Архим. Симеон: Обнова и „обнова“ српских светиња на КиМ

Увод

Доносимо текст Архимандрита Симеона настао 2005. године који за тему има Модел обнове цркава на Косову и Метохији који је покушавала да наметне тзв. међународна заједница, као и Модел обнове који је примењивала Епархија рашко-призренска, као власник, чувар и творац тих светиња.

Текст несумњиво има везу и са данашњим временом, што пажљивим читаоцима сигурно неће промаћи.

У тексту се тако наводи покушај оспоравања обнове Светих Архангела након Мартовског погрома 2004. Обнову је вршила Епархија у тешким условима, са жељом и намером да пре наступајуће зиме створи услове да се монаси уселе у нови конак и напусте контејнере у којима су живели након Погрома. Шиптарске институције покушавале су, уз помоћ међународне заједнице, да ту обнову осујете.

Данас се појављује Митрополит Амфилохије, који заједно са Синодом Српске Цркве, Патријархом Иринејем и осталим једноумним Епископима тврде да тај конак не постоји!

То исто тврде и за конак који је Епархија рашко-призренска изградила у манастиру Девич у истом периоду, у истоветно тешким условима, како би омогућила да монахиње које су током лета и јесени након Мартовског погрома 2004. становале у контејнерима могле да се уселе у обновљени конак.

Већ поменути Епископи тврде да и тај конак не постоји!

Такође тврде да су новац који је био намењен за обнову наведених манастира злоупотребили Архимандрит Симеон и г-н Предраг Суботички, а да су лажно приказали (Епископу Артемију и органима Епархије) да су конаци изграђени.

Наравно, то претпоставља да (сироти, или обманути) Епископ Артемије није знао шта му се дешава у Епархији, па је веровао Архимандриту Симеону и Предрагу Суботичком да су конаке изградили, не знајући да су они новац узели за себе, а њега обмањују како су конаци завршени.

То исто би се могло рећи и за монахе манастира Светих Архангела, као и за монахиње манастира Девич, који су вероватно свих претходних година имали само илузију да живе у конацима изграђеним 2004. године, док су изгледа живели и даље у контејнерима.

Чекало се да у фебруару 2010. у инспекцију дођу Митрополит Амфилохије и Епископ Григорије, да у току неколико сати боравка у Грачаници ту страшну обману открију, да се одмах истога дана врате у Београд, и да наредног јутра донесу одлуку о уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – јер није имао увид у то шта му се ради у Епархији и следствено није умео да води Епархију – као и одлуку о гоњењу Архимандрита Симеона и Предрага Суботичког због наводно учињеног кривичног дела.

Извесно је и да претходно поменути Епископи нису знали за тако грубу наведену злоупотребу коју су извршили Архимандрит Симеон и г-н Предраг Суботички, јер би сигурно кривични поступак против њих покренули и раније, тј. чим би то сазнали, а не би чекали да прође шест година од начињеног дела како би починиоце предали Суду!

А и како би имали свест да поменути конаци не постоје, када су у њима боравили више пута у претходним годинама, посећујући монахе који у њима живе!?

Требало је дакле да стигну тога фебруарског дана у манастир Грачаницу, како би сазнали за тако страшну и нечувену злоупотребу!

Уосталом, толико су харангирали поменути Епископи против Архимандрита Симеона, па и Предрага Суботичког, у претходним годинама, оптужујући их за најнемогућије кривице (не стидећи се притом ни Бога ни људи) – за организовање атентата на свештеника Срђана Станковића, за тиранисање свештенства Епархије рашко-призренске, за малтретирање монаштва, те да је због тога малтретмана значајан број монаха, чак и игумана и игуманија напустио Епархију, за тиранију над српским народом на Косову и Метохији, због чега је многобројан српски народ бежећи од терора Симеоновог, (а не шиптарског!), био принуђен да напусти Косово и Метохију, итсл, све без икаквих доказа, наравно, са циљем да нађу повод и начин како би Архимандрита Симеона одвојили и удаљили од Епископа Артемија – да би, сасвим је извесно, покренули кривични поступак пред државним органима против Архимандрита Симеона и Предрага Суботичког и много раније, само да су имали да свест да ти конаци заиста не постоје!

