Архим. Симеон: Не ради се о икономији него о правди (III)

– или зашто В. Димитријевић „игра“ како А. Јевтић „свира“ –

4) ICR Питер Фејт / Амбaсадор Немачке Мас

Теорија г-на Димитријевића погледајмо где се још може срести, код којих носилаца.

 

ICR Питер Фејт

Управо у периоду уочи одржавања јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора српски медији преносили су изјаве Питера Фејта. Српски медији имали су заправо задатак у том периоду да врше припрему српског народа за предстојеће преговоре „Београда и Приштине“, како би се што безболније прогутала још једна „горка пилула“ везана за Косово и Метохију, те су им у том смислу добро дошле изјаве овог међународног дипломате, Холанђанина по националности.

Али, како то да „Београд“ учествује у тим разговорима, није ли држава Србија правни субјективитет који би требало да фигурира у међународним односима, са међународним представницима?

И са ким то „Београд“ разговара – са „Приштином“? Али, у ком својству, на који начин – како „Београд“ може разговарати са „Приштином“ – као две престонице две међународно признате државе? Може ли Берлин разговарати са Минхеном, или Рим са Торином? Шта нам то Питер Фејт поручује, и шта то српски медији журе да пренесу, какву нам то прашину „бацају у очи“?

„Јачање поверења две стране, односно напор ка помирењу Албанаца и Срба, кључна је ствар у предстојећим преговорима Београда и Приштине, оценио је Питер Фејт“, преносили су српски медији тих дана.

Помирење је, наглашава Питер Фејт „кључна ствар у преговорима Београда и Приштине“!

Помирење – како нам то познато звучи!

„Помирење, Раскол или Помирење, Модел Помирења, Велико Помирење, Последња шанса за Помирење…“ – чудне ли подударности!?

У исте дане слушамо о потреби Помирења „Срба и Албанаца“, али и Владике Артемија и Патријарха, Синодалаца…! „Модератори, посредници, помиритељи“ – Питер Фејт и Владимир Димитријевић!

Након потребне припреме јавности, преговори између „Београда и Приштине“ су почели; кључна ствар коју треба да достигну је помирење.

У међувремену врши се припрема јавности и за преговоре/дијалог како би се превазишао „сукоб“ између Епископа Артемија и Патријарха (Синодалаца…), и постигло помирење такође. У том циљу написано је доста текстова, дато доста изјава, упућено више Апела, Обраћања јавности, изражена иста идеја на више начина, како би била пријемчивија, како не би била монотона… (модел помирења, велико помирење, дијалог, раскол или помирење, последња шанса за помирење…). Рекло би се, ево, ту је, само што није почело…

Али, погледајмо, у ком својству, са којих позиција Питер Фејт говори о потреби помирења „Срба и Албанаца“.

Питер Фејт је Међународни Цивилни Представник (International Civilian Representative) на Косову и Метохији, шеф Међународне Цивилне Канцеларије (ICO).

Претходно је био високи службеник НАТО (у време бомбардовања Југославије) и Секретаријата Савета Европске Уније.

Службовао је на разним местима по свету

• Лични представник Генералног секретара Лорда Робертсона за Југославију

• Директор дирекције за управљање кризама и операцијама

• Шеф оперативне групе НАТО-а за Балкан

• Политички саветник команданта IFOR-а за БиХ

• Лични изасланик високог представника ЕУ, Хавијера Солане, за Судан/Дарфур

• Шеф стручног тима ЕУ за Ирак

• Шеф Мисије предвођене Европском Унијом за надгледање мира у Индонезији

• итд

Дакле, кадар са великим дипломатским искуством управо у „кризним подручјима“.

Циљеви ICO су да

• обезбеди пуно спровођење Решења за статус Косова (тј. спровођење Ахтисаријевог Плана, за Србију и Србе неприхватљивог, и никада прихваћеног)

• пружање савета Косовској Влади

• омогућавање Европских интеграција Косова

Meђународног Цивилног Представника именовала је 28. фебруара 2008. (10 дана након незаконитог проглашења независности) Међународна Управљачка Група (ISG), чија је „првенствена сврха подршка пуној имплементацији“ Ахтисаријевог Плана.

