакоником, и убедити га некако да призна и прихвати безаконе одлуке, да легитимише безакоње које се врши, и да тиме наравно амнестира безаконике. После тога, какве ће још потребе бити за судским поступком над истинским преступницима, кваритељима црквеног поретка, узрочницима цепања Цркве, корифејима новачења у теологији…?

Нешто слично није ли било и са питањем подношења а затим повлачења Тужбе поднете Међународном Суду у Стразбуру против четири европске државе, због одговорности за злочине и штету нанету Српској Цркви на Косову и Метохији?

И одмах су дипломатски кругови поменутих земаља почели притисак на званични Београд са захтевом да се Тужба повуче, а позната Тројка је (без противљења, наравно, Патријарха Павла), по свом формацијском распореду, оперативно тај захтев спровела у дело.

И одмах су већ познате земље Запада, преко међународних институција које контролишу, одредиле неку (мизерну) суму новца за тобожњу поправку и реконструкцију (мањег дела) порушених цркава и манастира, а да начињена штета није претходно процењена, нити су кривци и одговорни именовани и процесуирани, а поменута Тројка је опет, по свом формацијском положају, омогућила да се тај захтев оперативно спроведе у дело, насупрот постојећој и валидној одлуци надлежног Епископа Артемија.

И ко ће сад, након „обнове“ која је започела, а која је, по начину, квалитету, карактеру, дометима, заправо само ново наношење рана, уништавање српске баштине и изругивање са духовним наслеђем и стваралаштвом српског народа[5] (а током које су се актери итекако окористили, не треба ни то изгубити из вида), поставити питање висине настале штете, затим надокнаде штете, па питање одговорних, па њиховог судског процесуирања…? И. Буловић ли, или А. Јевтић, или А. Радовић, „дечански двојац“ или … (овде нећемо помињати политичаре који су тада били на власти, а нису учинили оно што је положај на коме су се налазили од њих захтевао – и уз то су имали адекватна и потребна средства и механизме на располагању, и били, претпоставља се, од народа легитимно изабрани представници да штите интересе српског народа, територију државе Србије, баштину српског народа, његову имовину…, нити пак Патријарха Павла који више није међу живима, али тиме одговорности за своја (не)чињења свакако није лишен)?

Уз то, злонамерно је и злобно рећи, утолико пре са позиција тобожњег „бранитеља“, да домаћин у своју кућу „(у)пада“ – он у њу улази!

Међутим, г-н Димитријевић инсистира да је Епископ Артемије „(у)пао у Дубоки Поток“, што свакако претпоставља став да он није Епископ рашко-призренски – тј. „(у)пао“ је у туђу Епархију!

Такође, претпоставља и став да од стране Сабора у новембру 2010. године особа постављена на трон Епископа рашко-призренских – није прељубник и безаконик, него канонски Епископ!

Ето још једне потврде да се не тражи (од стране г-на Димитријевића) право и правда, канонски поредак и поштовање Канона, зацељење раскола (и поред ламентирања над раном раскола и изражавања жеље да се она зацели; али један је само начин за зацељење раскола, и то засигурно није тај који г-н Димитријевић упорно заговара и агитује; напротив, „његов“ начин значи „озакоњење“ раскола, његово продужавање и даљу агонију), санкционисање одговорних, него како изгледа само додворавање „власт имајућим“ и служење ко зна још каквим интересима.

Такође, веома је злобно и злурадо рећи „надам се да је он (тј. Епископ Артемије)… спреман на црквоградитељски дијалог“, говорећи са позиција некога тобожњег „бранитеља“ Епископа Артемија. Изражавање наде на „црквоградитељски дијалог“, свакако претпоставља да је досадашње деловање Епископа Артемија било супротно томе – тј. цркворушитељско[6]!

И на крају текста Последња шанса за помирење налази се један патетични, срцепарајући позив – „зато сада, у озрачју Светлог Васкрсења Христовог, узнастојмо да се помиримо, да опростимо једни другима, да се вратимо Истини која је Љубав“.

И ово је једна заиста препотентна и беспризорна изјава.

Како, пре свега, г-н Димитријевић зна да Епископ Артемије није већ опростио својим гонитељима? Да ли је продро у дубине његовог срца? Одакле му толика смелост да тврди да Епископ Артемије није опростио, и да га позива „да опрости“!? И са којих он то „високих“ позиција говори? И ко га је поставио на тако узвишен положај?…

Уз то, г-н Димитријевић позива га „да се врати Истини“; што опет подразумева да је Епископ Артемије одступио, удаљио се од Истине (која је Христос)!

О какве ли препотентности! О каквог ли арбитра! Који у својим рукама има мерило којим мери ко је одступио од Истине (вероватно и колико)! И преко тога има и мандат да ауторитативно наступа и позива одступнике „да се врате Истини“!

 

Архим. Симеон

Напомена:

Не ради се о Икономији него о Правди II 
Не ради се о Икономији него о Правди III
Не ради се о Икономији него о Правди – епилог

——————————————————————————-
[1] Свети Кирило Александријски, Πρός Γεννάδιον επιστολή, PG 77, 319.

[2] Исто, PG 77, 320.

[3] Свети Теодор Студит, Писмо 21, PG 99, 981.

[4] Делимичну анализу поменуте изјаве Патријарха Иринеја видети у нашем тексту „Синод издаје Косово и Метохију“, фуснота 29.

[5] Не говоримо овде о другим аспектима „третмана“ српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији од стране западних земаља и шиптарских институција, уз наравно благослов и чак активно учешће Синода, који се активно спроводе – попут преотимања из српских руку, преименовања, итд.

[6] На таквим конструкцијама и акробацијама могао би му позавидети и сам „гуру“ Јевтић!