Позната је тако казнена експедиција коју је маја 2006, свега неколико дана уочи почетка мајског заседања Сабора Српске Цркве, у Епархију рашко-призренску повео бивши Епископ херцеговачки А. Јевтић, узевши са собом и млађаног Епископа Јоаникија Мићовића, са циљем коначног обрачуна са поменутима. Ех, да су тада којим случајем знали да поменути конаци нису изграђени, а да је новац намењен за њихову обнову злоупотребљен! А добили су на увид и тада, маја 2006, документацију Епархијског Центра Раде Неимар као и Епархијску архиву, али, где да се снађу – та нису они стручни за те ствари!

Они су читали неке друге књиге, али питање је (а за поједине вероватно и није) колико су и њих схватили.

На основу таквих лажних тврдњи поднели су фебруара 2010. године г-да Епископи, а заправо са потписом носиоца кардиналског прстена Митрополита Амфилохија, пријаву против Архимандрита Симеона и Предрага Суботичког захтевајући њихово кривично гоњење.

На основу таквих лажних тврдњи издат је налог за хапшење Архимандрита Симеона, а затим је, по скраћеном поступку, као у случајевима када се ради о међународним терористима одговорним за убиство великог броја људи, расписана и Интерполова међународна потерница, поткрепљена лажима из исте кухиње о његовом бекству у Грчку.

На основу таквих лажних тврдњи ухапшен је одмах г-н Предраг Суботички, глава породице, и безаконо држан 10 месеци у притвору.

На основу таквих лажних тврдњи вршена је вишенедељна, па и вишемесечна, бесомучна медијска кампања против Епископа Артемија, Архимандрита Симеона и Предрага Суботичког, са циљем њиховог сатанизовања, срамоћења, извргавања руглу, брукања у српској и међународној јавности.

На основу таквих лажних тврдњи обављено је хапшење Архимандрита Симеона у Грчкој и држање у вишемесечном притвору…

Покретачи тих процеса беху ли кардинали у Српској Цркви?

Такве лажи, које износе А. Јевтић, А. Радовић, И. Буловић више подсећају на познати лик Барона Минхаузена, него на Епископе Христове, на оне који су изабрани да буду око Цркве (а Христос нам заповеда – ако те око твоје саблажњава ископај га и баци од себе, Мт 18, 9). Заправо, више подсећају на лажи којима се, већ вековима, у свом деловању служи папска Курија – у циљу поткрепљења папског Примата, скривања својих злочина и саблазни, у раду на прозелитизму и превођењу у Папизам не-римокатолика, итд.

Те лажне тврдње изнео је латиноумни Митрополит Амфилохије, и његови саучесници Епископи, у стању урачунљивости, поступајући са директним умишљајем, потпуно свестан свога дела и страсно желећи његово извршење, знајући притом веома добро да је његово дело забрањено не само цивилним, него пре свега Еванђелским, Божијим Законом.

Више је него занимљиво да се на овом случају у потпуности поклапају и стичу две ствари – и Митрополит Амфилохије, заједно са својим саучесницима Епископима, и Шиптари желе да ти конаци не постоје!

Какве ли коинциденције!

Једни носе монашке ризе и доведени су на највише положаје у Српској Цркви, други служе Алаху и отворено проповедају и боре се против Христа!

А заправо раде у прилог истога циља, и делују на начин који је у потпуности комплементаран!

Којим интересима уствари служе ти људи којима су обучене монашке ризе, омогућено им адекватно високошколско црквено образовање и затим су доведени на највише положаје у Српској Цркви, како би потом неометано могли да спроводе све ово што већ годинама, на терет српског народа и Српске Цркве, у свим областима живота и рада Српске Цркве, спроводе и чине?

Светосавским и Светојустиновским засигурно не!

И све то под велом тобожњег следовања оцу Јустину Поповићу! Такве бласфемије да ли се могу често срести?

Истина би, заправо, била сасвим другачија.

