Архим. Симеон: Не ради се о икономији него о правди (II)

– или зашто В. Димитријевић „игра“ како А. Јевтић „свира“ –

3) Угледни српски интелектуалци / Група угледних српских интелектуалаца

Поставке, идеје, ставови, тезе, приступи који постоје у текстовима и изјавама г-на Димитријевића, могу се препознати и у обраћањима Угледних српских интелектуалаца, као и Групе угледних српских интелектуалаца (титулисање наведено према www.borbazaveru.com), објављеним на www.borbazaveru.com.

Састављач(и) Отвореног писма Угледних српских интелектуалаца, као и Обраћања српској православној јавности Групе угледних српских интелектуалаца промовише(у) својим текстовима сагледавање и приступ решавању проблема у Српској Цркви насталог неканонским одлукама Патријарха, Синода и Сабора СПЦ у Епархији рашко-призренској, који је проблематичан, нетачан, неисправан и самим тим неделотворан, неефикасан и не-исцелитељан, тј. не може довести до исцељења ране раскола (коју су својим деловањем нанели Патријарх, Синодалци и Епископи њиховог окружења), што је свакако жеља и намера потписника.

Та теорија (слободно се може рећи), која се оцртава у наступима, текстовима и изјавама г-на Димитријевића, препознатљива је по својим елементима и у обраћањима Угледних српских интелектуалаца и Групе угледних српских интелектуалаца.

Потпис Г-на Димитријевића налази се међу Угледним српским интелектуалцима, као и међу Групом угледних српских интелектуалаца.

 

Угледни српски интелектуалци (новембар 2010)

Неколико дана након објављивања текста г-на Димитријевића Раскол или помирење? уследило је одмах писмо Угледних српских интелектуалаца Епископима СПЦ.

За мото свога обраћања Епископима СПЦ поводом прогона Епископа Артемија Угледни српски интелектуалци узели су два цитата „Владике Атанасија Јевтића“!

Осведоченог, јавног гонитеља Епископа Артемија, човека који је безобално море мржње, острашћености, клевета, неистина, итд, изнео против Епископа Артемија у својим јавним и нејавним наступима!

Човека који се налази под кривичним гоњењем[1], од стране Суда у Београду, на основу две Кривичне пријаве поднете против њега – због учињених кривичних дела клевете и увреде, јер је у стању урачунљивости, поступајући са директним умишљајем, јер је био свестан свога дела и хтео његово извршење, и био је свестан да је његово дело забрањено, починио поменута кривична дела.

Човека који је огромно зло и штету нанео у Епархији рашко-призренској, радећи са циљем разарања духовне њиве коју је 20 година приљежно обрађивао Епископ Артемије, и тиме довољно показао (и за оне који слабије виде) своју пастирску, литургијску и сваку другу нарав!

Човека који је један од главних актера увођења неправославних учења на Богословски факултет у Београду, из кога се већ годинама шире учења страна Предању Цркве и Православљу, и тиме саблажњавају многе душе, као и вишедеценијског промотера у Српској Цркви теологије и учења Митрополита Јована Зизјуласа.

Човека који се нескривено и отворено ставио у службу (да ли по незнању и неразумевању, или формацијски?) одвајања територије Косова и Метохије од државе Србије и стварања независног Косова, преотимања и уништавања српске културне и духовне баштине у Епархији рашко-призренској, уношења раздора и смутње у Епархију, успостављања најпре двовлашћа у Епархији, а затим и потпуног уклањања канонског Епископа (пре неколико дана, за Пасху, био је у Призрену; као неко ко приљежно и активно прати испуњење толико важног задатка коме је посвећен, и за који је одређен)!

Човека чија је пастирска свест била јасно пројављена још од 80-их година 20-ог века, током деловања у манастиру Ваведењу у Београду, као јеромонаха!

Узимање речи таквога човека за мото свога јавног обраћања, не представља ли изругивање и увреду жртве? Не представља ли већ јасно сврставање и заузимање става, што се жели истаћи на самом почетку?

