Нова унија

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1994, БРОЈ 4 (8), СТРАНЕ 83-88.

Протопрезвитeр Јован С. Романидис

„НОВА УНИЈА“

СПОРАЗУМ
ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И РИМО-КАТОЛИЧКИХ
ДЕЛЕГАТА

Професор догматскога богословља на Солунском универзитету, протопрезвитер Јован Савва Романидис, који је специјалиста за дијалог са Дохалкидонском (Монофизитском) и Римокатоличком „црквом“, у овом чланку доказује неоснованост споразума између представника Православних цркава и Ватикана, потписаном у току 7. пленарне седнице 17-24 јуна 1993. год. у Баламанду (Либан). Колико се зна, цркве Јерусалима, Србије, Бугарске, Грузије, Грчке и Чехословачке одбили су учешће у том заседању и нису подписали тај издајничи пакт.

А подписали су га делегати следећих цркава: Цариградске Патријаршије, Александријске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Руске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Кипарске, Пољске, Албанске и Финске цркве.

Нажалост, делегати девет православних цркава, с једне стране, и Ватикана, са друге стране, подписали су пакт познат под именом „Унија“, метод помирења прошлости са савременим трагањем за пуним литургијским јединством. Текст овога пакта су саставили чланови мешовите комисије православних и римо-католичких делегата за време пленарних заседања крајем јуна 1993. године. Пет православних цркава није узело учешћа.

I. Тако-звани раскол

У позадини овога пакта стоје специјални римо-католички експерти који добро познају савремена историјска истраживања у вези с војнополитичким околностима „раскола“ (1054. године), на који су сe ипак учесници заседања у Баламанду у одређеним случајевима позивали. Православни делегати у Баламанду сагласили су се са римо-католицима тиме што су прихватили латинску пропаганду да се 1054. године десио само „раскол“ (и тиме су прихватили заблуду и тумачење римо-католичке цркве да се Црква тада тобоже „расцепила“ на два дела – а у ствари је Римо-католичка патријаршија отпала од Православне Цркве).

На жалост, такво тумачење трагичног догађаја из 1054. г. одавно је заразило многе православне школе.

Још горе се десило, да овај споразум превиђа чињеницу да су почев од VII века, франачко-латински епископи добијали своје апостолско прејемство само на Западу (у Француској, Немачкој, Енглеској, Италији и Шпанији) прекинувши на тај начин своје апостолско прејемство и заједницу са православним западно-римским својим претходницима. Већ 794. и 809. године ови франачко-латински епископи осуђивали су источне римљане („Византијце“) за „јерес“. То је примећено још 260 година пре такозванога раскола 1054. године. У периоду 1008-1046. године франачки полуварвари завршили су процес истеривања православних римских епископа из папских области око Рима и заменили их својим бискупима германског порекла.

Полатињени франачки освајачи Запада, док су још били варвари и незналице, као јеретици („филиоквисти“), гонили су источне римљане („Византијце“) већ у VIII веку. Тада су римски папе још били православни и изражавали су своје незадовољство против франачких јеретика, али нису их смели јавно да осуде за јерес бојећи се њихове одмазде. Најзад, представници римскога папе су узели учешће у сабору 879. године у Цариграду који је осудио франачке јереси иконоломства и лажне догме „филиокве“. Међутим, јеретици нису изричито названи по имену због бојазни од одмазде.

Римски патријарси (папе) негде око 850. године почели су да врше притисак на франачке освајаче, захтевајући од њих да се држе опште прихваћених цивилизованих правила понашања. Али ти покушаји римских папа нису успели. Полатињени Франки одговорили су на то свргавањем папа, епископа, игумана замењујући их својим кандидатима. Они су наставили ту политику свргавања и уништавања у земљама које су освојили (Северна Италија, Немачка, Енглеска, Јужна Италија, Шпанија, Источна Европа, Блиски Исток).

И у то давно време, и у каснијим вековима, убачени франко-германи на престо папски и у седишта осталих епископа, једва да су знали прост латински језик, и као необразовани нису учили своје вернике очишћењу душе и просветлењу срца кроз обожење по благодати од Господа. Они до дана данашњег држе се неке магијске теорије о апостолском прејемству. Нажалост, та теорија (да је најважнији додир у обреду хиротоније а не сама садржина апостолске вере) била је прихваћена од многих православних теолога за време наказних реформи императора русијанског Петра I. Та неправославна теорија послужила је као основа и за Баламандски пакт.

Значи, овај пакт одбацује или превиђа горе наведене историјске чињенице и слепо прихвата франачко-латинску верзију такозванога „раскола“ из 1054. године (за православне те године је Римска патријаршија отпала од Православне Цркве, јер Црква се не може разделити него се од ње може отпасти). Зато ће и православни и неправославни историчари који су већ раније разоткрили латинску заверу о тобожном „расколу“ назвати текст Баламандскога пакта у најмању руку парадоксалним.

II. Еклизиологија

Потписници пакта у Баламанду као противници православног тумачења Светог Писма, засновали су своју лажну еклизиологију на нетачном, римо-католичком тумачењу 17. главе Евангелија од Јована, где се Господ – као Првосвештеник – моли за Цркву. Овде се Богочовек Исус Христос моли за ученике своје и наследнике њихове, да буду обједињени созерцањем Његове славе, и то још овде на земљи као истински чланови Његовог Тела – Цркве, која је основана на Педесетницу, када се Божанска Слава Христа почела да шири као огањ просветлења и прославлења на све потоње свете.