Уместо толиких клевета, лажи и напада на Епархију рашко-призренску и на Епархијски Центар Раде Неимар, као и на одговорне за њихов рад и функционисање, који су спровођени у претходним годинама од стране Тријумвирата и њихових присталица, требало им је заправо пре свега одати признање за пожртвовани рад и постигнуте успехе, у тешким условима – готово ратним, а затим озбиљно сагледати Модел обнове светиња који је Епархија осмислила и применила на Косову и Метохији, и порадити заједнички на његовом јачању, ширењу и примени, јер је заправо само тај Модел обнове омогућавао присуство српских институција на Косову и Метохији, њихово деловање, присуство заправо државе Србије која је иначе била прогнана са тог дела своје територије, и јачање Српства управо ту где је највише угрожено и изложено прогону, бригу државе Србије о својој духовној баштини на Косову и Метохији – која је била мета међународних чинилаца и шиптарских представника са циљем њеног преотимања из српских руку и затим промене њеног идентитета, спречавање непријатељски оријентисаних носилаца у извршењу њиховог наума, давање наде и перспективе опстанка и развоја српском живљу на Косову и Метохији и тиме спречавање његовог одласка…

Дешавало се, међутим, управо супротно, а протагонисти и носиоци таквога деловања били су заправо људи који су се скривали иза ауторитета свештене монашке ризе, пре свега они концентрисани у Синоду и око њега, као и у манастиру Дечани на Косову и Метохији (названом проницљиво другом америчком базом на Косову – поред Бондстила), подржавани наравно и од владајућих структура државе Србије, који су са позиција на којима су се налазили и са ресурсима који су им били на располагању могли делотворно штитити интересе државе Србије (у периоду након доласка Нато снага на Косово и Метохију 1999. године), а често нису чинили тако него насупрот томе, и тек данас, након уклањања Епископа Артемија и његових сарадника, сви ти процеси којима су они били брана кренули су неометано да се спроводе, и сада већ далеко од очију јавности, јер су уклоњени они коју су сметали и који су разобличавали погибељно и фатално по Српство и Православље деловање већ поменутих особа, заоденутих монашким ризама и високим црквеним достојанствима.

Уредништво

 

Обнова и „обнова“ српских светиња на Косову и Метохији

 

„Две се војске кољу на Косову пољу,
Једна небо иште, друга земљу бољу“
Свети Владика Николај

Модел обнове од стране међународне заједнице

На Косову се у ове дане довршава Косовска битка започета 1389. године, са непредвидивим исходом.

У светлу најновијих догађања поводом „обнове“ порушених и уништених цркава и манастира на Косову и Метохији, желимо да укажемо на неке аспекте помпезно најављиване и недавно започете „обнове“, спровођене на основу Меморандума потписаног од стране Патријарха Павла и Министра културе Привремених институција из Приштине, и на путеве којима нас она води.

Од много истицаног и оглашаваног принципа, да обнову наших светиња неће вршити они који су их рушили, односно да ће се за добијање послова на обнови захтевати претходно искуство на градњи православних објеката, није остало скоро ништа. На терену видимо да радове на обнови наших порушених светиња добијају управо шиптарске фирме.

Тако је било како на првом кругу тендера, где су од пет пројеката (укупно 11 цркава) објављених на тендерима, 4 добиле шиптарске фирме, а само један српска, тако и на другом кругу тендера, где је од 11 пројеката (укупно 19 објеката), 9 припало шиптарским фирмама, а само два српским.

Шта је у међувремену било са тврдњама, да је у првој рунди тендера посао додељен скоро искључиво шиптарским фирмама, зато што су у питању „углавном припремни и комунални послови, те да у овој фази није потребно неко стручно знање“, и да ће у другој серији тендера, с обзиром да су у питању „осетљивији грађевински радови на конструкцији и да се захтева већа стручност и искуство на обнови православних објеката, радове на обнови добити искључиво фирме које су претходно радиле на православним објектима, и да ће то бити кључни критеријум у наредним фазама“, остаје да објашњење дају представници Светог Синода – учесници Комисије за обнову, који су својим изјавама уверавали јавност да ће бити поштован овај, један од кључних принципа Меморандума.

Како је могуће дозволити шиптарским фирмама да изводе радове на обнови српске православне баштине, када немају уопште профиле стручњака нити искуство, који се захтевају приликом извођења оваквих радова? И не стичу ли они овим путем референце и легитимитет да сутра у потпуности преузму бригу о нашој баштини, искључујући српске институције, радећи са нашом баштином по своме нахођењу и откидајући је од идентитета српског народа?

У новије време, приликом зидања и подизања нових цркава и манастира на Косову и Метохији, извођење ових послова не даје се шиптарским предузећима, нити је то била пракса у историји, када су наши владаоци подизали Грачаницу, Бањску, Дечане, Љевишку… Јер „Није зидат` цркву ка` џамију, нит` је зидат` цркву ка` ћуприју“ (Епископ Николај). За зидање православних објеката тражи се нешто много више од обичног грађевинског искуства и знања. Утолико пре тај принцип треба да се поштује сада, када се ради о обнови уништеног у протеклих шест година, и када су кандидати за обнову они који су до јуче уништавали све српско и православно, и то настављају и даље.