Шта затим очекивати, какав садржај и поруке, у тексту који се наставља испод тако одабраног мота?

 

И заиста, први укус који остане и најјачи утисак који нас запљусне након читања Отвореног писма Угледних српских интелектуалаца јесте – патетика!

Али, зашто патетика? Зашто је порука коју Угледни српски интелектуалци преносе српском народу у свом обраћању Епископима СПЦ – патетика?

Ми бисмо очекивали и хтели бисмо да та порука буде – мужаственост! Да Писмо и обраћање Угледних српских интелектуалаца буде мужаствено, да одише мужаственошћу!

То је и заповест коју је Логос у својим јављањима Пророцима, која чине основ каснијег богословствовања Светих Отаца, често понављао – „мужајсја“ (ανδρίζου), и коју су затим Пророци преносили Народу Божијем – „мужајтесја“ (ανδρίζεσθε)!

Ми бисмо желели да српски интелектуалци (и они Угледни и сви остали) буду мужаствени, да одишу мужаственошћу и да то преносе и Народу Божијем, као поруку, као пример, као узор, као идеал…

 

Тако нас Угледни српски интелектуалци уверавају да „не верују у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу… Цркву“!

Али, финализујућа снага спољашњег утицаја на нашу Цркву се не једном показала евидентна и ефикасна, и то до дана када је упућено Отворено писмо Угледних српских интелектуалаца.

Нарочито је то било очигледно током управо те 2010. године на примеру прогона Епископа Артемија, Архимандрита Симеона, г-на Предрага Суботичког, због политичких разлога и верских убеђења, као и свих осталих мера предузиманих у Епархији рашко-призренској, у циљу спровођења програма и задатака свима већ познатих.

Изјављивати након тако флагрантних доказа и показатеља да се „не верује у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу Цркву“, какав смисао има и коју поруку треба да пошаље?

 

Угледни српски интелектуалци додају да „верују да ће у случају Владике Артемија одлука новембарског“ Светог Архијерејског Сабора „потврдити целомудреност наших архијереја… који не могу да изневере архијерејску заклетву“!

Али, не само да пред нашим очима постоје примери Архијереја наших савременика, и то не само Српске помесне Цркве него и других помесних Цркава, који су не мало пута „изневерили архијерејску заклетву“, него је таквих примера у историји Цркве велики број; и о томе није неопходно овде шире говорити.

Чему онда треба да послужи изношење тврдњи и уверења да наши Архијереји „не могу да изневере архијерејску заклетву“!?

 

„Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви“, настављају Угледни српски интелектуалци, „мање је важно од – појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви“, да би затим као пример „душебрижника“ навели име Мирка Ђорђевића и још једне особе.

Али, ствари стоје управо дијаметрално супротно!

Много је више важно „шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви“, и то заиста јесте од кључне важности, него што је појава неких тамо „душебрижника који су овај случај тумачили…“ по свом нахођењу очигледно!

Али Угледни српски интелектуалци ни не покушавају да се упусте у испитавање „шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу“ – него се упуштају у коментарисање Мирка Ђорђевића и његових ставова, као што не покушавају ни да нам објасне како повезују „ревновање у смиреноумљу“ са свим изреченим неистинама и клеветама, са свом исказаном мржњу и острашћеношћу, са свим безаконим одлукама…

 

Набрајајући забране које су наметане Епископу Артемију током 2010. године (забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, забрана свих свештенодејстава…) Угледни српски интелектуалци закључују – „Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија“!

„Многе владике“ вероватно јесу „упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија“, али по кулоарима сигурно и приватним разговорима, јер нико од њих није то јавно изнео и посведочио, али је то одговорно, јавно и званично изјавио Врховни Суд Републике Грчке – Ареопаг, решавајући по питању захтева Владе Србије за нашим изручењем, по основу међународне потернице, због тобожње, са наше стране, „злоупотребе службеног положаја“, додајући у својој Одлуци политичким разлозима и верска убеђења.