Апостоли су већ доживели нестворену славу Исуса Христа и пре Педесетнице када још нису били чланови Његовог Тела, – Цркве. Обожење, које је сишло на Педесетницу, сачињава језгро историје Цркве. Молитва Господа Исуса Христа у 17. глави Евангелија од Јована говори о ваплоћењу и испунењу Његових пророчанстава и обећања, што је још конкретније поменуто у 13. и 16. глави Евангелија од Јована. Без те две поменуте главе не може се тачно разумети светоотачко тумачење Христове молитве у 17. глави. Та молитва се не односи на јединство чланова Христове Цркве са оним људима који нису постигли стање очишћења, просветлења и обожења (јер нису унутар Цркве), али се претпоставља да и они касније уђу у то стање. Чудно је кад неправославни тврде да се 17. глава Евангелија од Јована може применити на цркве и вернике који немају појма о православном учењу о обожењу, још у земаљском животу.

Текст Баламандскога пакта прихватају они наивни православни верници, који сматрају да су они већ аутоматски чланови и „сестринске цркве“, јер мисле да је православна Црква „сестра“ римо-католичке „Цркве“. Такви наивни верници упали су не само у своју сопствену клопку, него и у клопку II. Ватиканског концила који је једнострано, на своју руку, признао ваљаност светих тајни Православне цркве.

Другим речима, православни делегати у Баламанду упали су у двоструку клопку, јер су они са своје стране признали католичке сакраменте, и ако за то нису били опуномоћени, јер суд о таквим важним стварима може донети једино сабор Православне Цркве. Говорити, да су католички сакраменти истински (као наше Свете Тајне), потпуно је неприхвативо, јер римо-католици свесно одбијају, да је срж апостолске традиције учење о обожењу верника већ у земаљском животу. Зато је овај пакт парадоксалан.

Званично латинско учење о сакраментима је не само неправославно, но и анти-православно. По том питању чак се и многи протестанти слажу са православнима да је од Бога дата благодат нестворена. Међутим, Ватикан се до данас није одрекао своје јереси, према којој је благодат створена.

III. Више нема потребе за унијом старога типа

На жалост и срамоту, предложени текст „ватиканџија“ у Баламанду, са јеретичком еклисиологијом, био је прихваћен и од многих присутних православних делегата. Тај текст указује да римокатолици данас схватају унију само као прихватање латинског догмата о папству (то их једино интересује).

За време II. Ватиканског концила дневник „Њу-јорк тајмс“ на првој страници објавио је, да је „раскол“ између православне Цркве и Ватикана превазиђен. То се десило зато, што су римо-католици схватили скидање анатеме из 1054. године, као скидање и забране на узајамно причешћивање Светим Даровима, иако је Цариград 1965. г. само скинуо анатему[1]. Међутим, Латини хоће да нас предухитре говорећи, да признање ваљаности православних тајинстава од стране Другог ватиканског Концила, аутоматски повлачи са собом и „интеркомунију“ (узајамио причешћивање). Таква изјава Ватикана дала је могућност римо-католицима да траже причешће и у православним црквама, а и да ми идемо код њих. (Отуда неприхвативи спој речи; „Евхаристијско гостопримство“).

Нажалост, многи православни клирици су се одрекли древнога учења да Евхаристија (као ни друге Свете Тајне), не постоји изван Православне Цркве, јер су постали формалисти и екуменисти, па не желе да одбију римо-католике који дођу код њих на причешће. Сада, на основу Баламандског споразума, може се очекивати један корак даље у офанзиви Ватикана на Православну Цркву: Подстицање римо-католика и унијата да долазе на причешће у Православне цркве.

Главни издајнички акт православних представника у Баламанду састоји се у томе да су признали ваљаност латинских сакрамената. И на тај начин, ватиканска пропаганда сада лако може да шири лажну представу, да ми православни само из мржње не дајемо римо-католицима причешће и не саслужујемо са њима.

Може се десити да ће Папа дозволити да неке унијатске парохије пређу у јурисдикцију неког православног Епископа. И наглашаваће се реципроцитет (да православни прихвате унијатске клирике у постојећем чину). Иначе, православље ће бити приказано као шовинистичко и непријатељско према сабраћи хришћанима других конфесија, јер им ускраћује Причешће Светим Даровима.

Светски савет цркава у Женеви упорно и са великим успехом шири такву негативну слику о Православљу још од времена Екуменске конференције 1975. године у Најробију.

Уколико је Баламанд у суштини продужетак II. Ватиканског концила, сада и нема за римо-католике потребе за класичном унијом, јер испод жита „православни теолози“ прихватају њихове догмате – зато је Православље сада у тешком положају када мора да одбије римо-католике и унијате од Причешћа.

Према потписаном пакту у Баламанду, Свете Тајне су ваљане без обзира на то да ли их обавља свештеник који признаје 7 Васељенских Сабора или 22 латинска концила.

IV. А сада ми постављамо питање

Да ли ће догмати Светих отаца Цркве бити искоришћени за заштиту од „доктора теологије“ из Баламанда и за пастирско руковођење ка духовном очишћењу, просветлењу срца и обожујућем прослављењу, – или не?

„Православна Рус“ бр. 13 (1514), 1114 јула 1994. године.
Са руског превео О. Б.

[1] И то „скидање“ анатеме патријарх Атинагора је учинио на своју руку, и неосновано, будући да Рим није уклонио узроке који су до анатеме 1054. г. довели. (Прим. уред.).