Епископ Артемије: Обраћање Светом Архијерејском Сабору

Увод

Свети Архијерејски Сабор одржан новембра 2008. протекао је изузетно бурно. Њему су претходили догађаји у манастиру Дечани августа 2008, примена физичке силе од стране тамошњих монаха, забране свештенодејства изречене виновницима, охоло кршење изречене забране (што собом повлачи рашчињење преступника), одлазак манастира Дечани у раскол, захтев Епископа Артемија Синоду да покрене црквено-судски поступак против викарног Епископа Т. Шибалића, грубо и бескрупулозно мешање Синода (под вођством Митрополита Амфилохија) у унутрашњи живот Епархије рашко-призренске, проузроковање смутње и неканонског стања у Епархији деловањем Синода, притисак од стране Синода на Епископа Артемија да изврши пријем објеката који су обнављани (али не и обновљени) по Меморандуму, именовање Комисије која је требало да изврши пријем објеката противно одлуци надлежног Епископа, писмена забрана уласка члановима Комисије (Епископ бихаћски Хризостом, Т. Шибалић и ректор призренске Богословије у Нишу Милутин Тимотијевић) на територију Епархије рашко-призренске издата од стране надлежног Епископа Артемија, бескрупулозно кршење изречене забране од стране наведених чланова Комисије и примање објеката на територији туђе Епархије без одобрења надлежног Епископа(!), што је представљало истовремено и дотад небивалу, јавну, нескривену и отворену издају српских националних, државних и црквених интереса извршену управо од стране црквених великодостојника…

Као последица свих наведених, и многих других, догађања и безакоња везаних за Епархију рашко-призренску Епископ Артемије је, припремајући се за новембарско заседање Сабора, припремио за Сабор више докумената у којима је језгровито изнео основне аспекте вишеслојног проблема у Епархији рашко-призренској, створеног деловањем пре свега Синода (под вођством Митрополита Амфилохија) и манастира Дечани, и захтевао да Свети Архијерејски Сабор одговорне за такво стање позове на одговорност и покрене црквено-судски поступак против виновника нереда. Сви припремљени документи прочитани су током заседања Светог Архијерејског Сабора.

Већ позната група Епископа, на челу са познатим Тријумвиратом Српске Цркве, стварањем граје, надвикивањем, претњама, изношењем небројених клевета и неистина (по већ добро опробаном рецепту и вишегодишњем методу њиховог деловања), заглушила је и надјачала изношење ових чињеница, и успела да наметне своје одлуке (које су заправо биле све друго само не у корист Српске Цркве и српског народа), уз примену и неких прелазних решења.

Имајући у виду да је вишегодишње анти-канонско, нецрквено и безаконо деловање Синода и манастира Дечана у Епархији рашко-призренској, које је кулминирало 2008. године, а није благовремено зацељено адекватним Предањским и Канонским мерама, неумитно довело и до погоршања ситуације, умножења безакоња, све већег ширења клевета и неистина уз примену нових безаконих мера, што је резултирало затим отвореним и јавним пучем/побуном у Епархији фебруара 2010, чији су главни виновници опет били исти људи, са вешто изграђеним у јавности угледом тобожњих ученика о. Јустина, и освојеним црквеним достојанствима, као и њихови следбеници, у наставку доносимо обраћање Епископа рашко-призренског Артемија Светом Архијерејском Сабору новембра 2008.

Уредништво

Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
Бр. 983   
09.11.2008. године
Призрен – Грачаница

П Р Е Д С Т А В К А

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ
Б   Е   О   Г   Р   А   Д

Оци и браћо,

Познато је небу и земљи, познато је и свима Вама, да у задњих неколико година међусобни односи Светог архијерејског синода и Епархије рашко-призренске нису какви би требали да буду. То је и на седницама Сабора често долазило до изражаја. Али се преко тога олако прелазило. У задње време ти односи су толико погоршани да их ми у међусобним контактима сами не можемо поправити ни разрешити. Стога смо принуђени да се обратимо Светом архијерејском сабору, и пред Вас, Оци и Браћо, изнесемо нашу парбу. Трудићу се да будем што краћи и што јаснији.

Све је почело од фамозног Меморандума о обнови наших цркава и манастира оштећених и порушених у мартовском погрому 2004. године. По том питању укрстиле су се две концепције. Синод, па и Сабор прихватили су оно што Ми нисмо могли да прихватимо: да наше светиње обнављају они који су их рушили, да српске православне храмове обнављају и подижу људи исламске вероисповести, уз то вековни непријатељи нашег народа. Кроз наметање и прихватање синодске концепције, Синод се почео мешати у послове Наше Епархије, принуђавајући нас на прихватање таквих односа. Често смо пружали отпор таквим поступцима. Онда смо оптуживани за НЕПОСЛУШНОСТ Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору. Из године у годину, од Сабора до Сабора. Навођени су многи примери и случајеви да би се та „непослушност“ показала и доказала. А није било тако.
Ми и сада одлучно одбацујемо сваку инсинуацију и паушалне оптужбе да смо непослушни Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду. Ми смо увек до сада само тражили, и сада тражимо разјашњење неких ставова, речи, недоследности, питања, која смо постављали у циљу добре сарадње, а која су редовно остајала без одговора. Сматрамо да одлуке Светог архијерејског сабора и синода нису и не могу бити наредбе и декрети који се слепо извршавају. То просто није у духу Цркве Православне. И речи Божије, заповести Божије, изречене у Светом Писму захтевају тумачења и разјашњења како би се од верника разумеле, прихватиле и извршиле. Отуда толика тумачења Светога Писма. И свака наша беседа у храму нашим верницима на недељна зачала, није ли тумачење и разјашњење речи Божије? Зашто се то овде избегава када су у питању наше недоумице и конкретна питања? (Види прилог бр. 1 и прилог бр. 1а).

Друга, не мање важна ствар, на коју желимо да укажемо, јесу догађања у манастиру Високи Дечани од 22. августа ове године. (Види прилог бр. 2 и прилог бр. 2а). О томе је чула сва наша јавност, па верујем и сви Ви, оци и браћо. Оно што јавности није познато, а што Mи овде морамо да нагласимо, то је, нажалост, чињеница да се Свети архијерејски синод директно сврстао на страну побуњеника – монаха у ман. Дечани на челу са нашим Викаром Епископом липљанским Г. Теодосијем, и на тај начин се директно умешао у управне и судебне послове Наше Епархије, гурнувши манастир Дечане у раскол и шизму у односу на Нас као надлежног Епископа.

Самовоље, непослушности, деструктивног деловања Епископа Теодосија било је и раније по Нашој Епархији, па и шире. Али од 22. августа, ствари убрзано крећу новим путем. Овде и од сада је тема црквени поредак, и канонска власт Епископа, о томе ко управља манастиром Високи Дечани. (Није у питању властољубље, него правдољубље). Епископ Теодосије и неки од братије се поодавно понашају као да је манастир Високи Дечани изузет испод Наше јурисдикције, што је кулминирало отвореном побуном 22. августа (Види: 53. Канон картагенског сабора). Нажалост, у новије време Синод је здушно помогао ово безакоње, те је манастир Дечани склизнуо у шизму и раскол у односу на Нас као канонског Епископа. Овде није сукоб двојице Владика (које Синод треба да мири), него се ради о правима надлежног Архијереја и односу према њему, подређеног му викарног Епископа који се, како кажу Канони, цитирам: „узохолио, и као луд, подигао главу (рекао бих: пету) противу свог Епископа“ (Милаш, 53. Канон Картагенског Сабора, књига 2. стр. 188). (О томе опширније у прилогу бр. 3).

Сви знамо шта је црквени поредак. Докле год је Владика – Владика, значи докле год се не одлучи или не свргне коначном пресудом, он је господар над (свим) манастирима и монасима у својој Епархији. Овде се, понављам, ради о канонском поретку у рашко-призренској Епархији, који је, нажалост, нарушен мешањем са стране.

Ако Ми, по питању Меморандума, како каже Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Амфилохије, нисмо послушни Сабору, нека Сабор против Нас предузме канонске мере (не Синод). Ако те мере до сада нису предузете (а нису), Ми смо Владика над целом Епархијом рашко-призренском, па и над Дечанима, и Дечани морају да остану у послушности. Сви монаси (па и дечански) положили су завете послушања и одсецања самовоље. Нажалост, Синод их је охрабрио и подржао у побуни и непослушности (ставивши им и свој сајт на услугу).

Замена игумана у манастиру, премештаји монаха из једног манастира у други, обављају се одлукама управног карактера надлежног Епископа, и не значе казну, те се и обављају без саслушања (и образложења), и без обавезе да икога о томе обавештавамо или образлажемо такав потез. Наше настојање је да уведемо канонски ред, те смо и покренули поступке 30.09.2008. Синод је покушао да својом одлуком од 02. октобра стави „ван снаге“ ове наше одлуке, и тиме се директно (бесправно и неканонски) умешао у управне послове Нас као Епископа, што је недопустиво.

Незадовољни Нашим одлукама, дечански монаси који су добили привремену забрану свештенодејства (23. августа), имали су могућност жалбе Великом црквеном суду против такве Наше одлуке, али су били и дужни да прихвате и да се повинују Нашој одлуци до коначне пресуде ВЦС. Уместо тога, они су право суђења узели у своје руке, и сами „пресудили“ како су те Наше одлуке „непромишљене“, те да их, као такве, не обавезују на извршење, што су практично и доказали саслужујући Епископу Теодосију на празник Успенија Пресвете Богородице. И ту их је, нажалост, Синод подржао, објавивши то њихово „служење“ на Сајту Синода. Тиме су дечански јеромонаси преступили забрану свештенодејства, и тиме су изрекли осуду против самих себе (29. Канон Картагенског Сабора, Милаш, књ. 2, стр. 163-164), те им сада ни ВЦС па ни САС не могу више помоћи.

Синод је подржао и оне монахе који су Нашим управним одлукама добили премештај у други манастир, иако по управним питањима и одлукама којима надлежни Епископ заводи ред у својој Епархији, нико, па ни Синод, не може да интервенише и поништи те одлуке Епископа. Синод, по Уставу СПЦ (Чл. 70), није судебно тело које суди у тим питањима, нити има право, нити може, да такве одлуке (управног карактера) без икакве процедуре укида или „ставља ван снаге“.

Докле год је Епископско господарење у границама канона и предања (персонална решења, ко ће где бити или неће бити игуман или монах), он не полаже рачуне никоме. „…Сваки Епископ има власт над својом облашћу“, каже 9-и Канон Антиохијског Сабора. (Милаш, књ. 2, стр. 59. Допуна 34-ог Ап. Правила). У светлу тог 9-ог Канона Антиохијског Сабора сагледавају се сви бројни канони који третирају сличну тематику (однос Сабора и појединих Епископа).

Тако, тумачећи 35. Ап. Правило, Милаш наводи: „Сваки Епархијски Епископ потпуно је самосталан у вршењу јерархијских права у својој Епархији. У томе га не може пријечити нико, уколико он та своја права врши у канонички одређеним границама, нити ико смије улазити у унутрашње послове епархијске управе или утицати било посредно или непосредно у права дотичног епархијског Епископа“ (Милаш, књ. 1, стр. 96-97). Па наставља: „Ово је забрањено по правилима и првом обласном Епископу или Митрополиту (Патријарху или Синоду), а тим већма има бити забрањено једном епархијском Епископу (или Викару), да утиче у јерархијска права другог епархијског Епископа“… „Правило ово строго забрањује такове чине и наређује, да се има свргнути са епископског степена сваки онај, који се усуди тако што учинити“ (пример овога су управо чланови Комисије и њихово деловање у Призрену. Нашта је пак то „деловање“ личило, Види прилог 4). (Исто, 13. Канон Антиохијског Сабора Књ. 2, стр. 62-63). Као казна за такав преступ следи: свргнуће (15. Канон Првог Васељенског Сабора, стр. 219-221).

Са жаљењем морамо да наведемо шта још свети Канони предвиђају за чланове синодске Комисије, која је 15. септембра боравила у Призрену, и поред изричите забране Нас као надлежног Архијереја: „Никакав Епископ нека се не усуђује прелазити из једне Епархије у другу… да управља црквеним пословима… нека ништа не вреди што год он ту учини, и нека се подвргне заслуженој казни… а то је, да је већ од сада од светога Сабора свргнут“ (13. Канон Антиохијског Сабора, Милаш, књ. 2, стр. 62-63; види 35. Апостолско Правило, књ. 1, стр. 96-98). То наводимо стога, што по светим Канонима, нико, па ни Свети архијерејски сабор нема право да Нам налаже да мимо своје воље у својој Епархији угошћавамо другог Епископа (па ни Теодосија). Наше противљење таквој могућој одлуци није непослушност Сабору и Синоду. Канонски поредак и права Епископа су изнад произвољне воље Сабора. Сабор је дужан да штити власт Архијереја у његовој Епархији од узурпације било кога (па и Светог синода и Викарног Епископа), јер то води у двовлашће и раскол (као, нажалост, Дечане).

Ми смо још 23. августа 2008. године Светом архијерејском синоду званично поднели иницијативу да Синод покрене црквено-судски поступак против Владике Теодосија као нарушитеља 27. Апостолског Правила и 9-ог Канона Картагенског Сабора. Синод, по том питању, до данас није ништа предузео. Напротив, подржао га је, чак својом одлуком и приморао да учествује, у даљим безаконим поступцима (Призрен, преузимање објеката, узурпација епископије итд.), те сматрамо да Синод, као саучесник и сукривац, не може даље водити тај процес (као прва инстанца), због чега цео случај предајемо Светом архијерејском сабору на ислеђење и коначну одлуку (Прилог 5).

Кад је у питању вршење власти у Цркви, ево шта о томе каже Никодим Милаш, тумачећи 1. Канон Трећег Васељенског Сабора: „… црквено јерархијска власт има своју потпуну и закониту снагу, кад она делује у границама законом установљенима и кад вршиоци те власти у строгој се потчињености налазе законима и науци Цркве Православне – дочим на против, чим одступи од тих закона и пријеђе строго установљене законске границе, власт та губи сва своја права“ (Књ. 1, стр. 284). То се управо односи на Синод СПЦ и његове активности око и у Епархији рашко-призренској. „Вршиоци те власти“ (синодске), пре свих Митрополит Амфилохије, одступио је од закона, прешао установљене законске границе (мешањем у послове друге – Наше Епархије), показао непослушност Светом архијерејском сабору у погледу богослужења (најпре пракса, па беседа у патријаршијској капели) итд, те он, по одлуци Светих Отаца, губи сва своја права, па и право да председава овим Светим Сабором, а камо ли да некога суди.

Због свега напред реченога, Ми смирено молимо Свети архијерејски сабор да позове на одговорност Синод као своје извршно тело, јер Синод по Уставу СПЦ Сабору полаже рачуне за свој рад. Сматрамо да би Сабор требао да захтева од Синода да образложи свој вишеструки упад у Епархију рашко-призренску, да одговорне чланове Синода позове на одговорност и према њима примени санкције, примењујући оне Каноне који осуђују упад у туђе Епархије, јер су управо ти канони и погажени. Свака санкција Канона, штити сам Канон. То ће повратити ред и поредак не само у Епархију рашко-призренску, него и у целу Српску Православну Цркву.

И на крају ове Наше представке, Светом архијерејском сабору подносимо као посебни додатак осврт на једну необичну и до сада небивалу појаву, коју смо назвали МАКАРТИЗАМ у Српској Православној Цркви (прилог бр. 6), те смирено молимо овај свештени Сабор да са пажњом пропрати и то излагање.

Светом архијерејском сабору одан у Господу
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