Хорепископ Максим: О предсаборском Сабрању предстојатеља православних цркава у Шамбезију (Швајцарска) 21-28. јануара 2016.

О предсаборским заседањима које је од средине прошлог века почесто организовала Цариградска патријаршија, писао је свети Јустин Ћелијски, давних седамдесетих година, следеће: у животу и историји православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор,… није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.

У период између 21. и 28. јануара, текуће године, одржано је још једно у низу Предсаборско заседање предстојатеља православних цркава, на позив и у организацији Цариградске патријаршије. Већ сâм домаћин и место одржавања овог заседања довољно говори о духу и смеру у који припреме фамозног Свеправославног сабора иду. То је дух глобализма, екуменизма, модернизма, догматског релативизма, речју, дух дехристијанизованог Запада, у коме се ово саборовање одиграло. Таква позиција, коју намеће Цариградска патријаршија, на челу са патријархом Вартоломејем – екстремним екуменистом, а остали предстојатељи „побожно ћутећи“ прихватају, већ је одавно виђена и позната. Савремени токови овог, по свој прилици, модернистичког тзв. Свеправославног сабора, могли би се описати савременим језиком и то крилатицом – на Западу ништа ново! Зато је поред десетине хиљада православних манастира, широм васељене патријарху Вартоломеју најприродније место за предсаборско заседање управо и била земља западне Европе и капела са монтажним иконостасом и помодарским, неправославним фрескописом, тиме, очито пројављујући исти такав дух и духовност ка којој овај патријарх, и сви који га следе, тежи и припада. О томе да је организаторима из Фанара веома важно место одржавања предсаборских конференција и самог Сабора такође говори и одлука овог заседања да ће он бити одржан на Криту, дакле, на подручју јуриздикције Цариградске патријаршије. Што додатно сведочи о истрајавању патријарха Вартоломеја да „све конце“ на том, сада већ Критском сабору, чврсто држи у својим рукама, тј. да се све одлуке које он, скупа са својим једномисленим фанариотским јерарсима наметне, у целости усвоје. Овакав приступ фанариотских организатора одавно већ показује да ће саборност и принцип консензуса на Критском сабору бити само побожна, али неостварива идеја, којом ће се цариграђани служити у промотивне сврхе, а којих у реалности неће бити. Јер папистичке тежње предстојатеља цариградског патријарашког трона не јењавају, напротив, достижу свој врхунац. Ово зло, које већ разара и прети да потпуно разори свотодуховску саборност Цркве, је још свети Јустин Ћелијски прозрео, и на њега упозорио следећим речима: Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“.

Но, да са географије пређемо на догматику и канонско православно предање. У задњих педесетак година, од како су започета припремна саборовања овог типа, географски оријентисани, а догматски дезоријентисани, учесници ових припрема ни у теолошком смислу нису одмакли далеко. Ако бисмо страшне и колико оштре – толико истините, речи светог Јустина Ћелијског, којима је седамдесетих година прошлог века описао припреме овог Свеправославног саборовања, овом приликом поновили, видели бисмо да су потпуно сачувале свежину и актуелност, будући да су све досадашње припреме овог Сабора остале догматски и канонски јалове, и туђе православном духу и светотачком етосу у истој мери и тада и сада. Главне одлике свих досадашњих припремних саборовања и установљених тема и ставова остале су као на самом почетку екуменистички и модернистички укалупљене, тиме духовно погубне и разарајуће за Цркву. Да се подсетимо пророчких речи оца Јустина упућених његовом надлежном епископу и Синоду Српске православне цркве, о предстојећем Сабору, кога његови „спремачи“, у заносу својих папистичко-непогрешивих претензија врло смело називају Васељенским:

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (16. јуна 1968.г.), у вези са учестовањем православних у раду “Светског савета цркава” донели одлуку: “да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава” (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168). Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже “органско” учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени “организам”, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само “делови” (”органски” међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства!

Опомињуће и вапајне речи светог Јустина Ћелијског, којима је указивао на неправославни екуменистички правац припремних заседања, а тиме и будућег тзв. Свеправославног сабора, јерарсима Српске православне цркве и шире, нису много значиле. О томе сведочи да јерарси и богослови који учествују у несрећним припремним заседањима, још несрећнијег, назови Свеправославног сабора, нису ни за „јоту“ одступили од свог екуменистичког усмерења и модернистичке покондирености. Круна екуменистичког опредељења „женевских организатора“ Сабора јесте поражавајућа одлука овогодишњег предсаборског заседања да се на тзв. Свеправославном сабору „узврати“ гостопримство римокатолицима, тако што ће им се допустити присуство у својству посматрача. Оваква одлука, која одаје екуменистички дух и намере оних који припремају Критски сабор, потпуно је супротна саветима светог Јустина Ћелијског. То што су у делегацији Српске цркве била и двојица тзв. духовних чеда оца Јустина, митрополит Амфилохије и епископ Иринеј Буловић те подржали таква јеретичка стремљења, директно супротстављена ставовима оца Јустина, по питању  организације Сабора, више никога не чуди. Сада је очигледно  да су српски архијереји канонизовали оца Јустина Ћелијског, само да би прикрили своје издајство и одрицање од богословског предања и искуство овог светог оца, а које је после светог Саве и светог владике Николаја најправославније, научно, богословоско и духовно најзначајније наслеђе које је наследила наша Помесна црква и наш народ. Међу таквим одступницима предњаче ова двојица поменутих архијереја, која се у задње време све мање представљају као духовна чеда оца Јустина, јер то данас у екуменистичким круговима није популарно, с обзиром да је отац Јустин био и остао изразити антиекумениста, кога би због тога, данашњи екуменисти својом ишчашеном духовном перцепцијом назвали затуцаним, незнавеним фанатиком и екстремистом, који нема љубави. Зато им је лакше и пробитачније да сада проповедају како су им духовници били старац Порфирије и старац Пајсије, бришући тиме и последње трагове своје повезаности са оцем Јустином.

Поједини, залудни пастири Православне цркве, присуствовали су Другом ватикаснком концилу шездесетих година, и тиме су очито оставили својеврсни „дуг“ својим екуменистичким прејемницима и наследницима, који на овако скандалозан начин узвраћају римокатолицима, тј. допуштају представницима римокатоличких јеретика да присуствују Сабору, који треба  по свом карактеру, форми, садржини и начину организовања у целости да одише православном црквеном самосвешћу, предањскошћу и Светим Духом, особито уколико претендује да се назове „свеправославним“. Најављено „гостопримство“ јеретицима, у чијем присуству ће се на припреманом Сабору призивати благодат Светога Духа, тј. учесници ће се молити са јеретицима (што је у Православној цркви строго забрањено светим канонима) показује да је и по садржају и по форми предстојећи Сабор заиста разбојнички и да ће то бити само циркузантски брифинг јерараха екумениста, наследника истих оних екумениста који су присуствовали Другом ватиканском концилу и одатле узели ватикански модернистички „пелцер“, који њихова духовна чеда намеравају да расаде у Православној цркви управо на предстојећем саборовању. На предстојећем Критском брифингу  цариградски патријарх, по свој прилици и на основу његовог досадашњег става, планира да папистичким тоном прочита своје замисли, а остали учесници са својим климоглавим, али једонгласним „Амин!“, да их представе и прогласе у назови саборске одлуке. На овај начин, са толико осионости и цинизма цариграђана, се ни „бугарска скупштина“ не организује, а камоли Свеправославни сабор.

Посебно је узнемирујућа одлука о оснивању Свеправославног секретаријата. Не само из разлога што терминолошки ова институција подсећа на „Комунистичку партију“, већ што је она једно и јадно духовно недоношче и плод папистичке склоности цариградског патријарха, са једне стране, и анемичне, умртвљене пастирске савести осталих предстојатеља помесних цркава, са друге стране. Јер не реагују на то својеврсно васпостављање папизма и на такву отворену револуцију против саборности, по ватиканском моделу унутар Православне цркве, коју спроводи патријарх Вартоломеј. Тај Свеправославни секретаријат касније треба да прерасте у Свеправославни синод, тело које је по свом назначењу и форми апсолутно неканонско и антицрквено, јер ће представљати надцрквену институцију са папистичким ингеренцијама, које, у крајоњј линији, треба да допадну у руке „истичном папи“ Вартоломеју цариградском. Предстојећи Сабор треба да установи такво тело и тиме практично да суспендује, а у крајњој линији да одузме самосталност свим помесним православним црквама и подреди их директно под власт „источног папе“ у Цариграду. Јер сâмо то тело, које сада зову Свеправославни секретаријат, после Сабора на Криту зваће га Свеправославни синод, имаће власт над свим помесним црквама и биће у рукама цариградског патријарха, тј. под његовом непосредном управом. Ето, на тај начин, тј. „саборно“, цариградски организатори антицрквене и папистичке револуције планирају да преузму апсолутну власт у православној васељени. Колико је институција Синода у задње време нанела зла Српској православној цркви и нарушила њену саборност, најбоље се очитује на случају наше прогоњене Епархије рашко-призренске у егзилу. Колико ће тек штете нанети тзв. Свеправославни синод Цркви на васељенском нивоу, можемо сањати само у најцрњим сновима.

