ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Почетком октобра текуће године у руском граду Краснодару одржано је сабрање православног свештенства и монаштва који су се позивом на 15. правило Прво-другог цариградског сабора оградили од надлежног епископа који јавно проповеда јерес.Сабор у Краснодару је окупио клирике и мирјане из Московске Патријаршије Руске Православне Цркве и Румунске Православне Цркве као и монахе са Свете Горе. Позив је био упућен и представницима Српске Православне Цркве – Епархији рашко-призренској у егзилу, као јединој епархији СПЦ која се у складу са поменутим каноном оградила од екуменистички настројене Београдске Патријаршије.
У наставку преносимо обраћање Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима које је прочитано на сабрању у Краснодару, а које су присутни прихватили са одушевљењем.
Преподобни и часни оци, браћо и сестре, Христос посреди нас!
Ми православни Срби, сабрани у исповедничкој, али и прогоњеној Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у егзилу, сједињени у вери православној и возглављени свагдашњим пастиреначалником Цркве – Христом Богочовеком, а предвођени нашим предстојатељем – епископом Артемијем, како из редова свештеног клира, тако и из редова монаштва и верних, поздрављамо нашу једноверну, православну браћу широм православне васељене, са жељом да Христос, основ нашег јединства и братске љубави, свагда буде посред нас.
Овом приликом посебно и срдачно поздрављамо вас, сабране на овом синаксису са добром намером да испуните најсветију дужност сваког поколења нас православних хришћана, а то је: одбрана и очување Цркве Христове и њених свештених догматских темеља, садржаних у неизмењеној, апостолској, светоотачкој и православној вери. Јерес екуменизма је једно од најопаснијих оружја које је ђаво усмерио против православне Цркве, и то баш у овом нашем времену у коме нас је Бог створио. Пошто ми сами нисмо бирали време када ћемо се родити, то слободно можемо закључити да оваквим Својим промислом и допуштењем Бог све нас призива на подвиг исповедања вере православне. Овакви скупови и сабрања имају као циљ очување и одбрану православља, али и да покажу хоћемо ли ми бити поколење које ће, уз Божју помоћ, бити способно да испуни ту дужност да одбрани и сачува веру православну? Пошто је Црква православна у целости угрожена, то је неопходно да се сви православни саборно и јединствено покрену у одбрану Цркве, ма ког језика и нације били. Зато нас ово тешеко време упућује на речи светог апостола Павла (који се хвалио тиме што је апостол незнабожаца), који каже да у Христу више нема ни Јудеја ни Јелина (Гал 3, 28). Свети исповедници вере православне, почев од светих апостола, преко светог Максима Исповедника, светог Гиргорија Паламе, светог Марка Ефеског, па до светог Јустина Ћелијског и његовог достојног духовног сина, носиоца и наследника његовог светоотачког, православног и анитекуменистичког предања, владике Артемија, своју огњену ревност за чистоту вере православне сједињавали су и сједињују са својим истинским смирењем. Јер, Бог се гордима противи, а смиренима дарује благодат (Јк 4, 6), у случају наведених, Бог дарује благогодат исповедништва и одбране вере православне. Гордост је мајка сваког греха, па и греха јереси, зато је немогуће супротставити се греху јереси следовањем мајци овога греха – гордости. Гордост, по речима светог Јустина Ћелијског, разара Цркву, из овога јеванђелском логиком вођени, закључујемо да смирење изграђује Цркву. Из тог разлога оружје наше борбе треба да буде чиста вера православна сједињена са истинским смирењем, без којег нећемо моћи следити пут светих, непоколебивих, али увек смирених исповедника вере у Цркви Христовој. Ако оком чисте вере православне и оком смирења сагледамо историју борбе православних са јересима видећемо да је главни предводник те борбе био и остао Сам Дух Свети – Утешитељ, и Утемељитељ Цркве на Камену вере – Богочовеку Христу. Он Сам је утеха и данашњим православним слугама Својим, који су на удару савремене пошасти екуменизма и глобализама. Сам Дух Свети полако, али сигурно, саздаје фронт одбране вере православне и данас, али ми треба да имамо довољно ревности за веру и исто толико смирења, како бисмо вођени Њиме постали део тог општег православног фронта за одбрану Цркве и вере православне, јер Дух Свети је Бог смирења и Бог смирених. Такође, ако очима православне ревности и светоотачког смирења погледамо данашње стање у православној васељени, потресаној разорним дејством и ширењем јереси екуменизма, видећемо да је ситуација слична као и у време светог Марка Ефеског. Као што је њега Бог подигао као православног епископа да остане на линији одбране вере православне од душегубне, неправославне и антицрквене уније са папистима, тако је и сада Бог подигао православног епископа Артемија, који је још пре седам година прекинуо општење са београдским патријархом Иринејем, који је јавно и речима и делима себе декларисао као следбеника и пропагатора јереси екуменизма (поред мноштва заједничких молитава са папистима отворено је изјавио: „ја сам екумениста и пацифиста“). Пошто знамо да без епископа нема Цркве, знамо да је још теже (не и немогуће) без епископа бранити Цркву, то сматрамо да ће данас свако ко искрено жели да сачува Цркву и веру православну разумети да владику Артемија Бог дарује данашњим исповедницима вере као својеврсни духовни ослонац и укрепљење, без чијег благослова, благодатно-пастирског деловања и савета (а не деспотског наметња своје власти) ће тешко бити на фронту очувања наше вере. Без таквог ослонца и духовног (никако бирократског) ауторитета тешко ће се избећи штетна самовоља, разногласије и све оно што представља плод недостатка истинског пастирско-духовног ауторитета, а што ће свакако у самом старту довести до потпуног распадања било каквог фронта православно стојећих.
