Његош и Ловћен

(Поводом 40 година од другог рушења Његошеве капеле на Ловћену)

Највећи живи српски песник, Матија Бећковић, на почетку своје поеме „Лелек мене“, говорећи о највећем песнику у историји рода српског, каже:

„Боже драги, нема већег чуда
Но што пишу послије Његоша
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!
Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути
Нит’ ће икад бити љуцке душе
Да ће моћи дубље заумити“

Прошло је већ пуних 40 година откако је Петру Петровићу Његошу, једном од највећих људи у историји рода људског, завет погажен, храм порушен, гроб оскрнављен, а његов Ловћен нагрђен. Да кренемо редом…

Почетком маја 1845. године Његош је завршио своје велико и славно дело „Луча микрокозма“. У јуну те године почео је да гради цркву на Ловћену настављајући тако, како сам каже, своју химну преблагом и дивном Створитељу. Ту цркву посветио је своме стрицу, Светом Петру Цетињском.

Његошев секретар и биограф, војвода Милорад Медаковић, каже: „Излазио сам шњим на Ловћен, кад је ставио својом руком основни камен Цркви на врх Ловћена, коју је он саградио и посветио светом Петру. Ову је Цркву саградио у тој намјери да буде сарањен у њој, на оној висини, која је највиша у Црној Гори, и од куд се понајвише види само србска земља и сиње море“.

На самртном часу, 31. октобра 1851. године, Његош у аманету Црногорцима, како га је записао војвода Милорад Медаковић, каже: „Ја хоћу да ме сараните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру, да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалостиви и ту моју жалост стављам вама на душу“.

Од 1855. године „Прометеј поред чијих ногу ниједна океанида није плакала“, како је Његоша описао чувени француски путописац Ксавије Мармије, почивао је, по својој жељи, у цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену.
 

Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену
са Његошевим гробом – слика из 1893. године

Када је аустро-угарска војска 1916. године окупирала Црну Гору, бечка влада је, ради моралног сламања српског народа, одлучила да оскрнави једну од његових највећих светиња. Наређено је разарање цркве Светог Петра Цетињског и преношење Његошевих земних остатака на Цетиње. У телеграму који је Министар спољних послова и саветник Царско-краљевског дома, барон фон Буријан, 16. јуна 1916. године упутио своме изасланику на Цетињу, Едуарду Оту, стоји: „Влада… сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сад има, што би само допринело будућој анексији тог краја“.

У пуној тајности, 12. августа увече, окупаторска аустријска власт разваљује Његошев гроб, вади његове земне остатке и кришом их, током ноћи, пребацује у Цетињски манастир. Црква Светог Петра Цетињског остаје оскрнављена, проваљеног зида, ишчупаних громобрана, остављена на милост и немилост.

И тако, док Његошев храм и земни остаци страдају, делећи судбину читавог српског народа, у Бечу и Загребу ликују. Певају се оде и праве медаље у славу освајача Ловћена и Црне Горе. На Ловћену се планира огромни споменик цару Фрањи Јосифу. Расписује се и конкурс за идејно решење тог споменика на који се јавља чак 17 уметника, а побеђује рад дубровачког вајара Марка Рашице.

Медаља генерала Хермана Кевеша фон Кевешхазе,
освајача Црне Горе, са његовим ликом са једне
и Ловћена приказаног са серпентинама са друге стране

Истовремено, високи аустријски официри који су командовали јединицама у нападу на Ловћен, генерали Стјепан Саркотић и Игнац Тролман, траже од цара Карла да им додели баронско звање „фон Ловћен“. Цар је у недоумици, јер на то звање првенство има генерал, касније фелдмаршал, Херман Кевеш фон Кевешхаза, као главнокомандујући војске у походу на Црну Гору. Овај се, по сведочењу свог сина, барона Гезе Кевеша, доктора философије, историчара и кустоса Војног музеја у Бечу, великодушно одрекао тог звања, изјавивши пред царем да он већ носи племићку титулу „фон Кевешхаза“. Тако цар додељује Хрвату Саркотићу звање „фон Ловћен“, а Аустријанцу Тролману звање фон Ловћенберг“.

