Олга Четверикова: „Велики Блиски исток“ и „Велики Израел“ III

Новонастала реалност, која се нашла у потпуној противуречности са идејом националне државе, на крају је довела до питања бесперспективности светског национализма, који је изражаван кроз политички ционизам, и потребе трагања за новим „израелским идентитетом“. Дискусије које су вођене у јеврејској заједници биле су оштрије што је она била различитија: ционисти су стали насупрот јудејаца, ортодоксни Јевреји – насупрот Јеврејима из белог света, конзервативни јудеизам – насупрот реформистичком, и т.д. Чак се и у АIPAC сада појавио озбиљан критичар, у лику нове израелске лобистичке структуре „Џеј-стрит“ (коју спонзорише Сорош) и која заступа мирно регулисање израелско-палестинског конфликта. (Без обзира што је та организација маргинална, позамашне Сорошове донације је чине привлачним инвеститором за ултра-леве јеврејске групе).

Међутим, читав тај плурализам представља само својеврсну реализацију познатог принципа – „кроз хаос – ка реду“. Ционистичка врхушка чије најважније језгро представља секта Хабад, учвршћује своје позиције. И управо сада, када је Израел постао већ глобални центар управљања дијаспором, та секта отворено прелази на реализацију главне идеје о духовној превласти над светом, коју је изложио још Ахад-Гаам. Данас се та идеја појављује као обновљен облик „религиозног ционизма“, који је до сада био у сенци, а изражава се кроз „хиперционизам“, чији је идеолог рабин Шмуљевич. Какве је задатке себи поставио „хиперционизам“?

Шмуљевич хиперционизам представља као пети пројекат, који треба да замени претходна четири идеолошка пројекта, који су се по етапама остваривала у историји јудејаца. Први је полазио од потребе да се Јевреји затворе у законе Торе и Талмуда, други – од идеје асимилације, трећи – од идеје реформизма, а четврти – од идеје политичког ционизма коју смо размотрили, а који је био ефикасан у условима постојања јаке глобалне супротстављености, а данас је поражен. Задатак хиперционизма Шмуљевич формулише овако: „Јевреји треба да се врате улози коју су почели стихијно да играју у светској европској цивилизацији и која, у ствари, представља заповест јудаизма – бити снага која усмерава људску цивилизацију, која људској цивилизацији поставља стандарде.“[1] „Хипер“ значи „изван“, „споља“. И ако је ционизам (подразумева се – политички ционизам) био усмерен према унутра (сви Јевреји треба да живе у Сиону), хиперционизам излази ван тесних линија нацртаних граница. „Хиперционизам говори: није Јевреј за Сион, већ је Сион за Јеврејина. Ако је Сион одуховљен физичким присуством Јевреја, ако се налази у центру Јеврејске државе, онда свако место у коме живи Јевреј постаје Сион“.[2]

Говорећи о територији Израела, Шмуљевич истиче потребу да се заузму „природне границе које је одредила Тора, дуж Нила и Еуфрата“ (и које су логичне са стратешког гледишта), што се и зове „Велики Израел“. Друга етапа офанзиве је ширење хегемоније државе Израел преко читаве области Блиског Истока. Али важно је да се ту не ради обавезно о војној контроли и војном присуству, већ и о интелектуалном и економском утицају. Најважније је да се територије укључе у заједничко поље, у чијем се центру налази Израел. И зато се задатак састоји у томе да се Израел претвори у водећу интелектуалну и економску државу постиндустријског света. Масовно ће то бити постигнуто 2011. и 2012. г, а до 2018. године хиперционизам треба да постане најјачи светски покрет.

Тако да, ако је до сада ционизам представљао политику која је користила религиозни фактор, сада израелска елита у политички фактор претвара саму религију. Како каже Шмуљевич: „хиперционизам извлачи мистику на ниво политике“. „У основи нашег покрета је кабала, и она се претвара у политички извор“, а њен задатак је – „организација друштва, између осталог и манипулисањем свести маса“. Кабала представља идеологију, политичко оружје које јеврејској цивилизацији, заснованој на јудаизму, омогућује да постане светска цивилизација. „Ми на јудаизам гледамо не као на племенску религију, већ као на цивилизацију – светску цивилизацију која треба да постане главна важећа идеолошка снага човечанства“. Она треба да заузме место америчких цивилизацијских стандарда и америчке културе која је за сада доминантна. Обзиром да Израел представља центар снаге „искри светости“, задатак је – ослобођење и насељавање Земље Израиља, изградња Храма, који треба да постане духовни центар човечанства, оснивач „праведног поретка“ и ширење његове светости преко читавог света“.[3]