Из тих разлога Србија није никако могла да призна Питера Фејта као партнера, нити да га прихвати за саговорника у било каквим односима.
С обзиром да је Србија ипак била спремна на сарадњу, али у формату који неће бити изазован за јавност, требало је наћи компромисно решење. И решење је пронађено.

Питер Фејт добио је још једно лице!

Именован је и за Специјалног Представника Европске Уније за Косово (EUSR)!

Taко да „Приштина“ у лицу Међународног Цивилног Представника види Питера Фејта, а „Београд“ у лицу Специјалног Представника Европске Уније за Косово види такође Питера Фејта!

Београд се понаша као да не види Питера Фејта у лицу Међународног Цивилног Представника, а Приштина се понаша као да не види Питера Фејта у лицу Специјалног Представника Европске Уније!

Међународна заједница му признаје обе функције, оба лица; тиме је и институционално „озакоњена“ дволичност!

Какав је значај те две функције у односу једне према другој види се и из чињенице да Питер Фејт као Међународни Цивилни Представник има под собом преко 200 запосленог особља, док као Специјални Представник Европске Уније има само 10-ак службеника!

Не треба наравно мислити да Питер Фејт као СП ЕУ нема улогу у изградњи „независног Косова“!

Његов званични мандат на тој функцији обухвата, између осталог

• пружање савета и подршке ЕУ Влади Косова у политичким процесима према европским интеграцијама

• промовише општу координациу присуства ЕУ на Косову

• доприноси развоју и већем поштовању људских права и основних слобода на Косову

Aли, Србија је у лицу свога Председника и Премијера на све то пристала!

Питер Фејт дакле заступа помирење „Срба и Албанаца“!

Позната је и документована чињеница да су Срби у односима са Шиптарима жртве, не само од доласка НАТО на Косово и Метохију, него и у комунистичкој Југославији након Другог светског рата, такође и током Другог светског рата, у периоду пре Првог и Другог светског рата, па и у претходним вековима. Такође је позната чињеница да су многобројни злочини над Србима остали некажњени, и штета ненадокнађена, не само у НАТО „држави“ Косово, него и у комунистичкој Југославији, као и раније. То је историјска истина, болна и неумољива, али неизбежна.

И после толико дугог историјског периода и таквог историјског искуства, након и отцепљења Косова и Метохије од Србије и проглашења његове „независности“, појављује се Питер Фејт и промовише потребу помирења!

Помирења џелата и жртве!

Без икаквих процесуирања, без икаквих санкција за злочине, без накнаде штете, без утврђивања криваца…

Тај чин Питера Фејта, међутим, нимало нас не чуди, јер је Питер Фејт и именован за Међународног Цивилног Представника са циљем да омогући изградњу и напредак „независног“ Косова, тј. отимање 15% територије државе Србије и преотимање српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији, кроз спровођење Ахтисаријевог Плана. Уз то, Питер Фејт је странац, Холанђанин, из земље не пријатељске према Србији, из вере не пријатељске према Православљу, из културе не сродне са српском, Православном, Светосавском…

У том циљу и када разговара са Србима и преноси им овакве поруке приказује једно од своја два лица – лице СП ЕУ, лице које ће Срби прихватити, од којега неће одвратити главу, и које ће бити спремни да саслушају (да ли и да послушају?), лице које им се приказује добронамерно, и спремно да помогне да изађу из тешке ситуације у којој су се нашли (а заправо насилно доведени у њу!), и да што лакше реше проблем Косова!

Јасно је и лако је закључити да Питер Фејт ово ради са циљем да обмане Србе, да их доведе у заблуду, и да што лакше спроведе свој основни задатак, те да кроз наводно помирење (џелата и жртве), злочинац задржи незаконито стечено и освојено, и то оствари тријумфално, а жртва прихвати настало стање, одустане од било каквих захтева за санкционисање злочинаца, легализује такво новонастало безаконо стање, и чак буде задовољна што није (суровије) кажњена (применом Икономије, јелте), јер је у међувремену проглашена за кривца коме следују тешке казне!

Зашто се, међутим, Владимир Димитријевић представља као „бранитељ“ Епископа Артемија, а истовремено заступа принципе, приступе, концепте, који никако не могу бити прогоњенога, него његових гонитеља, и који немају прерогативе истинитости и правичности?

За Питера Фејта такав приступ нимало не чуди.

За Владимира Димитријевића, да ли чуди? Одговор на то питање остаје истраживачком оку и критеријумима свакога читаоца.