Несмуњиво је да ће прва одлука тог, на превару наметнутог, „источног папе“ бити признање и присаједињење западном, тј. римском папи. Ето, то је та мрачна позадина Критског сабора, отуда толика забринутост међу благочестивим хришћанима, али и очигледна паника међу екуменистима, јер су ово дани када ће се догодити потпуни успех или пропаст њиховог вишедеценијског труда на плану стварања екуменистичке уније са римским папом. Предстојећи Критски сабор треба да обезбеди формално-канонску, а заправо неканонску, логистику за постизање те уније.

Због свих ових накарадности, које прате припремање Критског сабора морамо се подсетити следећег: свети оци нас уче да није свако сабрање епископа Сабор, Сабрање епископа које није у Духу Светоме и у духу предања свих пређашњи васељенских и помесних сабора Православне цркве и на њима утврђеног светог Предања, представља РАЗБОЈНИЧКИ САБОР(!), јер то није сабор који изграђује Цркву, већ разграђује и разбојички је духовно поткрада и урушава.

Женевски брифинг предстојатеља православних цркава, показао је, наизглед, разногласје које влада по питању списка тема предстојећег Сабора, начина рада, као и решавања неких канонских несугласица међу помесним црквама. То разногласје са једне стране показује привидну неједнодушност која влада међу поглаварима, посебно између цариградског и московског патријарха. У том привиду московски поглавар чак покушава себе да представи као ревнитеља и чувара саборности, као бранитеља црквеног календара и предањског поста. Међутим, по питању јеретичког екуменистичког опредељења међу учесницима женевског вишедневног дружења влада савршена једнодушност, јер се нико није успротивио најављеном присуству римокатоличких делегата на припреманом Сабору, нити афирмативном изражавању тог Сабора по питању екуменистичке јереси, а које је већ сада очигледно. Такав привидни сукоб унутар припремне комисије представља само параван иза које поједини поглавари, попут московског Кирила, пред народом покушавају да прикрију праве интенције Критског разбојничког сабора, а то је подршка екуменизму и приближавање Ватикану.

Главна намера Критског сабора је следећа:

Под видом Свеправославног сабора неканоским средствима обезбедити могућност за подметање и озакоњење екуменистичке јереси и на њеним основама предвиђене нове уније са Ватиканом, уније по новом језуитском моделу, тј. на темељу пуког међусобног признања у очувању(!) „догматских разлика“. Синтагма „догматске разлике“ представља екуменистички еуфемизам за јерес, јер догматске разлике римокатолика у односу на православље, представљају управо јерес.

Све то упрошћено значи:  склапање уније са папистима уз њихово потпуно остајање на основама своје јеретичке вере, што представља прихватање њих и скупа са њима саме њихове јереси, од стране православних.

Једнодушност апокалиптичних спремача Критског сабора у екуменизму потврђује скорашњи сусрет патријарха Кирила и римског папе Франциска на Куби. Овај сусрет је показао да патријарх Кирил није никакав ревнитељ, како су многи у својој заблуди мислили, већ наследник, прејемник и доследни спроводиоц идеје свог духовног оца, митрополита Никодима Ротова, а то је подвођење Православне цркве под папску власт и унију са Ватиканом. Кирил, који је као митрополит љубио руке папи Бенедикту XVI, очигледно, није променио своју ћуд стављањем на главу патријарашког клобука. Потресно стање у Руској православној цркви сведочи чињеница да су на избору за патријарха, по упокојењу патријарха Алексеја II, сва тројица епископа која су ушла у ужи круг приликом гласања, били тзв. ротовци, тј. духовна чеда екуменисте Никодима Ротова. Што значи да се међу следбеницима екуменисте Ротова ништа не препушта случају, а камоли Божјој вољи. Ништа! Па ни избор патријарха. Довољно је поменути да је митрополит Никодим умро на ногама папе Јована Павла I, како му је пророковала блажена Пелагија Рјазањска. Све несугласице између патријарха Вартоломеја и Кирила нестају на сам помен папе и сусрета са њим, јер је Вартоломеј изразио задовољство поводом тог сусрета и не само Вартоломеј.

Да изрази задовољство истим поводом није закаснио ни екуменистички првојерарх и главни апостол ове јереси у Српској православној цркви, горепоменути Иринеј Буловић. Након тираде демантија поводом његовог тајног састанчења са папом Франциском, у којима је врло приземном аргументацијом, вређајући њоме интелигенцију нашег народа и црквене јавности, убеђивао огорчене Србе да је код папе свратио само да „попије кафу“, уследила су саопштења одушевљености Предсаборским сусретом у Женеви, као и сусретом патријарха Кирила и папе римског Франциска. Иринејева саопштења и  интервјуи, тим поводима су препуни трепетним одушевљењем, разнеженошћу, истанчаном патетиком, коју само још екуменисти и даље очајнички називају љубављу. Што је заиста несвојствено Иринеју Буловићу кад је у питању његов однос према неистомишљеницима по питању екуменизма, унутар Српске православне цркве, са којима нема дијалога, већ само суровог обрачуна, свим неканонским, противправним, нецрквеним, политичко-режимским, комунистичким и посткомунистичким средствима, чак и оним најнејеванђелским. Тежину читања тих његових редова, услед толиког набоја сентиментализма, разблажио је интересантним речником, по непримерености и скандалозном тону врло блиским изражавању епископа Атанасија Јевтића, кога, из наведеног разлога и много чега другог, више нико међу здравомислећим људима не схвата озбиљно. Саопштења је Иринеј писао са неизбежним акцентима, којима она, иначе, обилују, како би српски језик под његовим пером што више личио на грчки, а његова саопштења на она из стамболског Фанара, сада не само по духу, већ и по форми писања.

