Освештан још један духовни бисер српског народа – манастирски Храм Преподобног Антонија Великог на Старој Планини

Свето Православље је душа српскога народа. Без Светог Православља српски народ би постао леш кога би птичурине кнеза овога света, јеретици, иноверци и неверници, врло брзо рашчерупали, збрисали са лица земље. Чувари српске народне душе, Светог Православља, кроз векове, били су српски манастири, српски монаси. Да, девствена чистота, монашко смирење, трпљење, послушање и молитва, чисте, освећују душу и сједињују је са Господом. Душа у којој живи Бог јасно види своје смртне непријатеље – греховне страсти и жеље, и јасно разликује Православље од јереси,  Истину од лажи, Светлост од таме, Живот од смрти, Христа од Велијара.

Сваки грех убија душу и одваја је од Бога. Свака јерес убија душу и одваја је од Бога. Јерес је смрт душе. Јерес је отров ђавољи завијен у обланду љубави и службе Богу. Јерес је убица народне душе. Зато смо дужни да свесрдно заблагодаримо Богу када нас Он благосиља новим манастирима и смиреним монасима – подвижницима у њима, тим недремљивим чуварима и просветљеним очима српске народне душе.

Управо један такав благослов Господ је ниспослао нашем крстоносном српском народу прошле недеље, 21. септембра/4. октобра, када је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије, обавио чин великог Освећења Цркве посвећене Преподобном Антонију Великом у истоименом манастиру у селу Рагодешу на прелепој Старој Планини (у околини Пирота).

Овај најновији бисер српског народа, најновији дар Божији, саграђен је великим трудом настојатеља манастира протосинђела Јакова (Ћајића), његовог сабрата јеромонаха Натанаила (Ћајића) и добротом многих српских домаћина – приложника и добротвора. Саграђен је на веома неприступачном месту, скривеном од људских очију и врло погодном за монашко тиховање. Због тога је манастир и посвећен великом угоднику Божијем Преподобном Антонију Великом, началнику пустињског монаштва (живео у III и IV веку).

После чина великог Освећења Цркве, одслужена је и прва Света Архијерејска Литургија у храму.

Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије, уз саслужење, Његовог Преосвештенства Хорепископа старорашког и лозничког Г. Николаја и 7 свештенослужитеља епархије. Литургији је присуствовало монаштво епархије и око 150 светосаваца из околних места који су заједно са пророком Давидом у срцу појали: Обрадовах се кад ми рекоше, хајдемо у дом Господњи (Пс. 121, 1). Та радост је зрачила са свакога лица.

Архипастирском беседом се верном народу обратио Владика Артемије:

„Нека је срећан и Богом благословен данашњи дан и ово свето место, браћо и сестре, у коме нас је Господ сабрао са разних страна да узнесемо молитве наше Господу, да извршимо освећење овога новога и дивнога храма и да нађемо лека душама нашим, које су рањене гресима, да видимо како можемо душе своје да спасавамо.

Велика је милост Божија браћо и сестре да нам је дао овако диван, сунчан и топао дан у ово време године. Овај храм овде поникао је у овој пустињи Божијој као што рече свети псалмопевац  Давид – процветаће као крин пустиња твоја Господе. И ово је један дивни цвет, један дивни крин у овом овде пустоме месту, далеко од живота, далеко од цивилизације, али веома близу Богу и Царству Небескоме. За ово место нико није знао док није овде дошао отац Јаков са својим сабратом, који су се почели трудити овде од пре пет година на стварању ове светиње, на отварању овога духовнога огњишта, браћо и сестре, на коме можемо да долазимо кад год имамо потребе духовне, да се огрејемо, да душе своје напојимо речју Божијом, да примамо овде Свете Тајне и да тако живећи и ми угађамо Богу“.

У даљем току своје беседе Владика је говори о потреби чувања чистоте Свете Вере Православне и живљења по тој вери, по примеру угодника Божијих из нашег народа.

После Свете Литургије верни народ је и телесно укрепљен на трпези љубави, припремљеној од стране манастирског братства. Том приликом су мали светосавци извели пригодни програм, што је додатно украсило овај  свети и светли дан кога створи Господ  да се радујемо и веселимо у њему, дан у коме су светосавци у свом новом манастиру још једном запевали Богу: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, спасу мојему (Лк. 1, 46, 47), дан који новоосвећеним манастирским храмом – чуварем Светог Православља, сведочи истину – Цркву Божију врата пакла неће надвладати (Мт. 16, 18).
Слава и хвала Богу на још једном благодатном дару.

Уредништво

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.