Монах Сава Лавриот: Сабор на Криту (у месту Колимбари) – Свети и велики или јеретички и разбојнички?

У наредном прилогу доносимо проширену верзију предавања светогорског монаха Саве Лавриота на тему – „Сабор на Криту (у месту Колимбари) – Свети и велики или јеретички и разбојнички?“ Предавање је одржано на Свеправославном Сабрању у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 22. априла 2018.

Уредништво

 

 

Сабор на Криту (у месту Колимбари) – Свети и велики или јеретички и разбојнички?

 

Преосвећени и свети владико рашко-призренски у егзилу Артемије, свети Архијереји, часни оци и преподобне матере, вољена у Христу браћо и сестре – Христос Воскресе!

Велика је наша срећа што се налазимо у овом благородном периоду када славимо Васкрс нашег Господа, а постаје још већа због наше браће бораца за веру Румуна и Грка који су данас овде, односно због тога што се сви заједно боримо против свејереси екуменизма и антихришћанског Новог светског поретка.

У данашњем говору, показаћемо укратко како је тзв. Свети и Велики Сабор, сазван у Православној академији Крита[1] (поред критског града Колимбари, недалеко од Ханије), заправо један лажни, антиправославни и екуменистички сабор (по узору на II Ватикански концил), а не православни сабор како то мисле многи епископи, клирици и лаици.

Закључци, који произилазе из проучавања објављених коначних текстова тзв. Светог и Великог Сабора, као и из одговора и анализа угледних теолога и митрополита, јесу следећи:

1. коначно се остварио циљ признања јересима статуса црквености, односно прихваћено је да су папизам и остали јеретици Цркве, а не јереси;
2. званично и саборно се озаконила свејерес екуменизма, а као легитиман је признат Протестантски (тзв. Светски) савет цркава (тачније Савет јереси);
3. институционализована је постпатристичка теологија;
4. погажене су одлуке Васељенских Сабора;
5. искривљен је појам православне духовности;
6. урушена је православна саборност;
7. коришћени су неправославни методи у начину рада;
8. одлуке “Сабора“ су обавезне за све лаике и клирике (под изговором поштовања и наводног очувања истинског Православља), чиме се поништава улога народа који има одговорност за очување неискварене православне Вере;
9. не поштује се светоотачка и светодуховска Традиција Цркве, јер није дошло до признања свих ранијих Сабора;
10. по први пут је било дозвољено учешће посматрача паписта и још су се догодиле заједничке молитве са њима током Светих Литургија у оквиру тзв. Сабора;

Као што је познато, главни задатак једног Православног Сабора јесте борба са јересима изниклим у крилу Цркве. Али, на овом тзв. Сабору се десило управо супротно. Због тога што се – како се види из изгласаних текстова, а нарочито из текста “Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом“[2] – усвојила, институционализовала и легализовала кроз “свеправославну одлуку“ свејерес синкретистичког, међухришћанског екуменизма, као званична и легална линија и учење Православне Цркве. Признали су црквеност, апостолско прејемство, свештенство, благодат и Тајне јеретицима папистима, протестантима и монофизитима, усвојили су безбожне, заблуђујуће, јеретичке и екуменистичке теорије у оквиру “теологије крштења“, “евхаристијске теологије“ и “подељене Цркве“, док су паралелно потврдили останак Православне Цркве у антиотачким и бесплодним савременим теолошким дијалозима без краја и свепротестантском Светском савету “Цркава“ (тачније речено Савету јереси и заблуда).

Најспорнија догматска одлука се налази у следећој демонској реченици: “Православна Црква прихвата историјско именовање других, неправославних хришћанских Цркава и Конфесија које се са њом не налазе у општењу“.

Јеретичке групе се наводе као друге неправославне хришћанске Цркве и Конфесије, а треба имати у виду чињеницу да се у овој конкретној догматској одлуци уопште не помиње реч “јерес“, што је у супротности са светим канонима који нашироко употребљавају ту реч. Ово значи да се Православна Црква сматра за само једну од хришћанских Цркава или Конфесија. Тачније, колико Православна Црква толико и друге неправославне Цркве и Конфесије имају исту веру, али се разликују само у погледу њених теолошких формулација. Што је иначе став који пропагирају Светски савет Цркава и васељенски Патријарх Вартоломеј годинама. И због тог разлога, да би постојало синкретистичко јединство Православне Цркве са јеретичким групама, треба да постоји прогрес у погледу конвергенције теолошких формулација гледе њихове наводне заједничке вере. Ову, пак, догматску одлуку формулишу на следећи начин: “брже и објективније разјашњење целокупне црквене тематике и нарочито њиховог (Православне Цркве и других “цркава“ – прим. прев.) општијег учења о Тајнама, благодати, свештенству и апостолском прејемству“.