У ствари, ционизам излази на нови ниво манипулисања свешћу и Јевреја, и нејевреја, и на себе узима мисију формулисања глобалне етике која ће важити за читаво човечанство. А како се у ту етику уклапа нејеврејски део човечанства? Ствар је у томе да та религија представља јудејску варијанту екуменизма, у коме јудаизам остаје непромењен, док се друге религије, кроз њихову реформацију („очишћење“) претварају у „јудаизам за неjевреје“, „јудејски монотеизам за читаво човечанство“, тако звани „ноахизам“ (изведеница од „бнеј-Ноах“, то јест „Нојева деца“). Према том учењу постоје само два пута за спасење човека: за Јевреје, изабране од стране Бога – то је поштовање 613 заповести Старог Завета, а за нејевреје – поштовање Нојевих заповести. За остале религије јудаизам сматра да не воде Богу. Седам Нојевих заповести представљају минимални скуп захтева које је, према учењу јудејаца, Бог дао Адаму и Ноју, и оне су следеће: 1. постављање судија, 2. забрана идолопоклонства, 3. забрана чињења прељубе, 4. забрана богохуљења, 5. забрана убијања, 6. забрана крађе и 7. забрана де се за храну користи месо, одсечено од живе животиње.[4]

Ти ставови нису узети из Торе (у њој тога нема), већ су их унели мудраци Талмуда (трактат Санхедрин 56а) у складу са принципима тумачења речи и синтагми Торе и они представљају рабинску традицију. Како се у једној од јудејско-католичких декларација из 2007. године каже: „Јудејска традиција издваја савез са Нојем као изражавање универзалног моралног кодекса, који је читаво човечанство позвано да поштује“.[5]

Карактеристично је да је активан сигнал за ширење тог учења дао вођа секте Хабад Шнеерсон 1983. године, када је његов рад прешао границе Јеврејске општине, и када је љубавичким хасидима заповедио да универзално учење Торе уносе у свакодневни живот.[6] Хасиди данас пројављују највећу активност на разјашњавању „седам Нојевих заповести“ као универзалне стране Торе.

Најефикаснија форма понашања, да би се прихватио крајње размивен по упоређењу са хришћанством систем вредности, може да буде саморазлагање самог хришћанства ширењем његових обновљених верзија, и то: његовом јудаизацијом (што се већ догодило и са католицизмом, и са многим правцима протестантизма), прихватањем поједностављених верзија кабале за нејевреје (чиме се активно бави председник Међународне академије кабале М. Лајтман), подстицањем екуменског покрета и различитих окултно-езотеријских праваца, то јест свега, што ради у корист поткопавања традиционалних религија.

А главни циљ је постизање добровољног психолошког прихватања старешинства талмудског јудаизма и јудејаца као „народа свештеника“ од стране читавог човечанства, због чега њихове вредности треба да постану основе морала и права других народа. Што се тиче економске етике Торе и Талмуда, њихово схватање новца и богатства је већ одавно постало „главна важећа идеолошка снага човечанства“ и на том плану јудаизам је већ претворен у светску цивилизацију. На бази закона јудаизма функционише читав савремени светски финансијски систем, укључујући и њену централну структуру – Федерални систем резерви САД. И није случајно, како је говорио (опет он) Едуард Ходос, да долар са ликом рабина Шнејерсона из 1986. године представља елеменат ритуала благосиљања, онако како се он врши у секти Хабад, који тако добија улогу својеобразне иконе. За остало човечанство постоји друга варијанта те „иконе“ – без лика Шнејерсона.

Али осим тога, ради се о томе да се непосредно, у закамуфлираном облику, прихвате у правном систему свих народа ненајављени, предвиђени „за унутрашње коришћење“, ставови Талмуда, што ће ционистичкој врхушки да дозволи да, тада већ законито и у светским димензијама, присваја туђу својину и да располаже животима и судбинама људи. Јер је управо јудаизам јасно формулисао појам „гефкер“ који се користи за имовину нејевреја и који означава слободну ствар, која не припада никоме.

Одличан пример за тај процес представља, на пример, покушај да се под називом „јувеналне јустиције“ уведе систем казнено-конфискационих органа који у ствари представљају јудејско право хазаке. Хазака је власт над својином нејевреја коју добија јудеј после прављења купопродајног уговора са кагалом[7], који му продаје ту својину на бази својих права, без знања и сагласности правог власника. Са хазаком јудеј добија искључиво право, без препрека или конкуренције других јудеја, да запоседне одређену имовину. Закон о меропији (одузимање имовине од правог поседника) дозвољава кагалу да да на коришћење јудеју чак и људе који немају некретнине. Такође и деца нејевреја могу, по закону Талмуда, да припадну оном јудеју који је од локалног кагала стекао право на меропију.

Остварење правих религиозно-правних основа за систем приватне власти глобалних елита, које се дешава пред нашим очима, омогућује нам да себи јасно представимо и крајњи циљ те власти, и конкретне механизме за њену реализацију. И све док се тај злочиначки морал буде званично оцењивао преко позиција толеранције и плурализма, „нови поредак“ ће се градити убрзано. Тако да ми нећемо успети ни да се окренемо, а већ ћемо се наћи пред нечим што нам се чинило незамисливо, али што је постало готова чињеница – пред приватизацијом читавог човечанства од стране шачице пијаних од своје бахатости светских судија.

Што се тиче учвршћења власти ционистичке врхушке над самим Јеврејима, до ње се долази спровођењем широког и непрекидног образовног рада, обављањем интензивног програма припајања јудаизму преко канала свих врста, и то је оно што ради врло широка мрежа религиозних центара и школа различитих јудејских и ционистичких организација. Посебну активност у вези са тим пројављује она, већ поменута секта, Хабад. Важно је да се констатује да велика разноликост праваца у самом јудаизму ни на који начин не слаби јудаизам, већ му омогућује да привуче потпуно различите групе Јевреја – све до содомита, које одржава реформистички јудаизам (мада је на постојање одговарајућег ритуала на одређеном нивоу хијерархије секте Хабад указивао још Едуард Ходос[8]). Реформистички јудаизам се модернизује све активније, што се дубље у свету деградира постојећи друштвени морал.

Јачање религиозних начела у Израелу (где се Тора и Талмуд и данас признају за један од извора права и где устав није био донет како се законодавни текст не би нашао изнад Торе) довело је до тога да је министар правде Израела Јааков Нееман још 2009. године изјавио да Тора треба да замени израелске законе: „Корак по корак ми ћемо грађанима Израела да поклонимо законе Торе и учинићемо да основни закон земље буде галаха. Треба народу да вратимо оно што су им у наслеђе оставили њихови очеви. Тора даје одговоре апсолутно на сва питања која се појављују пред нама“[9]. На уједињење Јевреја и на дизање улоге Јерусалима као њиховог духовног центра позвана је да ради и прихваћена је 2008. године исправка Основног закона земље, која гласи да „Јерусалим представља вечити главни град Израела и јеврејског народа“. То значи да су фактички од сада сви Јевреји света постали грађани Израела, без обзира да ли они признају државу Израел или не.

Крајем септембра почео је да ради први Јеврејски међународни телевизијски спутњички канал Juis News One (www.eju.org), чија је сврха да пренесе званичан израелски став о светским догађајима. Канцеларија му је у Бриселу, а представништва у Тел Авиву, Њујорку, Кијеву, Берлину и Москви (а затим треба да се отворе и у Лондону и Вашингтону). Планирано је да се програм води на осам језика. Званично, канал припада двојици украјинских држављана – И. Коломојском, председнику Европског Јеврејског савеза (ЕЈС) и В. Рабиновичу, заменику председника ЕЈС и заменику председника Свеукрајинског јеврејског конгреса. Тај пројекат финансира А. Машкевич, кога смо већ помињали.

У циљу консолидације Јеврејских општина већ сада почиње да се остварује идеја, коју је пре неколико година изнео Шимон Перес и усагласио са руководством ЕУ, о формирању Европског јеврејског парламента – законодавног органа који треба да представља интересе Јевреја, да о њима говори светским и европским лидерима и да служи као гарант да ће ти интереси бити испоштовани. Избори 120 посланика треба да се обављају преко напред поменутог сајта, а планира се да ће се парламент састати у Бриселу, и то већ ове године. Ако се пође од идеје да „свако место где живи Јевреј постаје Сион“, зар није у реду да се институција која се управо формира посматра као европски део „Великог Израела“ који већ преузима одређене функције власти, паралелно са ЕУ, а које се односе на европске Јевреје?

Као закључак требало би подвући да какве год игре играли светски политичари, разумевање чињенице да су они само марионете у рукама најкрупнијих финансијских кланова на свету морало би да нам дозволи да будемо трезвени при оцењивању текућих догађаја. Брзина у вези са питањем признања палестинске државе, позвана је да сакрије процес стварног учвршћења позиција ционистичког капитала, који припрема прелазак на остварење њихове духовне власти над читавим светом.

Извор сајт Фонд Стратешке културе.
———————————————————————————————-
[1] Шмулевич А. Мистика и политика. Часть1 // http://www.apn.ru/publications/article22126.htm

[2] http://avrom.livejournal.com/87572.html

[3] Шмулевич А. Там же.

[4] 7 законов потомков Ноя – 229 заповедей Торы //http://www.hatikva.dn.farlep.net/7_229; Семь заповедей Ноя: Синедрион или Христос? //http://algart.net/ru/bnei_noach/7_commandments_by_Jesus_Christ.html

[5] Benoit XVI à la synagogue de Rome // Serviam, № 25, 11 mars 2010 // http://www.nostra-aetate.org/HTML_La-lettre-Serviam/2010/SER…

[6] Человек и век. Ребе Менахем-Мендл Шнеерсон. «Лехаим», 2004. С.58.

[7] Орган општинског самоуправљања који је руководио Јеврејским општинама у дијаспори и који је представљао посредника између ње и државе, постојао у 16-18. веку, у Русији и у 19. веку.

[8] http://www.youtube.com/watch?v=MdmK2f4pvII

[9] http://www.lefigaro.fr/international/2009/12/10/01003-20091210ARTFIG00548-et-si-la-torah-se-substituait-a-la-loi-israelienne8230-.php