Овакав наш став може разумети само онај ко зна шта је Црква православна и њено догматско-канонско предање, и ко се данас бори за веру православну са искреном ревношћу, али и смирено, неоптерећен личном сујетом, умишљеним елитизмом, или националном припадношћу, и ко не робује жељи да се намеће као некакав „предводник“ свима православно стојећима. Данас треба по истрајности, делима и смирењу да будемо прави исповедници вере, а не да пред светом глумимо исповеднике. Као што су некада сви православни са радошћу хрлили као светом Марку Ефеском, сматрамо да ће сваки искрени ревнитељ и у преосвећеном владици Артемију препознати, по духу и ревности, истог духовног пастира и истинског чувара светоотачке вере и предања.
Екуменизам Цркви наноси љуту рану, ми праводлавни треба да се сабирамо у један јединствени православни фронт, који ће бити својеврсни „духовни мелем“ и „лек“ за насталу рану на Цркви. Но, да би заиста наше ревновање било духовни мелем и лек, оно мора бити уравнотежено мером смиреног следовања светим оцима, а то подразумева да јерес екуменизма осуђујемо увек и на сваком месту, не бојећи се ни црквене ни земаљске власти, да се од црквених великодостојника, који следе ову јерес ограђујемо, канонском оградом садржаном у 15. канону Прво-другог цариградског сабора, али уједно треба следити став по коме не поричемо таинствену благодат онима у Цркви православној који не пропагирају јерес екуменизма, али који због малодушности, индиферентности и недостатка ревности остају под влашћу следбеника ове јереси. Уколико не следимо такав одмерени став, наше ревновање неће бити мелем и лек за рану на Цркви Христовој, већ љута со, која ће ту рану само проширивати. Зато не треба презирати слабе у вери (као што су, вођени гордошћу, то чинили некадашњи расколници и јеретици новацијани), нити их радикалним ставовима и држањем одгурнути од нас, већ их јаким аргументима, а благим речима, братским, али исповедничким примером и држањем, привести у ред оних који се боре за очување вере православне.
Основа остварења нашег саборног и јединственог православног фронта јесте пре свега наша заједничка вера православна, и наше међусобно признање једни других, као канонских и у црквеном смислу валидних чланова Цркве и црквеног клира. Без оваквог предуслова немогућ је било какав разговор, а камоли постизање неког јединства, то је јасно само по себи. Као додатни основ у активном одупирању јереси екуменизма предлажемо две тачке, једна је догматске, а друга канонске природе. Прво је недвосмислена осуда екуменистичке јереси, чиме констатујемо главни проблем, који нарушава јединство Цркве православне, будући да нарушава јединство вере у њој. Друга тачка је својеврсни „канонски лек“ за ову рану на телу Цркве, а то је прекид црквеног, односно литургијско-администриативног општења са предстојатељима, патријарсима и епископима, који активно или пасивно пропагирају, подржавају или следе екуменистичку јерес.
На постизање саборности у одбрани вере православне, на напред наведеним основама, позивали смо све православне ревнитеље широм васељене, у више наврата, а посебно на нашем овогодишњем Молитвеном, црквено-народном саборуу Светониколајевској обитељи у Лозници, код Чачка. Овакве саборе одржавамо једном годишње у нашој Епархији, уз традицију да на сваком од њих усвојимо саборску посланицу. Напред наведени основ, који предлажемо за постизање јединства на фротну одбране вере православне детаљније је изложен у нашој овогодишњој Саборској посланици. Сматрајући да она најпотпуније изражава наш став по питању главне теме којом се данас овде бавите, овом приликом вам управо упућујемо нашу овогодишњу Саборску посланицу, те предлажемо да се она прочита на вашем цењеном сабрању.
Са надом да ће наш став допринети раду вашег скупа у конструктивном смислу, срдачно вам честитамо на организовању истог, са искреном жељом да он буде успешан, као и да таквих сабора буде што више, на општу радост свих верних, на постизање јединства међу православно стојећима и на пораз непријатеља Цркве и вере православне. Уз овакве наше жеље упућујемо и молбу да нас званично обавестите о закључцима донетим на овом сабрању.
С благословом Божјим,
Хорепископ новобрдски и панонски
Српске Православне Цркве
+М а к с и м
