О Божићној посланици Хијерарха

Прођоше Божићни празници а ми транзициони Срби од верског Хијерарха добисмо Божићну посланицу и то сви и они који имаше Божићну печеницу и они бројнији којима печеницу поједоше други „способнији“.

У Божићној посланици Хијерарх са државним структурама срасле цркве мори себе и Богом поверено му стадо актуелним питањима као што су злоупотребе разноразних слобода кроз области природног и неприродног у људском животу, o напретку информативног система и његове злоупотребе, трговине људским органима и т.д.

Пре отприлике годину дана његов имењак и колега из синода Иринеј Буловић дао је теолошко мишљење о завештању органа лица страдалих несрећним случајем и у том мишљењу позитивно се изразио о трансплантацији људских органа. Ремонтовање људског тела савим је дакле у складу са законом Божијим усклађеним са владајућим законима тршишта и капитала. У међувремену, у јавност је исцурела вест да се органима отетих Срба на Косову трговало на светској сатанистичкој пијаци и то под будним оком међународне заједнице (светске владе засад још у тек прозрачној сенци). Са том и таквом међународном заједницом Преосвећени Владика Артемије није хтео да уђе у процес међусобног уважавања по антихришћанским стандардима од те заједнице диктираним, и због тога сноси последице прогона.

Хијерарх је у Божићној посланици позвао вернике на верност цркви и на ненаседање секташким лажима и неистинама којима појединци покушавају да како рече пољуљају ауторитет цркве и поставе своје самозване вође за лажне ауторитете, мислећи вероватно на Преосвећеног Епископа Артемија. Неумесно је ово изједначавање непроменљиве Божије институције на земљи са њеном хијерархијском јерархијом у времену од променљивог људског материјала. Неумесно и готово невероватно налик папској непогрешивости. Непогрешивих у Српској Православној Цркви нема зато и постоје Свети Канони да све заблуделе у непогрешивост врате са погрешног пута. Вратимо ли се црквеном историјом уназад видећемо да се у састављање црквене хијерархије неретко мешала воља силника овога света. То је нарочито било изражено у време титоизма када је поред Божије деснице и мимо њене воље хијерархију из својих редова рукополагала и комуњарско удбашка левица, зашта постоје бројна сведочанства.

Било је овога и у нашој ранијој историји тако да је и Свети Владика Николај морао да уз помоћ народног Богомољачког покрета враћа Бога у обезбожену хијерархију.

Светост, победа Духа над телом и над светом, никад није била одлика већинске јерархије већ се пројављивала кроз ретке појединце често не много цењене па чак и гоњене од самог хијерархијског врха. Зато су у Цркви Светоотачки Канони једини непогрешиви путокази за све чланове Цркве.

Божији ауторитет се не да злим кушати и никаква лаж не може да пољуља ауторитет Божији, јер Бог је Апсолутна Истина и у њему нема места лажи. Конкретно овог пута ауторитет црквене хијерархије пољуљан је неискреношћу представника саме те хијерархије. Неискреност црквених јерараха пред својим народом, на који гледају као на гуске у магли, једини је разлог пољуљаног ауторитета не Цркве него црквене хијерархије. Нескривеном језуитском доктрином по којој циљ оправдава средство у актуелном инквизицијском прогону Епископа Артемија црквена хијерархија је навукла не себе несимпатије свих слободољубивих и истинољубивих људи, који се згражавају невитешким герилским ратом три лоша против Милоша који се води свим средствима овога света, од новинара до полиције и суда. Пад ауторитета хијерархијског врха кулминира противканонским прослављањем празника са онима који су Сина Божијег и оснивача Цркве, Господа Исуса Христа распели. Поред свега тога црквена хијерархија сама себи довољна, државном силом чувана, по угледу на политичке моћнике игнорише глас сваког забринутог верника.

У својој посланици Хијерарх се бави лепотом рађања и материнства и то онако овлаш на књишко, теоретски животно незаинтересован, неискрен начин. Као и увек до сад црквена хијерархија оптужује индивидуалну мајку Српкињу за индивидуални абортус а мајку Србију која својим нечињењем ове индивидуалне чедоморке подстиче на грех чедоморства изузима из кривице. Као главни узрок греха чедоморства Хијерарх наводи нарасли хедонизам што је само делимична истина и замена теза. Основни узрок овог материнског греха јесте сиромаштво, небрига од стране државе о породици и деци ускраћивањем родитељима основног права на рад и живот од свог рада. За ово основно право данас су ускраћени бројни Срби робовски експлоатисани од стране оних хедониста у односу на које су вишеструка већина. Хијерарх такође као да није упућен да се у Србији коју сатире све па и бела куга право на дечији додатак остварује до четвртог детета а да пето дете то право губи. Ако из ових података не може да извуче закључак шта се у Србији догађа на делу даћу себи слободу и закључићу уместо њега. У Србији се ограничава Богом дана слобода рађања као некада народу Израиља у мисирском ропству, док је био народ Божији. Ово је сасвим супротна тачка гледања од оне са које је Хијерарх гледао пишући своју посланицу. Дакле ово чедоморство у већинском случају није производ хедонизма него ускраћених животних права и слобода.