Ова догматска одлука је јеретичка, зато што према онтолошкој природи Цркве јединство већ постоји и зато је немогуће да се изгуби, па ипак, овде, Православна Црква објективно тежи пропућивању пута који води у неко друго јединство (синкретистичко), страно њеној онтолошкој природи, које се не заснива на правој вери.

Конкретно у члану 16. се помиње следеће: “Један од главних органа у историји Екуменистичког покрета је ‘Светски савет Цркава’ (ССЦ)… Паралелно постоје и друге међухришћанске организације и регионални органи попут ‘Конференције европских Цркава’ (КЕЦ), ‘Савета Цркава Блиског Истока’ (СЦБИ) и ‘Свеафрички савет Цркава’. Ове организације, заједно са Светским саветом Цркава, имају важну мисију у остваривању јединства хришћанског света“. А ми се питамо: Да ли се разделила Црква Христова? Или су се пре оделили и одсекли они који не следе предање Цркве Христове, предање које се изражава кроз Апостоле, Васељенске Саборе и свете Оце?

Ово представља хулу на Духа Светог, једно ужасно скретање са саборски одогмаћене вере Цркве и од Символа Вере у ком исповедамо и верујемо у “Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. На Критском “Сабору“, десет аутокефалних Цркава, међу којима је била и Јеладска Црква, али и званична Света Гора која је послала званичног представника, прихватиле су “теологију крштења“ и посредно “теорију грана“, признајући за Цркву паписте, мароните, несторијанце, монофизите, монотелите (јеретике који су били осуђени на низу Васељенских Сабора – од Трећег до Шестог), али и мноштво протестаната који су заступљени у Светском савету тзв. Цркава. “Саборска“ одлука о признању осуђених јеретика на Васељенским Саборима као Цркава у Колимбарију, уводи синкретизам и екуменизам као главне теолошке линије у Православну Цркву, и то је оно што ће од сада па надаље следити сви они који ће остати у општењу са Патријархом Вартоломејом и са онима који њега следе. Осим тога, одмах након “Сабора“, ово је сам Вартоломеј изјавио званично рекавши: “Ушли смо у постотачки период Цркве“.

На овом “Сабору“:

1 – озакоњују се све јереси које су биле осуђене од Васељенских Сабора;

2 – подржава се еклисиолошка јерес, по први пут у историји Цркве, која каже да се Црква Христова не изједначује само са Православном Црквом, већ да се шири и на јеретичке групације које немају Православну Веру;

3 – подржава се став, такође први пут у црквеној историји, који каже да јереси које немају православну Веру, као и друге религије које не верују у Тројединог Бога – спашавају, односно пружају спасавајућу благодат Светог Духа.

И све ово се догодило са крајњим циљем како би се Православна Црква:

• синкретистички ујединила, дакле без истоветности у Православној Вери неподељене Цркве из првог миленијума – са папизмом, који је већ прихватио религијски синкретизам на II Ватиканском концилу (1962-1965), и
• кроз папизам ујединила, такође синкретистички (дакле саморазумљиво без било каквог јединства у Православној Вери) са осталим религијама у једну светску религију која ће се поклонити Антихристу, а као што је познато, по Апостолу Павлу, Антихрист ће издићи самог себе и поставити себе изнад било ког Б(б)ога или објекта обожавања у тој мери, да ће седети као “Бог“ у Светињи над светињама (тачније у Соломоновом храму који ће се подићи, али и у хришћанским храмовима који ће се потчинити Антихристу) и покушаће лукавим триковима да покаже себе као наводно правог Бога (II Сол. 2,4).

 

Брак

 

          У погледу теме мешовитих бракова, док се у делу I,5 (текста посвећеном браку – прим. прев.) истиче акривија у складу са канонима (на основу канона 72. Трулског Сабора), у делу II,5 се истиче “икономија“, преко које се предвиђа могућност за сваку од Помесних Цркава да уреди ово питање како жели. За почетак, корисно је знати шта каже канон 72. Трулског Сабора. Каже да се забрањује, под претњом екскомуникације, брак између православне и јеретичке особе,[3] и да ако неки на крају заврше у таквом браку, тај брак има да се сматра неважећим, и као безакони акт има да се раскине. У тумачењу овог канона, преподобни Никодим Светогорац (Пидалион, стр. 283) наглашава да никада не треба да се сједињују “вук и овца и наслеђе грешника и јеретика са Христовим уделом православних“. На истој страни, у одговарајућој фусноти преподобног Никодима, каже се да епископи на острвима на којима има Латина “ни на који начин не смеју да одобре да Латин узме неку православку за жену или жена Латинка православног човека. Какво општење уистину може да има православац са јеретиком?“. Ово помиње преподобни у вези горепоменутог канона, али се суштински то исто крши у “саборском“ критском тексту без икаквог оправдања,[4] под изговором некакве нејасне икономије, без икаквог канонског темеља и тумачења, као што је иначе случај са свим текстовима тзв. Сабора.

Најгоре од свега је што сам “Сабор“ допушта стварање хаоса – да свака Помесна Црква може да бира, без икакве свеправосалвне сагласности, шта ће у датом контексту радити. Циљ наведених одредби о браковима је јасан и описан је у многим екуменистичким прокламацијама о чињеници прихватања мешаних бракова како би се превазишле “историјске разједињености“ и “изгубљено јединство древно сједињене Цркве“, и тај циљ успоставља заједнички екуменистички приступ питању брака. Индикативно је то, да се у тексту Катихизма папистичке “цркве“,[5] на крају поглавља о браку, у члану 1636, помиње да су “кроз екуменистички дијалог, хришћанске заједнице могле у разним крајевима света да примене једну заједничку пастирску праксу за мешане бракове“ (подвучено према оригиналном тексту). На крају овог члана се налази и упућивање на члан 821, који говори о начинима преко којих паписти могу да делују у правцу јединства “подељене Цркве“. Јасно је да се повезује тема мешовитих бракова са новим екуменистичким начинима трагања за васпостављањем, наводно изгубљеног, јединства. У члану 818. се помиње теолошки темељ на ком се заснива прихватање мешаних бракова као Тајне “цркве“ – у питању је крштење које су примили сваки од супружника у својој “Цркви“. Другим речима, основа свега овога је теологија крштења коју је усвојио као своје званично учење II Ватикански концил, а та теологија је са своје стране темељ евхаристијске теологије која је и нова еклисиологија папизма. Наравно, члан 818. користи као одредницу екуменистички едикт II Ватиканског концила (Unitatis Redintegratio 3/a).

Примери који се користе, као и одреднице у вези мешаних бракова у горепоменутом тексту, нама јасно показују и разлог због којих је унапред одређено (у завршном документу Крита) да се остави Помесним Црквама слобода пастирског регулисања питања брака, уместо, као што је требало, да се усвоји једно свеобухватно и обавезно решење за све и у духу светих канона. Овако је испало да су оне Помесне Цркве у којима екуменистички дух није уништио све, принуђене да прихвате одлуке других, “прогресивнијих“ Помесних Цркава које су релативизовале све, а сада намећу као легитимну и православну – њихову дискретну праксу. Ова пракса у потпуности долази (а одакле друго?) из САД и тамошње грчке Архиепископије и тамошњег митрополитског Сабора Руса (Московске Патријаршије). С једне стране, освештавају се већ постојећи мешани бракови, а са друге стране се, кроз некакав “црквени обред“, признају као “православни“ нови мешани бракови, па чак и они који се склапају у јеретичким храмовима! Ради се о пуној консолидацији екуменизма на помесном црквеном нивоу, а све “у складу са правилима“.

Са овом одлуком у вези бракова имамо тријумф безбожништва, јер:

а) кршење, као што смо горе рекли, канона 72 Трулског Сабора, али не само њега, већ и канона 14 Четвртог Васељенског Сабора и канона 10 и 31 Лаодикијског Сабора и затим канона 21 и 29 Картагинског Сабора – значи у суштини и укидање свих Васељенских Сабора, у складу са написаним: “јер, који сав закон одржи, а сагријеши у једноме, крив је за све“ (Јак. 2,10). Како дакле да поништимо оно што се одогматило Духом Светим? То је хула на Свете Оце, Свети Дух и наравно доказ да смо ушли (према Патријарху Вартоломеју) у постпатристичку епоху Цркве;