Разумљиво је и јасно заобилажење, избегавање и ниподаштавање ставова изнетих у поменутој Одлуци Ареопага од стране г-де Јевтића, Буловића, Патријарха Иринеја и осталих из њихове „дружине“, али није јасно када то чине Угледни српски интелектуалци, призивајући притом као аргумент само нека „упућивања“, која су вршена по кулоарима и ван очију јавности.

 

Уводећи читаоца у предмет свога обраћања Епископима СПЦ, Угледни српски интелектуалци наводе „исхитрену одлуку Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском“.

Али, да ли је могуће да поново, и овде, сусрећемо исти приступ – кривотворење и искривљавање догађаја, тенденциозност у приказивању чињеница, пристрасност у тумачењу, замагљивање стварности…!?

Али овде пред собом имамо Угледне српске интелектуалце, а не већ познате актере из Синода (и око њега), у Архијерејском чину!

Међутим, нажалост, видимо да и Угледни српски интелектуалци следе већ утврђени пут – ни речи, чак ни наговештаја, да је у питању безакона, анти-канонска, анти-црквена, бесправна одлука!

Напротив, за Угледне српске интелектуалце поменута одлука је само „исхитрена“!

И поново се, и овим Писмом, покушава запечатити искривљена, тенденциозна, пристрасна и кривотворена слика – о јасно утврђеном Кривцу, и о праведним, исправним, беспрекорним Судијама, који делују кроз надлежне органе, и доносе валидне, исправне и правне одлуке…

Заиста, очекивало би се више од Угледних српских интелектуалаца!

Али, прихватисмо и ово.

 

Погледајмо шта још поручују Угледни српски интелектуалци у свом Писму. Они објашњавају даље зашто пишу то Отворено писмо.

„Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола“

Заиста смела, и пресмела изјава! Са којих позиција, са којом увереношћу и са којим аргументима Угледни српски интелектуалци тврде да „Сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола“!?

У нашој блиској историји постоји пример изазивања раскола управо од стране Сабора СПЦ; да не наводимо овде и многобројне друге сличне примере из историје Цркве.

И какав је био став и коментар Угледних српских интелектуалаца након одржавања Сабора у новембру 2010, и донетих одлука?

Како стоји са одговорношћу за изречене речи и јавно пласиране тврдње?

 

Још су додали Угледни српски интелектуалци да „верују да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме“!

Одлуке новембарског Сабора данас су познате јавности.

Да ли су „противречиле Духу Светоме“? Или су донете у Духу Светоме, по Његовој вољи и Његовом надахнућу?

И да ли су Угледни српски интелектуалци након Сабора потврдили да Одлуке Сабора „нису противречиле“ Духу Светоме, или да су пак „противречиле“ Духу Светоме?

 

И наравно, изгледа неизбежно, Угледни српски интелектуалци наводе и толико коришћену тих дана, од стране г-на В. Димитријевића, промашену идеју позивања на „Конкордатску кризу“, „сукоб између Владике Николаја и Патријарха Гаврила“, као и начин решавања тога сукоба.

Стога и изјављују да „наду полажу у наук који је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор, када је у наметнутој кризи 1939, расправљао ‘о случају’ епископа жичког, Николаја Велимировића“!

 

Навешћемо овде као пример изјаву једног од Угледних српских интелектуалаца, активно и значајно ангажованог у црквено-просветном простору, дату управо у дане одржавања прошлогодишњег новембарског Сабора, која се односи на једно од кључних питања и проблема Цркве данас.

На новинарско питање о екуменизму, и његовом месту и утицају у Српској Цркви, поменути Угледни српски интелектуалац одговорио је:

„Не бавим се екуменизмом, то је за мене периферна ствар“!

И објаснио је у наставку шта детерминише његову процену места и улоге екуменизма, што значи и опасности коју он носи за Православље, наводећи да професионална област његовог ангажовања не познаје расколе (нити екуменизам), те да се на основу тога може закључити и какав је његов однос према екуменизму!