Ипак је добро што је једна од тема Хијерарховог обраћања био друштвени хедонизам који раздире друштво, што је само по себи питање на месту јер је хедонизам у Србији паразитска болест повлашћених група а не филозофски правац. Повлашћених може да буде само тамо где је и ускраћених па се ово питање треба размотрити вишестрано. Међутим није на месту што се ово питање поставља половично, наиме не бави се сопственим хедонизмом односно хедонизмом црквене јерархије чији је он Хијерарх и која хедонизмом својих јереја и архијереја може да служи већини поштених транзицијом осиромашених верника за негативан пример. Док већински део народа, искреног а не „способног“, једва преживљава и док се онај део „способних“ бездушно иживљава црквена јерархија се башкари у изобиљу, идентиификујући се са „способним транзицијским добитницима“. Радује се са радоснима, слави са богатима, док за жалосне и сиромашне нема ни места ни времена. Уместо да ово друштво надахњује Духом Истине, да га лечи од светских болести тела, духа и ума, она сама подлеже овосветској епидемији. Узгред, хедонизам о коме Хијерах у својој посланици говори намеће се као једини животни стил са државне телевизије а црква има свог представника у државној комисији која се бави квалитетом телевизијског програма. Хедонистички стил живота који нам се са свих страна намеће у директној је супротности са хришћанским, јеванђељским начином живота. То је животни стил умно, срдачно и душевно помраченог човека вођеног сатанско садистичким иживљавањем, дакле озвереног човека који је у своје крваве руке приграбио сву моћ овога света. Овај животни стил није под једнаким условима доступан деци чији су родитељи у процесу транзиције остали без посла као онима који су им родитеље оставили без посла. Ова деца ће од наметнутог хедонизма у почетку покупити неке мрвице зле слободе које им се нуде као мамац а на крају завршити као жртве истих оних звери које су им и родитеље оставиле без посла.

Да ли се црква одржала на висини коју јој је Бог наменио или се сурвала у послове овога света и да ли данас делује као још једна политичка организација и лицемерни замагљивач у сврхе тако неопходне друштвене магле питање је за видиоце. Виделац често заврши као јеретик или секташ на папско инквизицијској ломачи, тако да није чудо што данас многи видиоци на гласу уједају своје језике у некој мишјој рупи.

Одговор на питање секташ или не за сваког од нас даће сам Господ Исус Христос и Свети Симеон и Сава на Страшном Суду. Ако је у транзиционом процесу стварања „способних“ искреност постала секташење онда ја добровољно сам признајем да јесам секташ. Све што је тајно постаће јавно тако и питање ко је од нас искрено служио Богу породици и свом Србском роду објавиће се јавно као што ће се јавно објавити и свака јудеомасонска Тајна Безакоња.

Шта на крају рећи о обраћању Хијерарха верном народу на празник Христовог Рождества. Ако се речи упореде с делима уочиће се ту много старог квасца лицемерско фарисејског. Виделац који види уместо тела Христовог уочиће два тела у магли, Каина који се опија Авељевом крвљу и Авеља расутог у гушчије јато који својим већинским делом још није упознао истинског Христа. Тама, до сад непробојна, почиње да показује прве пукотине пред једном звездом која најављује рођење Праведника кроз Преосвећеног Епископа Артемија, зато и није чудо што се ова посланица завршава позивом на верност црквеној хијерархији. Све дакле подлеже злоупотреби па и Божићна посланица мира. Ништа чудно, ништа изненађујуће у нашим условима и нашим међуљудским и међуинституционалним односима.

Све ово не би се могло десити да се не испунише речи Светог Апостола Павла да ће људи свесно одбацити истину и одабрати лаж. Ово је дакле време опште апостасије и демократског зацарења лажи. Већина ћути безбрижна за ствари душе. Тражи себичне везе у свеопштој вековној магли за задовољење основних потреба свога тела. Привилегована хедонистичка мањина граби ничим заслужено, купљено продајом душе. Свако само ради свој посао који је на сасвим супротној страни од оне коју му налаже Бог и савест.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић