Олга Четверикова: „Велики Блиски исток“ и „Велики Израел“

Криза коју су највећи финансијски кланови започели крајем 2008. године означила је прелаз на стратегију тоталне дестабилизације међународне ситуације – провоцирањемдубоких економских и социјалних потреса, организацијом техногенских и климатских катастрофа и, на крају, започињањем светског грађанског рата у коме неће моћи да остане читава ни једна национално-државна формација, ни једна национална елита. Човечанство постепено улази у завршни стадијум остварења пројекта „глобалног управљања“, са преласком на систем приватне власти транснационалних сила.

Најотвореније су ти планови приказани у изјави Чарлса Ненера, некадашњег главног аналитичара финансијске компаније GoldmanSachsод марта 2011. године, о томе, да ће 2012. године започети светски рат који ће довести до краха свих финансијских тржишта света. Зна се зашто се праве изјаве такве врсте. Карактеристично је да је Ненер изјаву дао 9. марта, а 19. марта Западна коалиција је започела војна дејства у Либији, и тиме означила почетак дугачког рата на Арапском Истоку, као „фитиља“ за радикалне промене и у другим регионима света.

Прекрајање геополитичког простора Арапског Истока према пројекту „Велики Блиски исток“, који је Кондолиза Рајс обнародовала 2006. године у Тел-Авиву и који се остварује уз коришћење технологија „твитер-револуција“ овако или онако обухвата све земље региона. Природно је да се поставља питање судбине Израела и израелско-палестинских односа – тог најважнијег чвора блискоисточних противуречности. Пред нашим очима се развија политичка представа која је већ добила назив „Издаја Израела“…

Да подсетимо да је главни догађај, који је означио почетак разговора о издаји Израела од стране америчког руководства за послове Израела био мајски говор Барака Обаме о новој политици САД према земљама Блиског Истока и Северне Африке, у коме је он изјавио да преговори између Израела и Палестине треба да се заврше постављањем сталних палестинских граница између Израела, Јордана и Египта, као и сталне израелске границе. При том границе Израела и Палестине треба да буду проведене према линијама из 1967. године, уз узајамну размену – по договору. „Палестинцима је, – подвукао је, – неопходно право на сопствену државу и владу“. Други принцип у преговорима треба да буде право сваке државе на заштиту сопствене територије: „Свака држава има право да штити себе, и Израел мора да се оспособи да то ради самостално. Безбедносне мере треба да буду довољно јаке, како би могле да предухитре тероризам и диверзије, како би зауставиле ширење оружја и како би обезбедиле поуздану заштиту граница. Обама је подвукао да „потпуно извођење, по корацима, израелске војске, треба да буде усклађено са прихватањем одговорности од стране палестинских власти и гаранцијама да неће бити коришћена војна снага“.

Ове ставове Обаме су подржали сви учесници „блискоисточног квартета“ (ОУН, Русија, САД и Евросавез), али их је критиковао ХАМАС, а Б. Нетањјаху одбацио, а у јеврејским круговима САД и круговима ционистички орјентисаних републиканаца они су изазвали бес, јер су оценили као „издају главног савезника“ и чак као „почетак краја јеврејске државе“. Али већ 22. маја тј. два дана после говора о Блиском Истоку, Обама је иступио пред учесницима конференције AIPAC, који представљају главну структуру израелског лобија у САД. Он је присутне умирио, потврдивши да је „јак и заштићен Израел – у интересу националне безбедности САД“ и објаснио да линија 1967. године значи да ће саме стране – израелчани и палестинци – водити преговоре о границама, које ће се разликовати од оних, које су постојале 4. јуна 1967. године[1].

После тога палестинско руководство је изјавило да ће се у септембру, на заседању Генералне скупштине ОУН обратити молбом о признању независности палестинске државе у границама из 1967. године, што су чланови Лиге арапских држава и Русија једногласно подржали. О каквом се то признавању ради? Палестинска држава је проглашена 1988. године. Признало ју је 125 земаља, и у 100 земаља она има своје амбасаде. Истовремено, за разлику од Израела који је у ОУН примљен у мају 1949. године, Палестина је у ОУН само посматрач, а не члан, тако да нема права да користи права и заштиту које чланство у ОУН омогућује. Да постане члан она може само уколико Савет безбедности поднесе одговарајућу препоруку. Међутим, Обама је изјавио да ће САД категорично бранити доношење такве резолуције СБ[2], јер, замислите само: питање признања Палестине треба да се решава директним преговорима између две земље.

У таквој ситуацији Палестинци имају другачији пут: да од Генералне скупштине ОУН добију прихватање резолуције о јачању статуса Палестине у ОУН са „посматрача као творевине“ до „посматрача као државе која није чланица ОУН“, што ће јој омогућити да ступа у различите међународне институције (СБ, ММФ и др.). Палестинци претпостављају да ће њихов захтев од 193 чланице подржати њих 130 (за усвајање је неопходно да их подржи најмање 129 чланица).

Тада су започеле политичке игре. САД, Канада и Израел су почели да врше најјачи могући утицај на владе одговарајућих држава, а Х. Клинтон је позвала стране да се врате за преговарачки сто како би се постигао мировни споразум по принципу „две државе за два народа“. Међутим, руководство Палестинске аутономије је показало чврстину у намерама да се избори за пуноправно чланство у ОУН, а кроз уста палестинског представника у ОУН Маена Аникита изјавило је да је неопходна „тотална подела и одвајање једних од других“ и да у палестинској држави не треба да постоје израелски војници и јеврејски досељеници. У одговор на то израелски министар за иностране послове Авигдор Либерман је затражио да се земљама Евросавеза и САД уручи званичан протест, а председник владе Израела Нетањјаху је изјавио да ће лично отпутовати у ОУН и обратити се Генералној скупштини.

Међутим, добро се зна колики је степен самосталности и Махмуда Абаса, и палестинске националне администрације. Аутономију, на чијем су они челу, израелска политика је у привредном смислу довела до стања потпуне деградације, што је стотине хиљада Палестинаца натерало да посао траже у суседним земљама или у самом Израелу. Потпуна зависност од спољне помоћи је довела до процвата корупције у препуном државном апарату и потчињености чланова администрације вољи држава-донора, међу којима су и даље највеће САД. То води озбиљним политичким последицама. После доласка на власт ХАМАС-а 2006. године помоћ САД је била прекинута, али када је обновљена – условљена је оштрим политичким условима: да се обнове преговори са Израелом, да се реструктурира безбедносна служба, да се у самом ХАМАС-у изврше репресије, да се разоружају последње ћелије отпора и др. Комплетна финансијска помоћ Запада је усмерена према очувању њихове политичке контроле и наставиће се само у случају прогреса на мировним преговорима са Израелом. Од 2011. године обим обећане финансијске помоћи је битно сасечен, при чему су је најпре укинуле арапске државе.

Уз потпуну финансијску зависност лидера ПНА од Запада обраћање палестинског руководства Уједињеним Нацијама не представља приватну Абасову иницијативу, већ је до ње дошло у складу са плановима снага, које га контролишу. Није случајно тих дана дошло до четири тајна састанка Абаса и израелског председника Переса – у Лондону и Аману; требало је да дође и до петог, али је њу отказао Нетањјаху. Симптоматично је и то да, припремајући се да се одлучно бори за државност Палестине у ОУН, палестинска администрација је уз тај захтев поднела и захтев за куповину од израелских фирми граната са сузавцем и пиштоља са гуменим мецима за растурање масовних демонстрација, које су очекиване на Западној обали. И руководство ПНА, и руководство Израела се спрема за могућност да се ситуација омакне контроли. Зато прво од њих хитно купује наоружање, а друго шаље на Западну обалу појачање од неколико редовних пешадијских батаљона, повећавајући у том делу бројност војних лица ЦАХАЛ-а (Одбрамбена армија Израела) за 20%. Уколико би дошло до јаче ескалације број војника би био дуплиран – план укључује и позивање редовних снага, као и неколико батаљона резервиста. С обзиром да се претпоставља да ће Палестинци покушати да се пробију у јеврејска насеља, армија је спремна да искористи и снајпере.[3]

Обзиром да Американци не могу да подрже очигледан антиизраелски корак, а одлука, очигледно, мора да се донесе, велика одговорност пада на земље ЕУ које се за сада још нису одредиле. Ако су Француска и Италија спремне да гласају „за“, Енглеска, Немачка и Италија се још увек колебају. Један од главних центара паневропског покрета – Европски савет за међународне односе – формиран 2007. године, већ је израдио одговарајуће препоруке под називом „Зашто Европљани треба да гласају „за“ (WhyEuropeansShouldVoteYes). У документу се каже да ЕУ треба да подржи ту резолуцију како би Палестинце довела до обнављања директних преговора са Израелом. Такође се наводи да ће резолуција, којом се потврђује идеја постојања Израела одмах уз државу Палестинаца, ојачати легитимитет Израела и значиће исто, што и његово фактичко признање од стране арапских и муслиманских земаља-чланица. Осим тога, нова резолуција може да потврди резолуцију из 1947. године о подели Палестине на два дела – на европски и на арапски и, најзад, треба да призна права Палестинаца на земљи, коју је требало да добију још пре неколико деценија.[4] Аутори признају да само по себи одобрење ОУН неће ни у чему изменити живот већине Палестинаца, али би негативан одговор ојачао позиције и палестинских поборника оружаног отпора, и израелских поборника чврсте линије, чиме би се коначно угушила и тако скоро мртва одлука о формирању две државе.

А у ствари, само по себи разматрање питања у Генералној скупштини ОУН без обзира на резултат гласања – и негативан, и позитиван – ради у корист заоштравања ситуације. Уколико резолуција о држави – не члану ОУН буде донета, у том случају, уколико се не реши питање граница, она уопште неће помоћи „процесу регулисања“ и неће променити стварни положај Палестинаца. Када се неутралише руководство Палестинске аутономије, које слуша Запад, то ће истовремено довести до јаке активизације радикалних снага – како у Израелу, тако и у Палестини.

ХАМАС је једногласно иступио против обраћања власти Палестинске Аутономије у ОУН тако што је изјавио да ће позитивна одлука „допринети озваничењу признања земље-окупатора“ и довести до учвршћења граница израелске државе.[5] Последица тога ће бити одбијање територијалних захтева према Израелу и права избеглица на повратак, као и губитак права Палестинаца на Јерусалим, јер ће западни део града припасти Израелу, а источни ће бити под међународним протекторатом. Како је изјавио члан руководства ХАМАС-а Салах ал-Барауил, „признање Израела ће нанети смртни удар покрету Отпора“. На опасност од обраћања Уједињеним Нацијама упозорио је и краљ Јордана Абдул II који је убеђен да ће оно угрозити право избеглица на повратак[6] (у Јордану палестинске избеглице, којих има око 4,5 милиона, представљају 55% становништва).

Уколико резолуција не буде прихваћена, такозвани „процес регулисања“ ће тим пре бити прекинут, јер ће довести до нове оштре критике Израела од стране арапских држава, што ће појачати израелску опозицију. Већ сада се запажа притисак на ситуацију у Египту и Јордану. Нове египатске власти, које су започеле да се окрећу ка Израелу, као партнеру, окренуле су се зближавању са ХАМАС-ом, из кога је један од вођа ових дана дао званичну изјаву да је могућ премештај штаба организације из Дамаска у Каиро. У мају ове године ново египатско руководство је отворило границу између Египта и Сектора Газа и на тај начин укинуло његову четворогодишњу блокаду. Почетком септембра у Египту је нападнута амбасада Израела, а у Јордану је одржана акција протеста код амбасаде САД, уз паљење америчке и израелске заставе. 15. септембра је читав персонал амбасаде Израела у Јордану евакуисан у отаџбину, зато што се очекивао „марш милиона“ ради изражавања солидарности са арапима Палестине. Како у Египту, тако су и у Јордану наведене акције организоване уз помоћ друштвене мреже Facebook. У Јордану је због њих започето денунцирање депеша са сајта WikiLeaks, на којима су објављиване депеше америчких дипломата, које су откривале планове САД да „Јордан претворе у избеглички дом Палестинаца“.

Многи експерти сматрају да се раскид Израела са Каиром не може спречити, и да се он може завршити чак и отвореним сукобом. Зато са Египтом сређују односе Јордан и Турска, која је толико покварила односе са Израелом да је Израел потписао меморандум о војној сарадњи са Грчком. Активну антиизраелску политику спроводе Саудијска Арабија и Катар.