          
Освајачи и скрнавитељи Ловћена, генерали Стјепан Саркотић фон Ловћен (лево)
и Игнац Тролман фон Ловћенберг (десно)

Овде је, од мноштва докумената, интересантно издвојити песму „Освојитељу Ловћена ген. војсковођи др Стјепану пл. Саркотићу“, хрватског песника Ивана Тртња. У њој се, између осталог, каже:

„Хрвати зато хвалу ти кличу,
хосана пјева Дукљанин сваки,
у грудим’ нове наде им ничу
на бољи живот, поносни, лаки;
сатро си главу гладној аждаји,
слободу дао зетској домаји!“

Ова песма је интересантна јер се из ње јасно види одакле потичу корени, чијим интересима служе, и са којим циљем, они у Црној Гори који себе називају Дукљанима и који имају тзв. Дукљанску академију наука и уметности.

Након Првог светског рата Његошева капела налазила се у јадном и жалосном стању. На основу извештаја Митрополита црногорско-приморског, касније Патријарха српског, Гаврила, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на својој седници одржаној 19. новембра 1920. године у Патријаршији у Београду, на којој је учествовало 13 епископа са Патријархом Димитријем на челу, донео је одлуку о обнови цркве Светог Петра Цетињског.

Црква Светог Петра Цетињског – Његошева капела – слика из 1924. године

Рад на обнови поверен је врхунском стручњаку у области сакралне архитектуре, професору Петроградског, а потом Београдског Универзитета, Николају Петровичу Краснову. Говорећи о цркви Светог Петра Цетињског, Николај Краснов каже: „Његош је велики човек кад је могао да има овако оригиналну идеју за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, тј. два круга у основи разних пречника, а који продиру један у други“.

Професор Николај Петрович Краснов (1864-1939)

До које мере се настојало да се Његошева капела што верније обнови, сведочи и овај податак: када су мајстори тражили од професора Краснова да повећа димензије капеле да би имали што више простора за рад, он је то одлучно одбио, изјавивши да се мора поштовати величина старе грађевине. Једино је, по одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, око нове капеле додата мала порта са каменом оградом, ради безбедности посетилаца.

На радост свеколиког српског народа, у славу Божију, Његошеви земни остаци пренети су у обновљену цркву Светог Петра Цетињског на Језерском врху, 21. септембра 1925. године.

Поворка након преношења Његошевих земних остатака
у обновљену цркву Светог Петра Цетињског на Језерском врху,
21. септембра 1925. године

Свети Владика Николај одржао је тада чувену беседу која почиње речима: „Ево нас на крову наше државе…“.

Његошеву капелу обновио је краљ Александар I Карађорђевић, Његошев пранећак по мајци, иначе рођен под Ловћеном, који је тиме само испоштовао одлуку и вољу Српске Православне Цркве. Ретки су тренуци у историји нашег народа када су се тако поклопиле и засијале људска и Божија правда. Његошу, који је, као и сваки Србин, дубоко и интензивно мислио о Косову и јединству српског народа, капелу је обновио краљ Александар, ослободилац Косова и ујединитељ српског народа. Његошу, који је, као и сваки Србин, изузетно ценио и поштовао Карађорђа, оца Србије (његово најпознатије дело, „Горски вијенац“, почиње „Посветом праху оца Србије“), капелу је обновио краљ Александар, праунук Карађорђа, оца Србије.

Вредно је напоменути да је краљ Александар, те исте године, учинио још један велики гест према Његошу и српској култури, купивши за петнаест хиљада шилинга од аустријске државе рукопис „Горског вијенца“ који се до тада чувао у Националној библиотеци у Бечу. О томе сведочи „Протокол“, потписан 17. септембра 1925. године у Бечу од стране секретара Министарства спољних послова Републике Аустрије, Франца Петера, и опуномоћеног министра Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милана Милојевића.

Чудне ли ироније, оно што није успело аустријском цару, успело је аустријском каплару! Под изговором да капела на Ловћену није аутентична и да Његош нема споменик достојан себи, власт Јосипа Броза поновила је, 1972. године, стравичан злочин Аустрије из 1916. године.