Не охрабрује нимало овакав приступ и овакво сагледавање, слободно се може рећи, највеће опасности за Православље данас. У времену када је јерес екуменизма потпуно профилисана и позиционирана, када је већ сасвим јасно да је то најопаснија јерес која се појавила у двехиљадугодишњој историји Цркве (о чему сведоче и многи ауторитети), када се Вера непрекидно и опасно угрожава од стране оних којима је превасходна обавеза управо очување чистоте Вере, који су и постављени да буду „око“ у богочовечанском телу Цркве (Епископи), односити се према тој опасности као непостојећој или периферној, не улива наду нити охрабрење од стране тих носилаца.

Понашати се као да опасност од Екуменизма не постоји, правити се као да је нема, сматрати да ћемо незаинтересованошћу и њеним игнорисањем успети да је неутралишемо – какав вид борбе представља, каквим резултатима води, какву црквену свест одражава, које Предање заступа?

 

Кључно питање које изниче након упознавања са ставовима и наступом Угледних српских интелектуалаца, као и Групе угледних српских интелектуалаца, јесте питање критеријума.

Који су критеријуми који руководе Угледне српске интелектуалце приликом сагледавања, као и заузимања ставова, проблема у Српској Цркви насталог безаконим и анти-црквеним деловањем Патријарха, Синода и Епископа око њих (попут А. Јевтића), а затим и осталих питања и проблема у Српској Цркви (попут јереси Екуменизма)?

То је свакако најтешње повезано и са питањем критеријума који опредељују позиционирање Угледних српских интелектуалаца у Цркви, њиховог места, улоге, односа према актуелним проблемима и изазовима, и следствено томе њиховог деловања.

 

Група угледних српских интелектуалаца (децембар 2010)

Након одржавања новембарског заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, Српској православној јавности обратила се Група угледних српских интелектуалаца.

Текст у коме су уочљиве сличности са Отвореним писмом Угледних српских интелектуалаца, генерално подсећа на теорију коју заступа г-н В. Димитријевић, те ћемо се укратко осврнути на њега.

За мото Обраћања Групе угледних српских интелектуалаца поново је узета изјава Патријарха Иринеја са његовог излагања у папистичкој фондацији Pro Oriente у Бечу, септембра 2010, као и краћа изрека Патријарха Павла. С обзиром да је о томе већ писано у досадашњем тексту, не бисмо се поново на то освртали.

Обраћање Групе угледних српских интелектуалаца већим делом садржи хронолошки преглед догађања у 2010. години, да би се на крају фокусирало на то шта треба чинити након одлука новембарског Сабора.

 

Поново се сусрећемо са позивањем на примену начела црквене Икономије, док се одлуке црквених власти карактеришу „непромишљеним“!

Не ради ли се и овде о грубој омашци, овај пут у процени карактера „одлука црквених власти у вези са Рашко-призренском епархијом“?

Уопште нису у питању „непромишљене“ одлуке црквених власти! Напротив! Одлуке су врло промишљене, дуго су планиране и припремане. Чак и превише дуго, по самим актерима прогона.

Можемо овде само подсетити на „акцију“ истога тога Тријумвирата из 2006. (за време патријарховања наравно Патријарха Павла; темељи те акције ударени су на мајском Сабору 2005), када је на њеном челу био бивши херцеговачки А. Јевтић, и када су били скоро сигурни да ће акција бити успешно окончана. Међу свештенство Епархије тада је пуштена прича да се Епископ Артемије неће вратити са мајског Сабора као рашко-призренски, и да треба да очекују садашњег узурпатора на трону рашко-призренских Епископа[2]! И та је акција позната јавности, зашто се сада правити као да није постојала и прећуткивати је?

Нису изостали ни покушаји нити претње уклањањем ни после мајске акције 2006, а пре фебруара 2010. Али није место о томе овде више писати.

