О озбиљним грешкама у анализи личности вожда Карађорђа

Недавно се на сајту епархије Рашко-Призренске у егзилу појавио текст о вожду Карађорђу потписан из пера Братства Светог Краља Милутина из Шапца. Будући да се ради о озбиљним људима, патриотама, антиекуменистима и борцима за традиционалне српске вредности, остаје жал што је чланак пун полуистина, површних закључака и неуравнотежених, исхитрених осуда.

Текст почиње врлом лепом причом о односу Карађорђа према мајци Марици, о невероватном јунаштву, бескомпромисној борби и жртви коју наш велики вожд подноси зарад отаџбине. Лепо и смислено у текст су убачене и речи које игуман фрушкогорског манастира Крушедол упућује Карађорђу да се чува од Европе и наде у некакву њихову помоћ против Османске империје:

„Мој синко, Црни Ђорђе, да је Европа хтела, никада Турци у Србију не би ушли. Католичкој Европи и папи у Ватикану више одговара Турска на Балкану но моћна Православна Србија… Ђорђије, синко, не уздај се у Европу. Она нам слободу донети неће. Може само нова ропства, братска ропства да нам донесе… Него да се тамо вратиш… Требаћеш Србији, осећам ја то. Нису те Турци џабе прозвали Карађорђе.“

У својој неумереној апологији Карађорђа Петровића, која ће их, како ћемо касније видети, довести до, такође, неумереног пљувања по Књазу Милошу Обреновићу, аутори овде прећуткују да је управо вожд Првог Српског устанка отпочео преговоре и понуде са том Европом, конкретно Наполеоновом Француском и Аустријом. После страховитог страдања и пораза од Турака на Чегру 1809, Младен Миловановић је убеђивао Карађорђа да је потребно наћи нове српске заштитнике. Разочаран у руску помоћ и под утиском Наполеонове моћи, Карађорђе је рекао: „За ових шест година могао се учинити савез са каквом му драгом државом, па да не дођемо до овакве пропасти.“ У Карађорђевом писму Наполеону каже се да Срби имају право да сами бирају свог покровитеља, а кад Наполеон прими Србе под своје покровитељство, они ће уступити његовој војсци сва градска утврђења. Осим што прихватају све француске непријатеље за своје, устаници су обећали да ће окупити око себе све Србе, посебно оне у Аустрији, и ставити их у службу Француске. Од Француза се тражила само војна и материјална помоћ.

Треба напоменути да је Наполеон тада био на врхунцу своје моћи, потукавши Аустрију и лагано се, као апсолутни владар већег дела Европе, спремао за коначни обрачун са Русијом. Руси су, преко свог конзула Родофиникина, упозоравали да је једини кривац за чегарски пораз, вождово апсолутно поверење у Младена Миловановића и Милоја Петровића, њихов среброљубиви дух, жеља да управо њихови момци уђу у освојени Ниш (како се оптимистички рачунало у српским плановима) и покупе богат плен. Поред тога, Руси су упозоравали да су се устаници заносили великим освајањима и васкрсом Српског царства. Апсолутно оправдане примедбе. Док су наша Православна браћа и заштитници, покушавали тешком дипломатском и војном борбом да одстојавају против гомиле непријатеља, почевши од безбожне Француске, са новом богоборном идеологијом, преко исламске Турске и римокатоличке Аустрије, са њеним сталним лукавствима, наше устаничке вође су кукале како Руси не могу у сваком тренутку да нам пошаљу адекватну помоћ. Притом, нимало не гледајући себе, бесрамно се окрећемо другим „покровитељима“, чак и таквим несрећницима, какав је био Наполеон Бонапарта, кога су Православни Оци називали једним од претеча Антихриста!!!

Жалосно је рећи и да су Срби тада купили Наполеонов кодекс и друге књиге из безбожног француског законодавства за „своје потребе“. Наравно, Наполеон у својим комбинацијама, није желео узимати Србе у заштиту и тиме се замерити Турској, која му је била потребна као савезник. Ипак, Руси су знали да је Карађорђе, иако напрасит и крајње неупућен, ипак човек који је уложио највише труда и који је борац од срца. Зато нису ишли на његово рушење и избор новог вожда (иако су то прижељкивали неки славољубиви устаници) јер би то изазвало нове раздоре. И тако је било све до Скупштине у Београду где је Јаков Ненадовић повео са собом 600 Ваљеваца под оружјем који су узвикивали: „Цара хоћемо! Нећемо Милоја и Младена да нам суде и управљају!“ Под њиховим притиском, вожд и скупштинари били су усмеравани према Русији, а одбијани од Аустрије и Француске. Тада је и сам Карађорђе морао да попушта. На примедбу да се овде ради о обичном дипломатском маневру без озбиљне намере да се она спроведе и у дело, одговарамо чињеницом да је Карађорђе опет, неколико година касније, када руски двор није дозволио његов повратак у Србију после пропасти устанка, ступио у редове грчких хетериста, идеолошких изданака француске револуције. Наравно, нико не тврди да је ово било продукт неке Карађорђеве суштинске одвојености од браће Руса, већ једна непромишљеност изазвана његовим ватреним, импулсивним, али и неумереним карактером.

Следећу дискутабилну тезу, аутори износе речима:

„Када се Руси повукоше због рата са Наполеоном, Турци се осилише и кренуше са великим трупама да докрајче буну… У то време и Вожд је пао у кревет од тешке болести, имао је високу температуру од које је бунцао. У таквом стању су га и одвели преко Саве у Аустрију у септембру 1813. године.“

Напуштање Србије, које је изазвало велико разочарење српског народа у свог вожда, овде се лаконски повезује са некаквим бунцањем где су неки други, ваљда несвесног и болесног вожда, „одвели преко Саве у Аустрију“. Да ли је то истина? Карађорђе јесте имао тешку „врућинштину“ како је сам називао, током јула и августа 1813. год. Повезано са неком врстом душевног слома, Карађорђе је више од месец дана провео везан за постељу. Међутим, већ крајем августа 1813, појавио се на дринском ратишту, где је незадовољан стањем, извршио распоред трупа по Дрини и у Мачви. Затим је прешао у околину Пожаревца, где је такође, организовао одбрану, а затим и у Београд и околину до свог бекства 3. октобра. Издавао је наредбе о строгим казнама за дезертере.

Дакле, вожд није био болестан у тренутку његове одлуке да напусти Србију. Нити га је било ко одвео, такву личност је немогуће било одвести. Нешто друго је утицало да он изгуби животну енергију којом је раније пленио. Радош Љушић, Карађорђев биограф је одлично истакао једну чињеницу – у време најжешћих турских напада и очајних битака, Карађорђе је био обузет пресељењем у Русију! Сима Милутиновић Сарајлија каже: „У јутру зором недјељном Карађорђе с осталим својим руководиоцима и сувјерцима мучке и крадом у лађу сједне, па у Земун 21. септембра (3. октобра по новом календару) 1813. год. пријеђе у Земун, а оданде у рахатлук у Фенек отидне.“ Недуго затим, у манастиру Фенек, вожд је пролио тешке сузе покајнице. Ситуација подсећа на Првоврховног апостола Петра, који се услед своје гордости бусао у груди како ће бити веран до краја. И изгубио је силу. Карађорђе је последњих месеци живота слободне Србије, према свим расположивим подацима, управо деловао на човека који је изгубио силу.

Даље каже Братство Св. Краља Милутина:

У то време у Русији је био Цар Александар, у Турској султан Махмуд, а у Аустрији цар Франц и ако су међусобно били заклети непријатељи, који су своје интересе решавали не гледајући жртве Србског народа, у једном су били сложни; Карађорђе смета и треба га заувек склонити. Тога је био свестан и Карађорђе, али се надао у Божију помоћ и уздао се у народ свој. Исто тако је био свестан: или ће ослободити народ свој од ропства, или ће се жртвовати да не би Срби вечито остали раја Турска. Својом жртвом он је испунио оне речи које му је, по народном предању рекао Свети Симеон-Стефан Немања, када му се једном приликом јавио: „Не дај да народу душу униште. Не дај да Срби, и када Турака не буде, остану раја!“