Како је могуће дозволити да радове на обнови и заштити изводе представници народа који је исказао тежњу за систематским уништавањем свега што је српско и православно, и који то чини већ деценијама, а који нас није уверио до сада да је дошло до било какве промене у оваквом његовом настојању, нити је до сада пронађен и приведен лицу правде скоро иједан починилац небројених злочина над српским народом и његовом баштином, учињених након 1999. године на Косову и Метохији.

Није ли требало најпре настојати да се утврди одговорност за овај, невиђени у историји, биолошки, духовни и културни геноцид који је вршен, и још увек се врши над српским народом и његовом баштином, па тек онда одлучити да ли је могуће покретати процес обнове са онима који су тај геноцид припремили, осмислили, и извели? Неће ли се десити да, када буду извршене извесне поправке или чак „обнова“ појединих уништених цркава, сви почну да говоре о успесима на обнови, спремности шиптарске стране да гради демократско и мултиетничко друштво, а нико више неће постављати питање одговорности за уништено, и привођења организатора и извршилаца ових злочина лицу правде? Није ли ово управо најбољи пут и начин да се амнестирају и забораве њихови злочини, а самим тим, с обзиром да нису кажњени за претходно учињене злочине, отвори им се пут да овај процес уништења и затирања српских трагова на Косову и Метохији до краја доврше?

Најбољи пут, због тога, био је утврђивање одговорности за порушено и уништено, путем тужбе Међународном суду, и захтев да кривци за учињено надокнаде штету. Тужба Међународном суду у Стразбуру за храмове порушене од 1999. године, коју је поднела Епархија рашко-призренска за цркве из домена своје надлежности и своје одговорности, била је најефикаснији серум против идеје независног Косова. Зато су се након њеног подношења и узбуркали у толикој мери међународни кругови и почели са разноврсним притисцима да се тужба повуче, што су, нажалост, и успели.

Немогуће је овде не поменути трагичну улогу манастира Дечани у томе процесу, који се отворено успротивио подношењу тужбе, и из кога су касније кретале иницијативе за оспоравање тужбе, који се свим силама и свим средствима борио да се тужба обори. Да би се на крају у томе и успело, а манастир Дечани, свакако, остварио своју сатисфакцију.

Паралелно са процесом оспоравања тужбе текао је други процес, који је требало да поништи и осујети сваку иницијативу усмерену на питање утврђивања одговорности за уништавање вековима стваране културне баштине и духовни геноцид над српским народом који се систематски спроводи од 1999. године. То је процес „обнове“ порушених цркава, на основу Меморандума потписаног 24. марта 2005.

Ко ће након „обнове“ говорити о кривцима и злочинцима и њиховом санкционисању, ко ће тражити утврђивање нанесене штете и њену надокнаду, када се то не чини сада? Овде се ради не само о материјалној надокнади, која је потребна за васпостављање уништених објеката, него пре свега о духовној, нематеријалној штети за непроцењиво благо и вредности које су нам оставили наши преци, које је стварано стотинама година и које је преживело векове, а сада уништено за само 5 година. Не треба пренебрегнути ни духовни бол који је нанесен како клирицима Епархије рашко-призренске тако и српском народу са Косова и Метохије, уништавањем њихових богомоља, где су одлазили да се крштавају и венчавају, одакле су испраћани из овога света у онај вечни, где су, дакле, освећивали најважније тренутке свога земаљског живота, а сада им је онемогућено и спречено даље вршење и задовољавање њихових основних верских права и потреба. Овакав злочин над једним народом и његовом баштином, овакво гажење људских и верских права, незапамћено је у цивилизованом свету.

Ових дана сведоци смо, међутим, нечувене глорификације, у нашим медијима, недавно започете „обнове“, од стране управо актера и активних учесника са српске стране, из чијих се изјава може закључити као да се налазимо у немањићком периоду и као да смо сведоци процвата и изградње светиња од стране најбољих мајстора и уметника свога заната. Такву кампању безрезервног величања обнове која је тек почела, а још не знамо какав ће јој бити наставак и завршетак, не спроводе ни представници оних који су цркве уништавали, а ни представници међународне заједнице који су употребили сво своје знање и умеће да до потписивања Меморандума дође, и тако се омогући започињање „обнове“ онога што су пет година мирно посматрали како се уништава, управо у предвечерје отварања процеса разговора о статусу Косова. Ту улогу глорификације сопствене срамоте оставили су српским представницима, да њихова последња срамота буде гора од прве.