Поменућемо овом приликом само још недавну изјаву папофилног Митрополита Амфилохија, када је преко београдских медија изјавио да „Синод на ту одлуку чека пуних десет година“ (реч је била о одлуци о рашчињењу, а изјава је дата непосредно након новембарског Сабора 2010)! Треба обратити пажњу на важан детаљ ове изјаве – није рекао г-н Амфилохије да САБОР чека на ту одлуку десет година, него СИНОД! Свима је познато да Тријумвират успешно управља Синодом већ дуго година.

И још је додао латиноумни Митрополит Амфилохије да је то „само оно последње што је у том процесу урађено“!

Тврдити након оваквих, и многих других елемената, да су одлуке донете „непромишљено“ – не представља ли довођење јавности, којој се Група угледних српских интелектуалаца обраћа, у заблуду, њено обмањивање, кривотворењем чињеница које су потврдили сами гонитељи, стварање једне непостојеће слике о читавом прогону, и заправо хођење трагом методологије препознатљиве код г-на Димитријевића?

При чему се у овом случају та методологија подупире ауторитетом Угледних српских интелектуалаца!

 

У читавом, подужем, Обраћању српској православној јавности Групе угледних српских интелектуалаца нема ни речи о правим узроцима прогона – политичким разлозима и верским убеђењима, нити пак помена о постојању Одлуке Врховног Суда Грчке Ареопага, која о томе недвосмислено и аргументовано говори!

Али има речи о „сујети“ као узроку стања у Српској Цркви, као и навођења да „и на једној и на другој страни, још увек потенцијалног раскола, има чињења која, нажалост, не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели“, те позивања да „не смемо дозволити да будемо жртве сопствене сујете“!

Међутим, верска убеђења, не само политички разлози, налазе се у основи нашег прогона, подношења Кривичних пријава, издавања Налога за хапшење и Међународних потерница, смештања у затвор неосновано и са свешћу да објективна кривица не постоји – али постоји неслагање у новачењима, изменама и издаји Вере, због чега је и уследио прогон, толико синхронизован, упоран, непрекидан, острашћен у гоњењу, клеветању, измишљању непостојећих кривица, све са циљем потпуног губљења у затворским казаматима блиских и драгих им Владара данашње Србије, и коначног уклањања и онемогућавања било каквог јавног деловања и јавне речи.

Сводити овај бесомучни прогон на сујету, а прећуткивати верска убеђења и политичке разлоге, више је него неодговорно и смешно, и заправо представља довођење у заблуду јавности којој се обраћа, стварање смутње и пометње, искривљавање и кривотворење праве слике процеса који се спроводе у Српској Цркви, не од фебруара 2010, него много дуже, и под управом и диригентском палицом већ познатих актера.

Или је можда и за интелектуалце из Групе угледних српских интелектуалаца Eкуменизам „периферна ствар“, те самим тим и верска убеђења не виде као основ, а поготово не као кључни основ, за предузимање гоњења?

Инсистирање да „и на једној и на другој страни… има чињења која не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели“ проистиче, надамо се, из незнања, али и куражи да се смело креће у областима исувише стручним, за које, иначе, не постоји довољно стручне оспособљености.

Уколико се састављачу(има) (па и потписницима) Обраћања српској православној јавности не допада поступање Епископа Артемија, уколико би хтели да је послушао њихове захтеве или следио њихове мисли, то ипак не може ни изблиза бити довољан аргумент за исправност њихових теза.

 

На крају, потписници Обраћања српској православној јавности износе „начин којим једино можемо да спречимо цепање наше Мајке Цркве“, и наводе да би то „у случају владике Артемија значило поништавање свих неканонских и противуставних одлука и омогућавање правичног и на канонима утемељеног суђења“.

Не виде, ни за тренутак, састављач(и) (и потписници) Обраћања српској православној јавности потребу да се на одговорност позову истински кривци оваквог стања и стварања раскола у Српској Цркви, прави виновници нарушавања канонског поретка, суштински преступници и прекршитељи Канона Цркве, те да се против њих покрене судски процес и омогући им се „правично и на канонима утемељено суђење“!

Како ће раскол бити исцељен и рана залечена ако се одговорни за оволике нереде и беспоредак у Српској Цркви не изведу пред Суд и праведно казне!?