Којом чињеницом аутори поткрепљују тврдњу да је руски цар решавао своје интересе „не гледајући жртве Србског народа“? Зар је и цар Александар, као и књаз Милош, мета напада Братства само зато што није одобравао све поступке и надања нашег вожда? Руски цар је у Паризу и Карађорђевој и Милошевој депутацији јуна 1815. рекао да са Турцима склопимо мир и сачекамо боља времена за коначно решење. Он је, као чувар против „тајне безакоња“ основао Свету Алијансу, са принципима неуморне борбе против свих револуција и национализама, ради чувања Богоосвештаног монархијског поретка и као брану за ширење хаотичних идеја грађанско-ционистичко-банкарске нове олигархије која се стварала. Тактика коју су применили и Русија и књаз Милош, у таквим околностима где се морао поштовати принцип легитимитета, била је да лагано и стрпљиво, уз постепене руске притиске, млада српска аутономија добија елементе државности. Карађорђе ту није био ничија жртва, већ само жртва своје сопствене хајдучије. Ако је већ напустио отаџбину у најкритичнијим тренуцима 1813. год. и када је Бог уздигао Србима новог владара, који је имао петљу да остане сам (од виђенијих господара) на милост и немилост разулареним Турцима, није ли поштеније било да је прихватио руску понуду и одселио се у унутрашњост Русије, у Херсонску губернију, где му је нуђен миран живот? Уместо тога, Карађорђе пише 16. јула 1816. год. писмо руском цару где каже: „Царе Господару, ја се и сад налазим у својству српског вође Вашом милошћу. Ја признајем, не из охолости, него из душевног убеђења, да нико не може боље од мене држати српски народ у слози, и њиме управљати. Ја сам већ стекао његово поверење, а други тек морају да га стекну.“ Ово је већ ретко виђен пример гордости.

У Петровграду Вожд је чекао месецима да га Цар Александар прими и одмах је схватио да њима више одговара Милош него Вожд. Одатле га Руси вратише у Хотин. Тада је почео Србе који су били са њим да спрема за повратак у Србију, због чега га Руси држаше као затвореника у кући. У то време је успео да се види са грчким принцом Константином, који био члан покрета Хетерија. Хетерија је грчки покрет које је окупљало поред Грка и виђеније представнике Балканских народа, и чији је циљ био да васкрсне визанстијско царство. 1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Тада су сви они дали заклетву да ће слушати Вожда и кад он дигне буну у Србији, да ће му помоћи да се сви народи на Балкану подигну на буну против Турака. После тога, они су помогли да Карађорђе са лажним исправама и са својим момком Наумом дође у Србију.

У тајне Филики хетерије, Карађорђе је посвећен после његове одлуке да, мимо руског одобрења, напусти Русију и врати се у отаџбину. Филики хетерија основана је у Одеси као једно друштво пријатеља, које ће за четири године нарасти у тајни покрет од око 200.000 људи. Сличне организације биле су карбонари у Италији, буршеншафти у Немачкој и декабристи у Русији. Све оне имале су нешто заједничко. Како каже један од наших најистакнутијих истраживача новог века, Милорад Екмечић, то заједничко биле су на првом месту различите варијанте масонских конспирација. Одакле Карађорђе у једној таквој организацији? Суштински разлог, износи познати православни публициста, Јуриј Воробјовски: „Фанатични национализам, како је то не једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе (масонске)“. Интересантно да је мегаломанске снове о „српском царству“ најгорљивије бранио масон, Иван Југовић, пречански Србин. Руски командант Прозоровски смиривао је устанике тим поводом, оптуживши их да желе да заваде Русију са целим светом зарад остварења ове замисли. „Нећете ли онда пожелети да и Цариград буде престоница тог вашег царства?“ – питао је искусни руски командант. А личност која је успела да избегне и замке кукавичлука и подаништва, али и напаљеног кафанско-масонског србовања – био је књаз Милош Обреновић.

Када се вратио у Србију и сместио у Радовањском лугу крај Велике Плане, одмах је схватио да то није она Србија коју је оставио 1813. г, да ту нема Станоја, хајдук Вељка, Синђелића, Младена Миловановића… у којој је уместо оних четворице посечених дахија, дошао дахија Милош, лажни Обреновић, самозвани књаз и Господар Србије. Да би што боље схватили то време, неколико редова посветићемо Милошу Обреновићу. Милош је променио презиме Теодоровић (отац му је био Теодор), јер је био сиромашан и узео је презиме полубрата по мајци Милана Обреновића, војводе који је погинуо у Првом устанку.