Немогуће је, истине ради, не поменути да је и овом приликом улогу главног актера у процесу спровођења „обнове“ преузео на себе манастир Дечани, без чијег се активног ангажовања и иницијативе овакав процес обнове никада не би могао спровести, док је сајт манастира Дечани постао пропагандни сајт Комисије за спровођење обнове, представљајући се и даље, иако то није, као сајт Епархије рашко-призренске. Њихова дела сведоче о њима, и она ће остати записана у историји српског народа и бивствовања на Косову и Метохији.

Нисмо ли сличан сценарио посматрали приликом обнове српских кућа уништених и оштећених 17. марта 2004, када током обнове ниједна од порушених кућа није приведена намени, нити је обновљена и предата власницима у претходном стању, каква је била пре рушења? Напротив, радови који су обављани, и том приликом искључиво од стране шиптарских фирми које су добиле послове извођења путем тендерске процедуре, били су непотпуни и недовољно квалитетно изведени да би се омогућило поново усељавање прогнаних у своје куће.

Позната је, такође, чињеница, да је новац за обнову, како кућа тако и цркава срушених 17. марта, обезбедила међународна заједница. Тај новац је усмерен преко Привремених институција Косова, које су требале, употребљавајући га и газдујући њиме, да тиме покажу и докажу своју демократичност и спремност на заједнички живот, уз то привуку све похвале међународне заједнице која им је тај новац дала, и тиме потврде своју способност за стицање независности и изградњу мултиетничког друштва, а да се при томе не поставља питање одговорности и извођење злочинаца пред лице правде, што ће све бити забашурено процесом такозване обнове.

Тиме је међународна заједница још једном потврдила да својом политиком иде на руку Шиптарима, настојећи свим средствима да им омогући стицање независног Косова, иако су Шиптари већ много пута доказали да за изградњу слободног и мултиетничког друштва нису спремни ни способни, критикујући притом Србе, када они укажу на било какве неправилности у процесу планиране обнове, или када захтевају да се приликом обнове поштују њихова елементарна права творца, власника и чувара своје баштине.

Сасвим је реално очекивати да, као што куће нису приведене намени и оспособљене за поновни живот, тако и срушени храмови неће бити васпостављени у стање које ће омогућити несметано вршење њихове функције – богослужења. А право и потпуно враћање храма у функцију подразумева и повратак литургијске заједнице, односно народа који је око њега живео, и у њему се окупљао и Богу молио. Тиме ће и обнова храмова бити комплетна и целосна само ако се врши паралелно са повратком прогнаних на своја огњишта. Без повратка прогнаних, нити ће храм вршити функцију коју је обављао пре рушења и ради које је подигнут, нити ће погажена верска и људска права прогнаних бити васпостављена, а врло је извесно, сагласно и Извештају мисије УНЕСКО из 2004. године, да ће храм бити изложен ризику веома брзог поновног скрнављења и уништења.

Повратак прогнаних стога је conditio sine qua non успешног процеса обнове порушених храмова, заједно са хватањем злочинаца и њиховим привођењем лицу правде, уз исплату праведне одштете за материјалну и нематеријалну штету, утврђене судским путем.

Када ће се, осим тога, дочекати и започети обнова осталих 115 цркава порушених пре 17. марта, с обзиром да Меморандум обухвата обнову само оних уништених 17. марта, а већ се убрзаним корацима иде ка решавању статуса Косова, који ће бити, претпоставља се, нека форма независности? Није ли, уосталом, ова „обнова“, која је тако исхитрено и по сваку цену морала да почне, под неповољним за Србе условима, најбољи допринос остварењу идеје независног Косова? Како су Шиптари могли полагати наде на остварење идеје независног Косова, да су све цркве остављене у рушевинама, и да није започео процес какве-такве обнове? И шта је гарант да ће се процес обнове наставити у будућем Косову, када данас, док је то још увек територија државе Србије, тече на овакав начин?

