О (у)паду у Дубоки Поток још једном

Ево још једне усијане теме на којој се сукобљавају антиекуменисти, а паписти задовољно трљају руке мислећи да је зло семе раздора посејано међу нама. Покушаћу да и ја, као један од многобројних цивила „артемита“ кажем шта о томе мислим држећи се подаље од теолошке (пре)учености.

Једна двослојна реч огромне тежине изазвала је велику жалост прогнаних монаха косовских и многих верних лаика, а у некима и гнев.

Пад монаха, а неупоредиво више неког архијереја, је сличан земљотресу јер такав духовни див пада са огромне висине блиске ангелској, док ми грешни лаици пузимо по земљи, те и ако паднемо лако се дижемо, отресемо прашину и наставимо даље.

Упадом се не може назвати улазак домаћина у било коју собу његовог дома, јер на то има право. Ако домаћин и залупи врата у свом дому ко ће му то оспорити? Неки паметни антиекуменисти мисле да је Владика Артемије Косовски погрешио када је изабрао баш манастир у Дубоком Потоку и наишао на тврдо одбијање настојатеља овог манастира.

Ја мислим, да када прави домаћин уређује свој дом тада почиње од собе у којој је највећи неред. Сигурно је било доста других Косовских манастира где би монаси који су тамо остали, са љубављу и раширених рука дочекали свог старца и духовну потпору. Они свесно нису изабрани јер је овакав добро промишљени потез Владике Артемија изазвао његове гонитеље да сасвим открију своје циљеве и методе којима их желе постићи. Тај потез је показао снагу вере духовне војске косовске и њену спремност за страдање на путу Христовом.

Заиста, човек који је ову потресну реч употребио је веома дуго носио заставу антиекуменизма и уживао велико поштовање, наклоност и пријатељство многих искрених ревнитеља православне вере у Срба. Он је велемајстор речи и грешке у њиховој употреби није лако схватити. Зашто је ту тако опасну реч господин Владе Димитријевић употребио? У преосталом делу текста он изобличава гонитеље и, да би дао основу за мршави мир, нуди им делимичну сатисфакцију налазећи помоћу ове речи неку противтежу свим њиховим разорним поступцима. Нуди мир онима који су наоружани до зуба и који до сада нису показали никакву наклоност миру. У историји не налазимо примере да је нека силна војска била склона миру када се пред њом налазила наизглед слаба одбрана. Да ли се заиста може сада десити чудо помирења у СПЦ? Које је оружје Владике Артемија и за веру Христову војујућих монаха од кога би гонитељи устрептали и на помирење невољно пристали? То најјаче оружје од којег паписти зазиру је верни народ који хрли у Љуљачку пустињу и остала скромна богомолитвена места. Тај народ је онолико са Владиком Артемијем – колико овај следи Господа Исуса Христа и држи се Његовог пута. Жалим што брат Владе није дошао да лично опипа снагу те вере при богослужењу у Љуљацима током Страсне Седмице и Светлог Васкрсења Христовог и током скромних трпеза љубави.

Ипак мислим, да се сада о помирењу не питају владике и интелектуалци, већ верни народ који се добро сећа обећања патријарха српског при његовом избору, када га пуним срцем и поверењем прими речима АКСИОС! Та обећања – изговорена, не само пред живим Србима него и Србима мученицима пострадалим за веру православну- се не смеју заборавити и гласе: 1. Не одступити од пута Светог Саве и 2. Не дати Косово ни под којим условима. Кратак и благословени програм! Господ рече да ваше да, буде да, а не, да буде не.

Поред злосрећне хануке, изјавама да је папа моћан, жалосног пута у Беч са примањем високог папско-екуменистичког одликовања, изјавама о екуменистичком опредељењу, вишеструким позивима папи, подршком изградњи мамутског мало православног и много католичког крста у Нишу са ЛИФТОМ у средини (да се не би неко намучио пењући се увис) као и многих неправославних домова „молитве“ око Ниша, дође и Посланица СПЦ о Васкрсу ове године где се Косово не помену ни једном једином речју. Ето реализације овог програма.

Шта чинити сада да хитон наше Свете Цркве уз Божју помоћ некако прикрпимо? Прво, наши првосвештеници су дужни да исповеде јавно пред верним народом своје покајање и враћање делима овом дивном програму. Ако су финансијски или некако друкчије дужни, вратићемо па и по цену највећих одрицања. Ако они ово покајање учине, све друго укључујући распоред епископских катедри се може изгладити и православном љубављу исправити. Заслужили би садашњи гонитељи велико поштовање, опроштај и милост својег верног народа. Ако то не учине, СПЦ ће се поцепати. За то би били сви криви, а најмоћнији првосвештеници СПЦ највише.

Ето, драги наши архијереји и оци наши духовни, бирајте! Опет је на вама избор постављен као пред Светог Кнеза Лазара Косовског. Хоћете ли царство земаљско са моћним папом или царство небеско са Светим Савом, које би водило новим страдањима овог народа православног? У овом другом случају би нас можда чекала жестока реакција, као после одбијања конкордата пред годину 1941. Ми „незнавени“ богомољци и остали православни Срби можемо једно учинити – молити се Богу да вас умудри и ојача на уском путу Господњем.

Милан Мићуновић из Крагујевца