Неупућени читалац би после оваквих речи помислио да се ради о сплеткарошу и кукавици. Чињенице говоре другачије. Године 1807. при опсади Ужица, на челу својих људи, јуришајући на турски опкоп, Милош је пао тако тешко рањен да су га држали за мртвог. Дуго се очајавало о његовом животу. Пролазиле су недеље пуне неизвесности. Ипак, Божија Промисао је била да овог јунака остави у животу за сва искушења која ће младу српску државу чекати у будућности. Након 12 седмица, захваљујући непрестаној бризи своје младе супруге и младалачкој снази, излечи се он потпуно од гнојнице, што се сама од себе отвори и коју рана беше проузроковала у грудном кошу. На примедбу да је Милош „самозвани књаз“ најбољи одговор дају догађаји непосредно после Карађорђевог напуштања Србије. Тада су се у Шапцу састали Лука Лазаревић, Сима Марковић, Стојан Чупић, Милош Обреновић, Матеја Ненадовић и Петар Јокић. Сви су били разочарани у Карађорђа и одлучили су да упуте Милоша и Петра Јокића ка Београду да на брзину организују његову одбрану. Кад су се ови приближили Палежу (данашњи Обреновац), сазнали су за улазак султанове војске у српску престоницу. Турци три дана нису улазили у напуштени Београд, просто неверујући да су га Срби оставили и мислећи да се ради о некаквој замци. Рецимо само да су се поједине српске старешине, попут Антонија Пљакића и Вујице Вулићевића, још читавих месец дана држали око Делиграда, ни не знајући за ову свеопшту бежанију вожда и окружења. Па када су тог истог Милоша убеђивали да побегне из Србије и сачува главу, овај је, како нам преноси Сима Милутиновић Сарајлија у свом делу, одговорио: „Заклео сам се Богу, а завјерио народу да нећу док сам жив издати и оставити отечество, и ову сиротињу, и своју стару мајку, и жену и дјецу дома безглавне и самохране, него сада идем, и за то једино управо дома к својој дјеци, па онди што ми Бог да трпићу с браћом и народом свашто, како и они што су свуда са мном гинули и војевали, погинем ли од пизме и пакости турске, а ја сам се тада свијем одужио, а и замјенио себе већ поодавно.“

Да би се дограбио власти и да би је сачувао као књаз, Милош је убио око 40 најугледнијих Срба, посебно оне који су остали верни своме Вожду, као што је арамбаша Станоје Главаш. Милош је 1814. године угушио буну Хаџи Продана, и тада посекао више Срба него Турци. Чак је и на колац Србе набијао. А после је и сам дигао буну, али не због народа већ да своју власт уз Али пашу учврсти и Србијом загосподари.

Да ли је Милош био „улизица“, или веома опасан играч по турске интересе и планове, нека посведочи писмо београдског паше упућено великом везиру из кога се види да је Порта намеравала да убије кнеза Милоша, још пре доласка Карађорђева. Ипак, турски страх од Русије га је сачувао.

А када наша браћа из Братства Св. Краља Милутина тако олако оптужују Милоша за немилосрдна убиства својих противника, чудно је да апсолутнo прећуткују неке грозне Карађорђеве злочине. Вожд је на Врачару имао једну закоровљену њиву, на којој је неки сиромашак, не знајући чија је, засејао кукуруз. Кад је то чуо, Карађорђе већ разљућен због неких других проблема у Београду, узјахао је коња и пиштољем убио несрећника. Затим посекао и његову жену која је почела да вришти и виче на њега. Чак и вожду увек наклоњени биограф, Баталака, каже: „Шесторо нејаке у крајњем убожеству, без оца и мајке, без крова и корице леба, остало је деце. Страшан грех, неопростителан грех.“ То није једини пример. Ако би у сваком случају, Карађорђево оправдање могло бити: „Људи, ја сам прек, што сте ме бирали“, онда свако од нас може тражити оправдање за своје грехе у урођеним склоностима.

Милош је носио турбан, љубио је руку паши и био му као посинак, а паша је волео Милоша, због његове понизности. Таквог Милоша, наши данашњи властодршци узимају као узор мудрог и способног политичара, и онда не треба да нас чуди што све изгубисмо и опет раја постадосмо.

На ову констатацију послужићу се речима нашег чувеног емигрантског писца, Марка С. Марковића: „Свето Писмо нас учи да непријатељима можемо жртвовати и славу – ако то захтевају, и злато и сребро – ако за тим жуде. Али свој живот и своју крв жртвујемо само вери у име Христово“.

Дарко Адамов