Каква судбина очекује српску баштину у сутрашњем независном Косову, када је у протеклих шест година, још увек под влашћу међународне заједнице и суверенитетом државе Србије, покушано преименовање баштине из „српске“ у „косовску“, и на тај начин њено извлачење из надлежности српских институција, и одвајање од бића и историјског памћења српског народа?

Питања су многа, и одговори на њих за нас нису пријатни. Трагична је чињеница да се ови токови спроводе на терену уз свесрдну помоћ и учешће српских представника у процесу обнове.

Mодел обнове од стране Епархије

Пандан овом процесу „обнове“ дала је Епархија рашко-призренска још прошле године, када је убрзо након 17. марта започела са изградњом монашких конака у манастирима свети Архангели, Девич и Зочиште, и тиме започела обнову уништених светиња. Епархија је ову обнову започела самовласно, као творац и власник своје баштине, као свој на своме, уз помоћ и финансијску подршку Владе Србије, уз поштовање услова и мера заштите издаваних од стране надлежне институције, Републичког Завода за заштиту споменика културе Републике Србије. То је био модел који је на терену примењен, и то је био модел који је донео плода, а он се могао и надаље примењивати, као најбоља заштита српске баштине и српских интереса, да није пресечен потписивањем Меморандума.

Нико јој ту активност и ту одлуку није могао оспорити од стране међународних институција. Таквих покушаја није ни било, јер се у међународном праву доследно поштује право власништва, утолико пре уколико је угрожено на начин као што је то случај са имовином Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији.

Покушали су, међутим, ову одлуку и активност да оспоре и осујете шиптарске институције.

То је изражено званичним путем, актом Министарства културе Привремених институција самоуправе из Приштине од 26. октобра 2004, којим се налаже Епархији рашко-призренској, односно надлежном Епископу, да „заустави радове“ на изградњи конака у манастиру светих Архангела код Призрена, у који је требало да се сместе монаси пре почетка зиме, као и „да врати локалитет у његово оригинално стање уклањањем конструкција које оштећују његове оригиналне вредности“. Ова одлука Министарства културе из Приштине базира се на Извештају Института за заштиту споменика на Косову од 11.10.2004, у коме се, између осталог, наводи да Епархија рашко-призренска подиже конак у своме манастиру и за своје протеране монахе, „без дозволе од стране Надлежних Косовских Институција, које су правно одговорне за њихову заштиту“, те стога наведени Институт из Приштине „узимајући у обзир значајна оштећења нанета овом споменику“ предлаже предузимање наведених мера, које је затим Министарство културе својим актом проследило Епархији.

Тиме се покушало приказати да, тобоже, о нашим светињама и њиховој обнови више брину и промишљају институције народа који већ деценијама прогони и уништава све што је српско са Косова и Метохије, а шест последњих година спроводи духовни геноцид и систематско етничко чишћење српског народа са ових простора, него што то чини вековни власник, чувар и творац ових светиња, Епархија рашко-призренска и надлежни архијереј. Зар Епархија не промишља о својим светињама и својим монасима, нарочито онима који су протерани 17. марта, којима је све спаљено и опљачкано, и који треба да се врате тамо одакле су протерани? Ко је протеклих година о њима бринуо, и ко их је подржао у њиховом настојању да живе и опстану у овако тешким условима на простору Косова и Метохије? Да нису то можда биле шиптарске институције?

Наведени акт Министарства културе Привремених институција из Приштине био је директно усмерен на озакоњење и санкционисање етничког чишћења извршеног 17. марта и протеривања монаха из манастира Светих Архангела. Представници Министарства културе из Приштине износили су у више наврата своју намеру да монахе из светих Архангела иселе, а да ову светињу претворе у археолошки локалитет.

Одлучним и истрајним ставом Епископа Артемија, међутим, конак је завршен крајем прошле године, монаси су усељени, и наставили да живе ту као печат и потврда вековног присуства Срба на Косову, а иницијатива Министарства културе развејана је у ветар, обзиром да није имала никаквог утемељења ни упоришта.

Наведена тежња Шиптара испољена је поново у оквиру Комитета за обнову срушених цркава, који делује на основу Меморандума, и овога пута као да доноси плода. Комитет, иако има мандат и обавезу да се бави обновом свих цркава и манастира уништених 17. марта, за сада не ради на обнови светих Архангела, због противљења шиптарских институција. Министарство културе из Приштине жестоко се противи изградњи конака који је Епархија подигла прошле године, у коме монаси данас живе, и жели да манастир претвори у археолошки локалитет, а да недавно оживели манастир поново угаси.