Та екстатична устреперелост и грозничавост портпарола Српске православне цркве, Иринеја Буловића и осталих апостола екуменизма у нас,  одаје утисак да им се некуд врло жури, да су спровођење свог екуменистичког пакленог плана унијаћења Цркве православне из неког разлога убрзали, па су сада у паници због коначног расплета ситуације и неизвесности њиховог успеха у таквој намери. Што додатно показује да њихове намере нису од Бога, јер да јесу, они би били мирни и спокојни, због вере да ће Сâм Бог уредити оно што је по Његовој вољи.

Дакле, екуменизам у поодмаклој фази је просто дијагноза, духовна метастаза дела црквене јерархије заражене овом јереси, и она је врло очигледна и нескривена, кад је у питању највећи део  свеукупне православне јерархије у овом моменту. Око свега се могу спорити, али екуменизам је тачка која их све уједињује и мири, пре свега са папом римским, а и међусобно. Још већа опасност је у томе што недостаје отпор овој екуменистичкој експанзији и циркусу, или барем неко озбиљније противљење из редова православних епископа, осим у Српској православној цркви, где се чује глас вапијућег у екуменистичкој духовној пустињи Србије, то је глас владике Артемија и његове пастве. Дакле, екуменистички „крешендо“ управо слушамо и гледамо, завршница ће бити најављени Сабор на Криту.

Охрабрујуће је што се народ широм православне васељене буди, православни Руси, уземирени оваквим развојем догађаја сусрећу на улици своје епископе, питају их о предстојећем Сабору. Подмукло и преварно руски пастири одговарају да је „вера одбрањена, пост и календар сачувани“, мислећи на изјаву патријарха Кирила да се о томе неће на Сабору расправљати. Таквим јадним одговором руски епископи бојажљиво подупиру Кирилов покушај да обмане народ и представи себе као „ревнитеља благочешћа“. Међутим, кад народ пита: „а шта са екуменизмом, сматрате ли то за јерес?“ Ти епископи беже, савију главе и ћуте.

О епископи руски, наслединици светог Филипа Московског исповедника, светог исповедника Тихона, и хиљаде светих епископа свештеноисповедника вере православне пострадалих по комунистичким логорима, зар је толико тешко јерес екуменизма назвати правим именом?!

Зато, православни епископи, скините са себе такву срамоту коју кукавичлуком наносите себи и чину који носите, дигните своје главе и громогласно проговорите у одбрану вере православне, зато вас је Бог и поставио ту где јесте! Јер, срцем се верује за правду, али се устима исповеда за спасење (Рим 10, 10). Тешко је пасти у руке Бога живога (Јев 10, 31), али и у руке православних верника, када постану свесни какву издају чините.

О томе како је заиста патријарх Кирил „одбранио“ стари календар и пост, осим његовог сусрета са римским папом Франциском, сведочи и подругљиво оспоравање извештаја Московске патријаршије (у коме славобитно објављују своју „победу“ са Предсаборског заседња у Женеви), од стране Цариградског портпарола, који својим ромејски гордим тоном „брише под“, изјавом московског патријарха и делегације Руске православне цркве.

Сва ова дешавања скупа, почев од припремних сабора до сусрета патријарха Кирила са папом Франциском, већ довољно јасно показују карактер припреманог Сабора на Криту. Пророчке речи многих светих отаца, а посебно речи оца Јустина се остварују. Наш закључак је његов закључак, који са крајњом озбиљношћу треба да примимо и памтимо, седамдесетих година прошлог века донео га је о тзв. Свеправославном сабору, на основу припремних конференција, а ми га као потпуно актеуленог и важећег у овом историјском моменту преносимо, он гласи овако: Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ Сабор, и поготову од учешћа на њему.

Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

Смирено се придружујемо молитвеном вапају оца Јустина и понављамо: не дај Боже да до оваквог и на овај начин припреманог Сабора на Криту дође.

Информативној служби
Епархије рашко-призренске у егзилу
Српске православне цркве
 хорепископ новобрдски и панонски
+ Максим
 Сретење 2016. године
милости Господње