б) уводи се нагло екуменизам унутар породице и уништава се сотиролошка мисија брака, јер како може да постоји суживот и заједнички пут ка Христу (што је циљ брачног живота) када брачни другови не верују у истог Бога?;

в) плод брака (деца) – какав ће пут следити? Пут чисте православне Вере или екуменистичког породичног идела у оквиру којег се крећу и живе?;

г) дешава се у пракси прихватање “теологије крштења“, јер како можемо да уведемо православно некрштеног у Свете Тајне наше Цркве?;

д) уводи се хаос у Цркву, јер, као што смо горе рекли, свака Помесна Црква ће бирати аутономно решења под изговором икономије према људима, а у складу са проценом респективног епископа у погледу тога да ли ће одобрити мешани брак.

 

Пост

 

Све оно што смо већ рекли о тексту који се односи на бракове, важи и за онај који се односи на пост. Све до члана 8. текста, хвали се институција поста, и говори се о добрим плодовима поста, позивањем на отачке изворе св. Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Паламе и осталих. И док је оно што је било неопходно на тему поста било речено у првих 7 чланова текста, макар и површно, очекивао би разуман читалац, као закључак “Сабора“, потврду важности поста у складу са Предањем. Међутим, без обзира на тих 7 чланова, већ се у члану 8. потпуно обара све речено пре тога! И овде можемо направити малу дигресију. У питању је тактика екумениста да истовремено уз истину говоре одмах потом и лаж која негира православне Догме.

Конкретно, од простог константовања чињенице недржања постова од стране савремених раслабљених “хришћана“ стиже се, услед “пастирске бриге“, до презира према светој заповести поста (о таквом посту се сада говори, не просто генерално о посту као што је то случај у остатку текста) и консолидације “икономије“ овог типа.

Док се на почетку члана 8. говори о “ублажавању“ поста (иако се ту буквално ради о укидању поста) од стране “верника“, неколико редова затим, све се то заборавља, јер се помињу следећи разлози оправданости такве праксе: болести, војне службе, околности рада, клима (!), као и тешкоћа проналажења посних намирница (!!). Дакле, не постоји ни елементарна унутрашња кохеренција текста. Уместо да се “пастирствујућа“ Црква потруди да реши горепоменуте проблеме (нпр, војничку храну, сарадњу са добављачима хране и трговинским ланцима, итд.), пропућује се лак пут укидања поста и, у суштини, аскетског живота Цркве. Не постоји други разлог за све ово, осим приближавања секуларизованој “хришћанској“, екуменистичкој браћи са Запада која су укинула све древне заповести о посту. Није ништа друго, до примена “базичног екуменизма“, разлог за постојање овог текста о посту.

У погледу црквеног церемонијала и регуларности “Сабора“ можемо рећи следеће. Лажни сабор на Криту се, кроз уста архијереја и других његових учесника након завршетка рада (нису се усудили пре), назвао “Другим ватиканским концилом Православља“, као аналогни “Сабор“ последњем папистичком концилу (XXI) који је изазвао огромне потресе у ватиканским редовима, доносећи такве промене,[6] да ће бити окарактерисан од самих својих протагониста као вододелница епоха пре и после концила. Оно што је интересантно и што нас наводи да помињемо ватикански концил јесу методолошке сличности Критског “Сабора“ са тим концилом. Тако је “у погледу сазивања и процедура рада Критског сабрања, нашироко познато да је начин рада II Ватиканског концила користио у извесном смислу као узор“.[7] Наравно, Међуправославна припремна комисија, Свеправославне предсаборне конференције, Стални секретаријат за припрему Сабора, као и на крају начин припреме и дораде текстова “Светог и Великог Сабора“ – све то рефлектује начин рада II Ватиканског концила.[8]

Да видимо шта каже св. Никодим Светогорац у вези критеријума на основу којих се један Сабор карактерише као Васељенски:

а) Сабор треба да се сазове не од неког патријарха, већ на основу “царских наредби“ – што је данас немогуће и неизводљиво независно од препрека црквене природе;

б) треба да га одликује расправа у вези Вере и, следствено, доношење одлука у виду догматских ороса;

в) потребно је “да увек догмати и канони који се на таквим Саборима доносе буду сагласни Светом Писму и претходним Васељенским Саборима“, и додаје преп. Никодим “најславнију максиму“ св. Максима Исповедника да “Саборе просуђује права Вера“, тј. “исправни догмати“;

г) на крају треба “да се сагласе и прихвате све саборске догмате и каноне сви православни патријарси и архијереји, било у виду њиховог личног саборског присуства било преко својих представника на саборима било путем писама“.[9]

Ово што је горе таксативно наведено треба да буде водич у погледу коначне процене васељенског-свеправославног карактера Критског скупа, као и у погледу тога колико Крит представља континуитет ранијих Васељенских Сабора у погледу вере.