Тражити пред Српском православном јавношћу суђење Епископу Артемију (за које кривице, уосталом?), а не тражити суђење правим кривцима и преступницима – чему води ако не забуни, заблуди, мењању места кривца и жртве, промовисању идеје и концепта гонитеља, извртању начела Права и Правде…?

 

И у овом случају би се, као и поводом иступа г-на Димитријевића, могло рећи – не ради се о Икономији, него о Правди!

 

Архим. Симеон

Напомена:
Не ради се о Икономији него о Правди I
Не ради се о Икономији него о Правди III
Не ради се о Икономији него о Правди IV

—————————————————————————
[1] Треба напоменути да г-н Јевтић упорно избегава да се одазове позивима Суда за рочишта поводом Кривичних пријава поднетих против њега.

Да ли се г-н Јевтић нада у заштиту надлежних Судских и Полицијских органа Србије, који имају обавезу да га у случају избегавања одазивању позивима за рочиште по основу Кривичне пријаве приведу стражарно у Суд – на основу већ до сада довољно исказане и потврђене одличне сарадње коју има група Епископа Српске Цркве, под управом Патријарха, са режимом Бориса Тадића у Београду, која је резултирала многоструким кршењем Закона и злоупотребом надлежности Судских и Полицијских органа у случају бесомучног прогона долепотписаног и г-на Предрага Суботичког, а што је потврђено више пута и званичним надлежним документима, али се до данас извршена злоупотреба службеног положаја од стране Судских и Полицијских органа државе Србије нити санкционише нити прекида, него се напротив „покрива“ неким невидљивим за јавност ауторитетима и продужава и даље?

Није тешко претпоставити да захтеви за злоупотребом службеног положаја од стране Судских и Полицијских органа Србије долазе од истих особа које су и морални подстрекачи и одговорна лица за подношење Кривичне пријаве фебруара 2010. против г-на Предрага Суботичког и нас (такође су организатори и извршиоци безаконог уклањања Епископа Артемија са своје катедре, носиоци предњачења у предаји Косова и Метохије и особито српске духовне и културне баштине на Косову и Метохије у туђинске руке, корифеји реформаторства у богослужењу, учитељи неправославних учења у теологији…), и који очигледно сматрају да их црна риза коју носе и функције које су заузели у Српској Цркви, уз свакако беспрекорну сарадњу са политичирима на власти, штите од било какве одговорности за недела и безакоња која су починили и чине – на штету Српске Цркве, српског народа, српске Државе, српских интереса у целини, и да могу и даље неометано настављати свој „посао“ у Српској Цркви, који су и до сада неометано, годинама и деценијама, обављали!

Г-н Јевтић, иначе, живи и пребива у другој држави (по сопственој вољи и нахођењу, на своје упорно тражење и инсистирање), али неометано долази и даље у Србију, да у њој „ведри и облачи“, да просипа по српском народу море мржње и клевета, неистина и злобе, смутње и заблуда, које носи у себи, у свом срцу (в. Мт. 12, 34), и којима хоће да „задоји“ и „напоји“ српски народ, и да загади тиме све изворе у Србији.

Уз то г-н Јевтић по Грчкој, „Бога се не бојећи и људи не стидећи“ – по народној изреци, дрчно шири исте клевете и неистине, исту злобу и мржњу, покушавајући да доведе у заблуду грчки народ, хвалећи се преко грчких медија како једва чека да дође на Суд (у Београду) по основу Кривичне пријаве против њега, и да изнесе све податке које поседује!

Таквога човека, Угледни српски интелектуалци, налазећи очигледно за узор живота, мерило понашања, правило учења, пример за углед (пре свега Епископу Артемију, даде се закључити) цитирају постављајући неколико његових речи за мото Отвореног писма које шаљу „Епископима СПЦ“.
О самом садржају и смислу наведених његових речи на почетку Отвореног писма Угледних српских интелектуалаца нећемо овде шире говорити.

[2] О томе се може више прочитати у нашем тексту Удар на Епископа Артемија