Много више од оваквог става шиптарских институција, јер од њих је то сасвим реално очекивати, чуди став српских чланова и институција које они представљају, Светог Синода и Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда, који и поред оваквих уцена и условљавања од стране Шиптара, мирно продужавају своје учешће у Комитету и започињу „обнову“ само оних храмова за које су Шиптари дали дозволу. Има ли краја нашој сервилности, и добровољном одрицању од својих права и свога власништва?

Уз то, не треба заборавити да су претходних дана, и пре започињања „обнове“, многи локалитети већ очишћени и тиме уклоњени трагови злочина, можда управо од стране оних који су те злочине и чинили, а да српски представници притом не постављају питање одговорности, извођења пред лице правде и санкционисања злочинаца, већ само говоре о успеху „обнове“ и новом процвату црквеног градитељства на Косову и Метохији, истичући тиме и свој успех и допринос „обнови“ храмова.

Осим манастира светих Архангела, шиптарске институције оспоравају и обнову храма Свете Тројице у Ђаковици, који је у више наврата рушен и коначно срушен до темеља, а локација потпуно рашчишћена након 17. марта, те данас тамо нема никаквих трагова о некадашњем постојању цркве. Министарство културе из Приштине и УНМИК, обнову храма у Ђаковици посматрају као политичко питање, а српски представници у Комитету за обнову прихватају условљавања Шиптара, саглашавајући се да крене обнова осталих срушених, и такође већ рашчишћених храмова у Ђаковици и околини, док би се обнова храма Свете Тројице пролонгирала све „док се не стекну услови“. Када ће се „стећи услови“, и ко ће процењивати да се то догодило, прилично је јасно.

Слична је ситуација и са Богородицом Љевишком у Призрену, уништеном током шиптарског погрома 17. марта, а која је била мета активности широких размера, предузетих од стране УНЕСКА крајем прошле и почетком ове године, са циљем да се хитно, пре одржавања Донаторске конференције у Паризу, започне њена „обнова“, организована не од српских него од италијанских експерата. Након сплета усаглашених дипломатских активности и пристанка црквених и државних институција из Београда, и поред неслагања Епископа Артемија, циљ је постигнут, тим страних експерата био је на терену пре одржавања Донаторске конференције, створен је утисак да су започели радови на обнови, но затим, нити је било резултата ових радова на „обнови“, нити је икада више било речи или планова о наставку активности започетих од стране овога тима. Напротив, у оквиру ангажовања Комисије за обнову проистекле из Меморандума, радови на Богородици Љевишкој предати су шиптарској фирми, која управо ових дана започиње посао.

Модел за обнову порушених светиња, примењен од стране Епархије рашко-призренске уз подршку Владе Републике Србије, могао се и даље примењивати као једино успешна и ефикасна, истовремено и једино исправна обнова српских светиња. Тада се не би постављало питање извођења обнове од стране шиптарских предузећа, нити би било прихваћено условљавање обнове Светих Архангела и цркве Свете Тројице у Ђаковици, као што је данас случај, док би се истовремено веома озбиљно постављало питање одговорности и санкционисања организатора, злочинаца и свих одговорних за порушене храмове у протеклих шест година, што је било и учињено путем Тужбе поднете од стране Епархије Међународном суду за људска права у Стразбуру.

И док шиптарске институције оспоравају обнову светих Архангела, недалеко од њих поносито стоји Синан-Пашина џамија, саграђена од материјала са разорених Архангела, а да при томе нико не поставља питање када ће се и како исправити ова историјска неправда. Какав, пак, споменик културе може бити богомоља саграђена од материјала претходно срушене цркве, као и израз каквог морала може бити спречавање обнове већ више пута разараних Архангела, и уз то не само спречавање даље обнове, него и рушења онога што је већ обновљено, тј. конака подигнутог од стране Епархије прошле године, где монаси данас живе, питања су за сав културни свет.

Примењени и примењиви модел обнове својих порушених цркава, који је започела Епархија рашко-призренска још 2004. године, осујећен је потписивањем Меморандума и радом на његовом спровођењу, уз прихватање услова наметнутих од стране шиптарских институција и међународне заједнице, чије негативне последице на терену већ уочавамо, и чије ће се дејство у наредном периоду још више испољити.