Напад на цркву Светог Петра Цетињског – Његошеву капелу 1972. године

Премудри Његош давно је рекао:

„Не бојим се од вражјега кота,
нека га је кâ на гори листа,
но се бојим од зла домаћега“

То домаће зло порушило је цркву Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару, иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Светог Стевана Пиперског, прекопало Његошев гроб и његове земне остатке пренело на друго место. На тај начин, разорен је Ловћен, бесрамно је погажен завет једног од највећих људи у историји рода људског, уместо Његошеве воље испоштована је Брозова самовоља.

Унутрашњост цркве Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару,
иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког,
Светог Петра Цетињског, Светог Стевана Пиперског и Његошевим гробом

Никада у мирно доба, у историји рода људског, није извршен такав удар на један народ у циљу његовог распамећивања и отуђења од самога себе, као што је учињено над Црногорцима и осталим Србима рушењем Његошеве капеле и градњом, на њеном месту, фараонског Мештровићевог маузолеја. На тај начин, лепота је претворена у ругобу, светиња у аветињу, храм Божији у контејнер, част у бруку, понос у понижење, највиши смисао у апсолутни бесмисао.

     
Црква Светог Петра Цетињског (лево)
и фараонски Мештровићев маузолеј, на њеном месту (десно)

За сваког честитог и поштеног Црногорца, коме је стало до образа, скрнављење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, рушење Његошеве капеле, прекопавање Његошевог гроба и гажење Његошевог завета, највећи је српски пораз после Косова.

Сусрет Јосипа Броза и Ивана Мештровића на Брионима 1959. године –
аустријски каплар даје Ловћен на поклон проусташком вајару и архитекти

Рушење Његошевог храма је невиђени грех против Његоша. Оно што не виде (или не желе да виде) многи Црногорци, одлично виде странци. Тако, рецимо, познати амерички философ и логичар Вилард Ван Орман Квајн (1908-2000), дугогодишњи шеф катедре за философију на чувеном Универзитету Харвард, каже: „Да ли је могуће да су Црногорци, који су толико поносни и држе до својих традиција, дозволили да се прекрши завет њиховог највећег човека и највећег јужнословенског песника?!“. Каква је то манија величине која се усудила да бесрамно погази завет једног од највећих људи у историји рода људског? Какви су то издајници, имају ли и трунке образа, части, морала и поштења, који су пристали да разоре Ловћен и понизе Његоша да би прославили и узвисили Броза (блаженопочивши Епископ будимски Данило звао га је „дебели мртвац Гроз“)?

Рушење Његошевог храма је и велики грех против Бога. Каквом је то болесном уму и каквој је то огреховљеној души сметала црква Светог Петра Цетињског са Христом Сведржитељем у олтару, иконама Светог Јована Владимира, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стевана Пиперског и Његошевим гробом?

Рушење Његошевог храма је и стравичан грех против природе. Црква Светог Петра Цетињског била је срасла са Ловћеном као људска глава са раменима. Онда су мали и зли људи, ђаволовом руком, Ловћену одсекли врх и на њега натоварили „40 000 тона грдила и проклетства“ у некакав маузолеј-контејнер коцкастог облика. Познати геолог, проф. др Бранислав Ћирић, одличан познавалац ловћенског масива, каже: „Планински предели нису нигде коцкасти. Да је такав облик природан бар један врх би био коцка. Ако равница, као основа, може да прими било коју форму, па и ону паганских коцкастих маузолеја, планински врхови се томе противе: наметање коцкастих самара на њих је противприродно насиље. У земљама одакле потичу маузолеји има и коцкастих капа, но били и један Црногорац носио такву капу на својој глави?“.

Хрватски „отац домовине“, Анте Старчевић, за Србе каже да су „накот зрео за сјекиру“. Хрватски вајар и архитекта Иван Мештровић, упропаститељ Ловћена, остао је упамћен и по скулптури надбискупа Степинца коме Христос даје благослов, као и по чланку у славу Степинца у усташком листу „Хрватска ревија“ у Буенос Ајресу, ваљда зато што је „блажени“ Алојзије благословио ону секиру коју Старчевић помиње.