На самом почетку се рађа питање – да ли је испуњен канонски минимум у смислу свеправославног ауторитета “Сабора“? Једини могући одговор је НЕ, зато што су, као што је познато, са “Сабора“ одсуствовале четири Помесне Цркве и само из овог разлога се може одрећи свеправославни-васељенски карактер Критском сабрању.[10]

Даље, у разним чланцима који су се писали пре “Сабора“ имали смо честе напомене о новотарском и изузетно проблематичном карактеру Правилника о раду “Сабора“.

У члану 8, параграф 2, говори се суштински о забрани слободног позиционирања епископа и предстојатеља њихових Помесних Цркава у односу на евентуално нове теме, које се нису једногласно договориле на Свеправославним предсаборним конференцијама. Ово, у погледу древног начина рада саборног система Цркве, ствара озбиљне проблеме и суштински доводи до ограничавања права на реч, па и до његовог укидања. На свим ранијим Саборима је постојала пуна слобода било ког епископа да постави тему ради расправе и решења. Члан 9, параграф 2, који је заправо наставак члана 8(2), експлицитно забрањује сваки испад епископа, под казном одузимања речи (!), ван утврђене тематике. Баш супротно, на свим Саборима Цркве је постојала слобода речи за све, чак и за не-епископе као што видимо, на пример, приликом расправе монаха и светог Тарасија (Акта I Седмог Васељенског Сабора). Забране права на слободну реч се понављају и у члану 10(3), када се помиње одузимање речи у случају “ирелевантних дијалошких сукоба“ епископа, као да епископи немају познање своје мисије и узвишености њиховог чина, и да због тога, наводно, упадају “у чудне расправе, супротне мисији Сабора“, како се наводи у “саборском“ тексту.

У члану 11(2) се предвиђа обавезно “начело сагласности“ амандмана претходних, предсаборно договорених текстова, а ради обликовања коначних “саборских“ текстова, односно негирање амандмана који немају једногласну подршку. И питамо се – на ком православном Сабору је постојао случај порицања неке догматске формулације (могућност “амандмана“, ако користимо фразеологију Критског сабрања), након чега би Сабор потпуно “канонски“ наставио са својим радом? Подсећамо на оно што је преп. Никодим Светогорац рекао о трећем критеријуму који карактерише истински Васељенски Сабор – православност његових догмата. Да ли је могуће, стога, да постоји несагласност у погледу догматике, а да потом они, који нису у сагласности, наставе са Сабором као да се ништа није догодило? Очигледно је да је тзв. Свети и Велики Сабор функционисао као да је некакав парламент у ком гласају посланици политичких партија у вези неког амандмана на државни закон, а не скуп Светим Духом надахнутих пастира који су једнодушни у Вери и Истини.

Члан 12(1) Правилника о раду говори о изгласавању завршних текстова и обликује, на први поглед, један саборни дух, али заправо један антисаборни дух, потпуно непознат у саборној, светодуховској и саборској савести Цркве. Конкретно, древна пракса свих сабора, Помесних и Васељенских, подразумевала је пуно и равноправно учешће свих епископа-пастира. Сви епископи, управо због једнакости њиховог архијерејског чина, имали су право гласа и нису били “представљани“ од стране неког “првог“ међу њима и његовим гласом. Стога, ова нова пракса је укинула древно еклисиолошко начело једнакости епископа наспрам епископа, издвојила је прве (предстојатеље аутокефалних Помесних Цркава) од осталих, њима потчињених епископа, са последицом стварања два типа епископа – с једне стране првих, а са друге свих осталих епископа, приликом чега је суштинска разлика која одликује првог од осталих епископа његово право да гласа и представља остале. Саборност је на овај начин постала неки нов образац, по којем ће након Крита радити сви други каснији “сабори“, иначе већ најављени да ће се десити. Другим речима, они који су хвалили саборност Цркве, сами су је укинули на најгрубљи могући начин, како би могли да надгласавају и намећу своје ставове осталима “саборним путем“.