У таквим условима разматрање питања о палестинској државности у ОУН постаје механизам за радикално „отпетљавање“ ситуације, наравно у интересима глобалистичке елите, због чега се и користи мит о „издаји“ Израела како би се истовремено провукао пројекат „Велики Израел“, чији је процес реализације лепо описао теоретичар хиперционизма, рабин Аврам Шмулевич у интервјуу, датом у мају 2011. год.[7] Ту се, уосталом, детаљно говори и о механизмима за мењање свести арапских маса, које користе Американци.

Објашњавајући смисао најскоријих догађаја А. Шмулевич каже: „Што ће свет, на челу са Америком, више да притиска јеврејску државу како би је натерао на компромис са Палестинцима, то ће чвршћу позицију да заузимају власти Израела. Израел схвата признавање државности Палестине као смртну опасност, а границе из 1967. године сматра за „границе Аушвица“… Мислим да ће у најскорије време Египат да раскине мировни споразум са Израелом…Пошто он буде раскинут у Израелу ће доћи до унутрашње кризе, и на власт ће доћи одлучни, чврсти људи, који ће поставити задатак: Израел од Нила до Еуфрата“. – “Па шта ти мислиш – ови садашњи десни – па то ти је још цвеће!“ Немају довољно агресивности. А паралелно ће на Блиском Истоку да започне ланчани процес распада и преформатирања. Асад, који сада у крви гуши револуционарне процесе у Сирији, више од годину – две неће издржати. Почеће револуција у Јордану. Дићи ће се курди и Кавказ као саставни део Блиског Истока. (означила О. Ч.) Знаш како ће све то да изгледа? Све то заједно – као један Ирак, или Авганистан. Муслимански свет ће да потоне у стање хаоса, и то ће бити позитиван развој догађаја за Јевреје. Хаос представља право време за преузимање ситуације у своје руке и укључивање у јеврејски цивилизацијски систем… Сада смо ми ти, који треба да преузму потпуну контролу. Па, наравно, за срећу читавог човечанства. Ми нећемо само арапску елиту да поткупљујемо, већ ћемо је хранити својим рукама и васпитавати. Како? Идеологија хиперционизма у њеном једноставном зближавању закључује се у томе да ћемо под своју контролу узети „Ал-Џазиру“, да ћемо постављати муфтију Меке, да ћемо на власт доводити своје људе и тд. У чему је тајна било ког стабилног политичког система? Друштво личности даје све могућности за њен развој, а личност сноси обавезе пред друштвом. Човек, који добије слободу, истовремено мора да добије и упутства како да ту слободу користи. А та упутства ћемо да саставимо ми, Јевреји. Дошло је време за наш реванш. Јеврејски процват поново долази кроз ватру арапских револуција“[8].

Технологија формирања контроле над арапским светом овде је описана прецизно, али као и увек – тежњу за влашћу ционизам прикрива мисијом „јеврејског народа“, који је у ствари жртва политике космополитске секте светских зеленаша. У њиховим плановима и „Велики Израел“ треба да буде само једна структура у „светској држави“ коју ће да створе они. Што се тиче потенцијала саме израелске државе, њега одређују сразмере израелског капитала који, обзиром да је интегрисан у транснационални капитал, тренутно прави активну експанзију ка најважнијим рејонима света. Али – то је тема за посебан разговор.

Извор сајт Фонд Стратешке културе.
———————————————————————————————–
[1] См.:http://www.youtube.com/watch?v=5tib1lYIsdk

[2] http://www.newsru.co.il/mideast/13sep2011/pa_a207.html

[3] ЦАХАиПА готовятся к худшему// http://mignews.ru/news/disasters/world/150911_100933_51518.html (ЦАХА и ПА се спремају за најгоре)

[4] http://www.ecfr.eu/content/entry/palestinian_statehood_at_the_un_why_europeans_should_vote_yes

[5] http://www.jewish.ru/news/israel/2011/09/news994300312.php

[6] http://www.newsru.co.il/mideast/15sep2011/hamas_a206.html

[7] См. После арабских революций Великий Израиль будет управлять Ближним Востоком? // http://www.chechenews.com/world-news/worldwide/3555-1.html(Погл. После арапских револуција Велики Израел ће да влада Блиским Истоком?)

[8] http://orta.dynalias.org/inprecor/article-inprecor?id=1209