Иначе, надбискупа Степинца коме се Иван Мештровић, скрнавитељ Ловћена, толико дивио, а на чијем гробу се недавно молио садашњи папа Бенедикт XVI, чувени италијански научник и писац (римокатолик по вероисповести) Марко Аурелио Ривели назива „надбискупом геноцида“. Вредно је напоменути да је за истоимену књигу Марка Аурелија Ривелија предиван предговор написао Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије.

Марко Аурелио Ривели, „Надбискуп геноцида“

Овде је интересантно споменути писмо које је 28. децембра 1969. године стигло блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Данилу. Два дана раније ово писмо је као препоруку под бројем 22384 писао у Метковићу, а послао из Сарајева, монсињор Франциско Паловинети који се представио као специјални изасланик папе. Писмо се чува у архиву Митрополије црногорско-приморске, а може се прочитати, у интегралној верзији, на http://www.njegos.org/past/vatican.htm.

Монсињор Паловинети каже: „Св. Отац Папа… предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше… Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ… Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан… да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе…“.

Овде је интересантно поменути и Његошев сусрет са римским папом док се налазио на лечењу у Италији. О томе сведочи знаменити писац и песник Љубомир Ненадовић, син проте Матеје Ненадовића: „Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус… Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ецеленца, заповедајте изаћи!“. „Зашто?“ – упита Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође“. „Па нека га, нек иде! – одговори Владика – он има свој пут, а ми имамо наш“. Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се да не буде кажњен. Каже нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверио Владику да то сваки чини, каже му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владики бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: „Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!“.

Као што видимо, Његош није желео да брука своје православно владичанско достојанство (за разлику од садашњег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија). Поред тога, одбио је да у Ватикану пољуби окове Светог апостола Петра, рекавши да „Црногорци не љубе ланце“. То је био симболичан гест, није значио непоштовање према Светом Петру, већ порицање папиног тврђења да је он „наследник Петров“ и „намесник Христов“.

Због одбијања да се поклони Ватикану, Његошу су се два пута светили. Два пута су мали и зли људи рушили капелу великом Његошу, једном од највећих људи у историји рода људског.

Његошев храм је духовна вертикала која спаја небо и земљу. Он нам говори ко смо, одакле смо и куда идемо. Његошев храм је виши од звезда. Стара црногорска народна песма каже: „На Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава“. Скрнављењем цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, рушењем Његошеве капеле, прекопавањем Његошевог гроба и гажењем Његошевог завета хтело се рећи: „На Ловћену Његош спава, римски папа нам је глава“.

Скрнављење и рушење Његошеве капеле на Ловћену згрозило је сав културан и цивилизован свет. Од мноштва знаменитих личности које су упућивале молбе тадашњим југословенским властима да поштеде Његошеву капелу, треба издвојити: Андре Малро, дугогодишњи француски министар културе у влади Шарла де Гола и водећи европски интелектуалац тога времена, затим Пјер Емануел, члан Француске Академије и тадашњи председник међународног Пен клуба, као и Габријел Марсел, велики хришћански философ.

Од мноштва страних листова који су писали о невиђеном злочину на Ловћену, треба издвојити: Фигаро, Монд, Комба, Летр Франсез, Трибин де Женев, Коријере де ла Сера, Ентернејшенел Хералд Трибјун, Сандеј Тајмс, Франкфуртер Алгемајне цајтунг, Ди пресе, Лос Анђелес Тајмс и Асахи Шимбун.

Највећи одјек имали су текстови Габријела Марсела у листу Фигаро, затим Комнена Бећировића у листу Монд, иначе аутора величанствене књиге „Борба за Ловћен Његошев“, као и текст чувене америчке новинарке и писца Мери Блум у листу Ентернејшенел Хералд Трибјун.

Габријел Марсел, „Удар на светињу“, Фигаро, 12. јун 1970. године

      
Комнен Бећировић, „Збогом једном светилишту“, Монд, 6. децембар 1972. године (лево)
и „Борба за Ловћен Његошев“ (десно)

Мери Блум, „Црногорци се боре за спас светилишта“,
Ентернејшенел Хералд Трибјун, 19. март 1970. године

Што се тиче радова на српском језику, треба издвојити великог његошолога, доктора историје, Љубомира Дурковића-Јакшића и његову славну књигу „Његош и Ловћен“, као и двоброј часописа „Уметност“, комплетно посвећен одбрани Његошеве капеле на Ловћену, са текстовима најумнијих људи тога времена.