Међутим, да би дошло до помирења између „Срба и Албанаца“, потребно је да нам прво врате Отето Косово и Метохију!

Да се врате протерани Срби на своју земљу!

Да се врати отета имовина!

Да се обнови уништено!

Да се утврде кривци!

Да се одговорни процесуирају и казне!

……………….

A да би дошло до помирења о којем кличе г-н Димитријевић, шта је потребно? Па сличне ствари.

Прво да се врати отето – Епархија рашко-призренска!

Да се вратe прогнани монаси у своје манастире!

Да се врати отета имовина (приликом упада у Епархију)!

Да се обнови уништено!

Да се утврде кривци!

Да се одговорни процесуирају и казне!

…………………

Видљиво је свакоме оку колико је сличности између два наведена случаја, чак је и територија о којој се ради иста, поклапање је скоро потпуно.

 

Амбасадор Немачке Мас

Знамо да би нас навођење сличности у другим случајевима и указивање на друге истоветне примере далеко одвело, захтевало би још доста простора и времена.

Стога ћемо се потрудити да полако приводимо крају ову анализу искривљене и дволичне теорије о помирењу, Икономији, дијалогу и сл, која се примењује на случај прогона Епископа Артемија и његових монаха.

Навешћемо овде још изјаву немачког амбасадора у Србији Волфрама Маса, који је такође у времену уочи одржавања прошлогодишњег новембарског заседања Сабора, дао изјаву која је шокирала српску јавност:

„Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно“!

И овде је препознатљив исти приступ као и у случају Питера Фејта, обнове српских светиња на Косову и Метохији, Тужбе Међународном Суду у Стразбуру…

У истом смислу, да се закључити сагласно теорији г-на Димитријевића, вероватно Србима треба објаснити и да је уклањање Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренских, забрана боравка у Епархији, забрана свештенодејства, рашчињење, све остале пратеће казне према његовим монасима, и све што даље буде следовало – „било исправно“!

Једино што се према њему тражи „човекољубивије“ поступање, примена принципа Икономије (o tempora, o mores!) – и поред „(у)пада“ у своју Епархију, и поред „цркворушитељског“ деловања, и поред тога што не „увиђа вредност слоге и мира“…!

Али се „Србима мора објаснити“ да је КАЖЊАВАЊЕ Епископа Артемија „било исправно“!

И у том циљу се ради „пуном паром“ – пишу се текстови, врше се инсинуације, нападају се без аргумената и блате неистомишљеници, доводе у смутњу верници, користе разна средства како би се под плаштом тобожње одбране Епископа Артемија – заговарала примена Икономије, и предавало у руке јавним и осведоченим гонитељима и мрзитељима одлучивање о судбини неправедно прогоњеног и кажњаваног! Па тако ноторну ствар и Канони забрањују!

Али нам се она проповеда са www.borbazaveru.com и засипа нас из разноразних иступа, интервјуа, коментара…

Али, погледајмо мало последице тога бомбардовања које је „било исправно“!

а) Окупација дела територије Србије од стране НАТО снага

б) Енормно повећање броја малигних обољења на Косову и Метохији, а свакако и у целој Србији

– „број оболелих од малигних болести на Косову и Метохији у последњих десет година повећан је за 200 одсто“!

– „бомбе са осиромашеним уранијумом којима је бомбардована Југославија су директан узрочник појаве различитих врста карцинома“

– „нарочито је велики пораст малигних обољења код деце“!

– „појава малигних обољења на Косову и Метохији је попримила епидемиолошке размере“!

– „поуздано се зна да је 1999. године на територију некадашње СР Југославије бачено 30.000 зрна осиромашеног уранијума, а неки подаци говоре да је реч о 10 тона ове радиоактивне супстанце“!

в) Многи Срби киднаповани су и одведени у Албанију, где су им вађени органи ради даље продаје у иностранству

г) Протерано је више стотина хиљада Срба са својих огњишта са Косова и Метохије

д) Уништен је велики део српске имовине на Косову и Метохији, а још већи део узурпиран и преотет

ђ) Порушено преко 150 цркава и манастира

И много друге штете, која се не може побројати.

А ево и неких последица Синодских и Саборских казни над Епископом Артемијем, које се такође приказују као „исправне“!