При томе за чуђење је чињеница да, иако су Патријарх Павле и Свети Архијерејски Сабор, као и Влада Републике Србије, позвали Србе да не учествују на парламентарним изборима на Косову и Метохији октобра 2004, не признавши потом, доследно томе, ни институције формиране на основу резултата избора, након само неколико месеци Патријарх и Синод праве несхватљиви заокрет у своме ставу, потписујући Меморандум, дајући пример и постајући авангарда у сарадњи са Привременим институцијама самоуправе из Приштине, чинећи тако велики преседан у односима српских државних институција и СПЦ према тим институцијама, и пружајући истовремено модел за будуће односе и понашање, а да при томе не пруже ниједан ваљани аргумент као образложење за промену свога става. Влада Републике Србије без много оклевања укључила се у ову иницијативу и подржала наведени искорак начињен од стране Патријарха и Светог Синода.

Прави домети овакве одлуке могу се сагледати већ сада, у освит почетка разговора о будућем статусу Косова, када се врши велика кампања и притисак од стране међународне заједнице, са тенденцијом да се будућа независност Косова прикаже као неминовност и већ завршена ствар. Тако, у медијима се свакодневно појављују изјаве међународних званичника да је будући статус Косова „решен, а то је независност“, да је „независно Косово у интересу саме Србије“, да је „самосталност Косова једина реална могућност за решење проблема Косова“, док албански званичници поручују да косовски Албанци, „ни живи ни мртви“, не могу прихватити ништа друго, осим независности Косова.

Тиме се свакако покушава да се пројектованом откидању територије државе Србије, што је преседан и досад небивали злочин у међународним односима, дарује извесни легитимитет и осигура сагласност српске стране, чиме би се амнестирали починиоци овога дела.

Епархија рашко-призренска, иако јој се увек изнова постављају препреке и стварају тешкоће на томе путу, продужава свој рад и активност на духовној обнови и утврђењу српског народа на Косову и Метохији, градећи нове цркве и отварајући нове манастире, било на темељима некада срушених, било оснивајући их сада из темеља, на местима која су од околног народа препозната као светиње и поклоничка места. Ова активност Епархије не би могла успешно да се одвија без разумевања, помоћи и подршке Владе Републике Србије, која је, Богу хвала, препознала ефикасне начине остваривања српских интереса на овим просторима, и подржала приступ да ће улагање у духовну обнову, и подршка јединој српској институцији која је након јуна 1999. остала на Косову и Метохији, а то је Епархија рашко-призренска, бити стожер останка и опстанка српског народа овде.

У том смислу, ових дана започињу радови на изградњи монашких конака, који ће значити оживљавање три нова манастира на простору северног Косова (код Звечана, Лешка и Лепосавића), приводи се крају, такође, изградња цркве у Косовској Митровици, започињу радови на изградњи нове цркве у Сочаници и подизању духовне академије у К. Митровици, настављају се радови на обнови манастира Бањска. То је само део пројеката, који сведоче да живот српске Цркве и српског народа на Косову и Метохији буја и прелива се као из препуне чаше, од којих се већина изводи уз помоћ и подршку Владе Србије, а део су ширег програма, чија се реализација очекује и у наредном периоду.

Све ове активности јачају моћ српског народа на Косову и Метохији и учвршћују његову веру у могућност останка и опстанка на овим просторима, представљајући стожер даљег развоја и остварења српских интереса на вековним огњиштима. Истовремено, ове активности показују немоћ оних који су кроз историју рушили наше светиње и копали очи на фрескама са ликовима светитеља, јер за њих данас нико не зна, отишли су у таму историје, док су светитељи вечно живи, и данас помињани и прослављани у Цркви Божијој. Показују немоћ и данашњих рушитеља, које чека иста судбина, иако појединци покушавају да ту немоћ прикажу моћном, да јој дају снагу, да је учврсте и покажу исправном. Но, то се ипак не може постићи, ма колики напори били у то улагани, и ма која средства била примењивана.

Написасмо ово у уверењу да је потребно изнети и предочити јавности све наведене чињенице и у ширем контексту посматрати постојећи проблем „обнове“ уништених и оскрнављених српских светиња, јер ако бисмо ми ућутали, мислимо, камење би проговорило.

Октобар-Новембар 2005.

Архим. Симеон