     
Др Љубомир Дурковић-Јакшић и његова славна књига „Његош и Ловћен“

Двоброј часописа „Уметност“, јул-август 1971. године,
комплетно посвећен одбрани Његошеве капеле на Ловћену,
са текстовима најумнијих људи тога времена

Од уметничких дела, инспирисаних невиђеним злочином на Ловћену, најчувеније су слике великих српских сликара, Петра Лубарде, „Сумрак Ловћена“ и „Ловћен као неугасива буктиња“, Милорада Бате Михаиловића.

Петар Лубарда, „Сумрак Ловћена“, 1970. година

Милорад Бата Михаиловић, „Ловћен као неугасива буктиња“
(са ликом Комнена Бећировића), 1972. година

Колико је Његошева капела дубоко присутна у души и свести српског народа, најбоље сведочи податак да широм српских земаља ничу цркве по угледу на њу (овде издвајамо оне на Прчњу и Косијереву). Осим тога, Његошева капела унета је у највише одликовање Републике Српске, Орден Његоша. Поред тога, Његошева капела наставља да живи у народу који урезује њен лик на гуслама, свом светом инструменту. А када нешто уђе у гусле, нема те силе на овом свету, сем Божије, која може то да избрише из народног памћења.

     
Реплике Његошеве капеле на Ловћену –
цркве Светог Петра Цетињског на Прчњу (лево) и Косијереву (десно)

       
Његошева капела на Ловћену у склопу Ордена Његоша (првог, другог и трећег реда, с’ лева на десно) – највише одликовање Републике Српске

Камење од Његошеве капеле налази се већ пуних 40 година згомилано на Ивановим Коритима, у подножју Ловћена. Ту се налази част, образ, слава, јунаштво и понос Црне Горе. Јад, беда, жалост, брука и срамота налази се на Језерском врху у фараонском, антихришћанском маузолеју.

   
Комнен Бећировић, заветни борац за Ловћен Његошев, на ходочашћу Ловћену (лево, јул 1969. године)
и над згомиланом Његошевом капелом на Ивановим Коритима, у подножју Ловћена (десно, септембар 2001. године)

Да би се вратио мир у душу народа, да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, на Ловћену треба обновити цркву Светог Петра Цетињског, на истом месту, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке.

Сви честити и поштени Црногорци знају шта је јунаштво, али знају шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни уметничко дело једног Ивана Мештровића. Једноставно, како је маузолеј монтиран, тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго брдо. У Црној Гори, хвала Богу, бар брда има на претек.

Каква је Црна Гора без Његошеве капеле, са антихришћанским маузолејем на Ловћену? Нико то лепше није описао од Његошевог достојног наследника по перу, Матије Бећковића. У већ поменутој поеми „Лелек мене“, Матија каже:

„Црна црна црна
Гора гора
Црна гора
Све црња и гора
Док постаде црна, Црна Гора!
Црна Гора –
Да нема куд црња,
Црна Гора –
Да не може гора!“

Премудри Његош давно је рекао: „Покољења дјела суде, што је чије дају св’јема!“. Један мудри старац из српске Херцеговине често је говорио: „Синко, чувај се последње“. А последња је увек Божија. Сви ћемо се ми, кад тад, неко пре неко касније, преселити из овог пролазног живота у онај вечни. Шта ће нам тада Бог рећи, шта ће нам рећи светитељ Божији, Свети Петар Цетињски, чија је црква зверски порушена, шта ће нам рећи прославитељ Божији, Његош, чији је завет нељудски погажен?

У оној ноћи из „Горског вијенца“, која претходи истрази потурица, војвода Батрић и четрдесет Црногораца сањају колективни сан: Милош Обилић језди преко равна поља цетињскога. У некој будућој ноћи, ако Бог да, сви честити и поштени Црногорци сањаће колективни сан: свето камење са Иванових Корита лети уз Ловћен ка Језерском врху.

др Иван Радовић
научни сарадник
Институт за нуклеарне науке „Винча“