а) Безаконо уклањање са трона

б) Протеривање из Епархије

в) Незаконита забрана свештенодејства

г) Одлука о рашчињењу донета у процедури која одсликава способност и домет Тројке (хаос, безакоње, наметање, профанација, притисци, посветовњачење, манипулација…)

д) Створен раскол у Цркви

ђ) Распуђено монаштво из Епархије рашко-призренске

е) Оштро поцепан народ у Епархији

ж) Преостало монаштво у Епархији поведено путем суноврата

з) Верници препуштени на милост и немилост вуку (не чак ни у јагњећој кожи, него нескривеном упропаститељу и уништитељу)

И много других штета, које је овде тешко побројати.

Али, захтев немачког амбасадора Маса, не треба мислити, није случајан, и није уникатан. Део је очигледно ширег програма и третмана Србије, који се већ спроводи; али није до сада експлицитно објављиван јавности. Сада као да је дошао ред и на то.

Довољно је погледати чињења „демократских“ власти у разним сферама свакодневног живота, па схватити да се активно ради на промени свести Срба и на кривотворењу историје, не само даље, него и ближе, непосредне, која нам је још увек у сећању, и са којом живимо.

Тако студенти Београдског Универзитета уче да је „ОВК демократска и космополитска организација“!

Са друге стране, „Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду укинуло је притвор петорици припадника ‘Гњиланске групе’ ОВК“. Они су „оптужени да су од јуна до децембра 1999. године, као припадници ОВК мучили, убијали, силовали, и нечовечно поступали према цивилима српског и неалбанског становништва“! Према наводима оптужнице они су жртвама „кљештима чупали нокте, убадали језике ножем, закуцавали упаљач у лобању, давили их кесом и жицама“.

За г-на Предрага Суботичког, међутим, исти тај Суд у Београду није имао милости – држао га је у затвору 11 месеци, без постојања икаквог доказа, уз ослобађајуће изјаве свих сведока, без вршења потребних процесних радњи… Све то на основу Кривичне пријаве коју је потписао беспризорни, латиноумни Митрополит Амфилохије, којом се тврди да је г-н Суботички узео новац за изградњу фиктивних објеката, тј. да је новац узет, а да објекти нису изграђени. А добро зна папофилна Тројка да су објекти изграђени, и боравили су у њима! Таквога лицемерја, глумљења патриотизма и правоверја, уз заправо рад који води упропаштењу Вере и нације, да ли је било од пре 2000 година до данас? Можда ће квази-експерт Џомић хтети да то мало појасни јавности?

Недавно смо, такође, сазнали да је „Национално позориште у Приштини требало да почетком маја гостује у Београду, у Атељеу 212… али је гостовање отказано из политичких разлога“. Kaко је изјавио „Уметнички директор Националног позоришта Косова Jeton Neziraj“ – „добијамо сигнале из Министарства културе да је за наш одлазак у Београд још рано“.

Шиптари су зауставили гостовање тога позоришта у Атељеу 212, а што се тиче „демократских“ власти, Београд их је чекао раширених руку!

Срби морају прихватити верзију да је жртва – кривац, а кривац – жртва, прихватити све што су им злочинци урадили, сагласити се са тиме, примити их као равноправне, али и више од тога – прихватити да су они заправо кривци и злочинци, а Шиптари жртве, прихватити и кажњавање због тога, и бити задовољни када их они приме у своје друштво, а када их „шутну“ (као у случају Атељеа 212), да поданички чекају када ће се „смиловати“ да им учине част и дођу (тријумфално) у њихову кућу!

По истој матрици се вероватно и Епископ Артемије (као и његови сарадници) у свести српског народа мора прихватити као кривац, а не као жртва, као непослушан одлукама Синода-Сабора, као „исправно“ и праведно кажњен (за које кривице, иначе?) – и уз то „човекољубивије“, по „Икономији“, „снисходитељно“! А Срби треба само да покорно прогутају ту „пилулу“, која се непрекидно сервира из познатих/угледних пера!

Као што амб. Мас не пропагира теорију коју је он смислио, тако и г-н Димитријевић кашу која је већ скувана у другим кухињама само раздаје заинтересованим конзументима.

Архим. Симеон

Напомена:
Не ради се о Икономији него о Правди I
Не ради се о Икономији него о Правди II
Не ради се о Икономији него о Правди IV