Повезани са чланом 12(1) су и чланови 12(2) и 12(3) Правилника о раду. У њима се наставља са урушавањем епископског достојанства (православног разуме се), са последицом успостављања једног новог вида епископа (епископа-дворјанина). Конкретно, ради одлучивања у вези тога како ће се гласати за завршне текстове “Сабора“, од стране сваког предстојатеља Помесних Цркава се спроводи унутрашње гласање целокупне делегације неке Помесне Цркве, приликом чега је дозвољено да не постоји сагласност, чак и у домену догмата. Простим речима, допушта се да један или више епископа нису сагласни, али да као мањина морају прихватити одлуку која је у крајњој линији одлука већине! Питање несугласица је према члану 12(3) “унутрашње питање“ сваке од Помесних Цркава! Последица свега овога је могућност да се неки епископ који остане у мањини током унутрашњег гласања (нпр, о питањима догмата)[11] у респективним епископским делегацијама, врати у своју епископију потом, и буде принуђен да проповеда супротно ономе што је проповедао пре него што је кренуо на Крит. Ово је и био крајњи резултат новотарске “једногласности“ приликом усвајања коначних текстова, барем што се тиче црквеног живота (под епископом) у свакој од Помесних Цркава.

Даље одобравање одлука Критског “сабора“ није предвиђено, тј. одлуке су коначне, и као што се експлицитно помиње у члану 13(2), све одлуке имају свеправославну снагу 

и просто се саопштавају унутар аутокефалних Помесних Цркава ради информисања пастве, у свакој од светих митрополија/епископија.

Завршавајући разматрања о Правилнику рада “Светог и Великог Сабора“, можемо закључити оно што је већ сасвим јасно – сабрање на Криту не испуњава нити један критеријум православног Сабора. Начела његовог рада у оквиру којих се дошло до “саборских“ одлука, резултирала су једним антисабором и, без сумње, оним што се у црквеној литератури назива лажним сабором (псеудосабором). Присуство несветих, неправославних епископа, како на почетку тако и на крају “Сабора“ (нешто што је иначе било предвиђено чланом 14 Правилника), нама показује генерални тон, карактер и циљ дотичног сабрања.

У члану 22. текста под називом “Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ стоји: “Православна Црква сматра недопустивим свако нарушавање јединства Цркве од стране појединаца или група под изговором очувања или наводне заштите истинског Православља“. Овај члан је јеретички, с обзиром да крши начело еклисиолошког ауторитета Тела Цркве (свих клирика, монаха и лаика заједно са архијерејима који су били или нису били на Сабору) које може да прихвати или одбије, накнадно, одлуке догматског карактера, а овај члан, на овај начин, намеће одлуке које чак нису у сагласју са одлукама претходних православних Сабора.

Јасан је покушај прогона, рашчињења и екскомуникација оних који се противе “Светом и Великом Сабору“ од стране предстојатеља Помесних Цркава. Услед ових несумњивих прогона оних који прекидају помињање јеретичких епископа у оквиру “званичне управљајуће Цркве“, треба да постане познато и јасно да ће се Православна Црква очувати као постојећа само захваљујући онима који прекидају помињање екуменистичких архијереја, а не захваљујући “званичној управљајућој Цркви“ која ће кроз прихватање екуменизма на “Светом и Великом Сабору“ постати екуменистичко-новотарска.

Да би овај тзв. Критски сабор био православан, требало је:

1. да осуди свејерес екуемнизма и религијског синкретизма;
2. да осуди Светски савет Цркава као Светски савет јереси са прокламацијом да је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква заправо Православна Црква и како се само у крилу Православне Цркве постиже очишћење, просветљење и обожење човека, односно спасење;
3. да сазивање Сабора буде валидно, а не као што је било – уз нарушавање старог начела пуне једногласности у сарадњи свих аутокефалних православних Цркава;
4. да имају сви архијереји који учествују право гласа у одлучивању, у складу са православном еклисиологијом и православним канонским предањем, а не само десет аутокефалних Цркава по узору на регуле организације међухришћанског синкретизма (познатије као Светски савет “Цркава“);
5. да се не проглашава за највиши ауторитет у питањима вере, јер је највећи ауторитет у погледу непогрешивог богословља само Тело Цркве, тачније Сабор присутних архијереја, под условом да се догматске одлуке касније одобре од осталих архијереја и осталих клирика, монаха и лаика, и то у складу са православним богословљем према канонском предању;
6. да обрати пажњу на календарско питање и то са циљем да се вратимо на стање које је владало пре увођења новог календара 1924.;
7. да осуди масонерију, хилијазам, нео-паганизам, сајентологију и друге нове јереси и квази-религијске групе које врше прозелитизам и удаљују хришћане од православне Вере и православног начина живота;
8. да осуди такозвану постпатристичку теологију – нажалост, бројни јерарси и теолози без отачког, аскетског и православног духа, мисле да немамо више потребе за Оцима и да је отачка теологија превазиђена у контексту наше епохе, а као да је то могуће (!), јер сви ми знамо да су Свети Оци просвећујући путеводитељи за сваку епоху;
9. да осуди неоатеизам, јер видимо како се и у нашој земљи формирао “Савез атеиста“ који чини, нажалост, велику штету нашој Вери, утичући углавном на младе;
10. да осуди електронске податке и грађанске карте сваке врсте које нас воде ка светској диктатури антихриста.

Након овог “Сабора“ створена је нова ситуација. Што би народ рекао – дотеран је цар до дувара. Не можемо да прихватимо ову несношљиву ситуацију до сазивања следећег православног Сабора. Сада нису довољне речи и негативне изјаве о тзв. Светом и Великом Сабору. Да објављујемо у штампи и на интернету са безбедне дистанце без да говоримо верном народу шта треба да радимо. Најбедније су се показали на овом “Сабору“ немуштих језика сами епископи, јер нису успели да прекину необуздану издају нашег Православља од стране Патријарха (Вартоломеја – прим. прев.) и његових истомишљеника. То је требало да буде њихова најсветија дужност, чак и уколико би то изискивало личне жртве. Али, то је требало да буде дужност не само епископа, већ и свих православаца.

Црква спасаваних се састоји само од “заједнице Светих чисте Вере и врлинског живота“,[12] према св. Исидору Пелусиоту. Црква Христова се налази само тамо где се налази Истина. “Не припадају Цркви Христовој они који се не налазе у Истини“, како то каже св. Григорије Палама.[13]

Као закључак овог данашњег говора и као одговор свих нас који не признајемо јеретички и разбојнички лажни сабор на Криту (будући да нам он уводи веру другачију од оне која нам је предата од Светих Апостола и Отаца), поставићу одговор четири Патријараха и Сабора древних Патријаршија из 1848. папи Рима Пију IX. Тако ћемо, с једне стране, показати велики процеп у православној свести између садашњих екумениста и тадашњих потпуно православних патријараха, а са друге, да покажемо да ово што тврдимо нису наша умовања, да ми не тврдимо ништа своје нити измишљамо своје догме, већ пратимо по свему и у свему древну и истинску Цркву Христову, кроз наше Свете, без да изазивамо расколе, јер, нажалост, расколе изазивају они који су спровели Критски “Сабор“ и сви они који им последују:

“Вера наша браћо, почетак је добила не од људи, нити кроз људе, већ од Исуса Христа помоћу откривења, коју су проповедали божанствени Апостоли, утврдили Свети васељенски сабори, предали један другоме велики мудри Учитељи васељене, запечатили својом крвљу свети Мученици: Држаћемо се, дакле, исповедања које смо чисто примили од толиких мужева, те ћемо сваку новотарију као утицај нечастивог одбацити. Онај који прима ново учење, тај је као да он предану православну веру, за несавршену признаје.

Али, православна вера већ је у потпуности откривена и утврђена, зато јој није могуће чинити ни додавања нити одузимања, нити било какве друге измене; дакле, сваки онај који се усуди да то или учини или саветује или помисли, већ се одрекао вере Христове, већ се својевољно потчинио вечном проклетству (анатеми) хулећи на Духа Светога, као да је Дух Свети несавршено у Светом писму и на саборима говорио. Страшну ову анатему браћо и љубазна у Христу децо ми сада изричемо, али њу је пре свих нас изрекао Спаситељ наш (Мт 12:32): ‘А који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем’. А божански Павле изрекао је ово у Посланици Галатима (1,68): ‘Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу благовест Христову. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда благовест друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!’ То су изрекли Седам васељенских сабора и сав збор богоносних Отаца. Тако су се сви они који се за новотарије, јерес или раскол заузимају, својевољно обукли, по речима Псалмопевца (109,18) ‘у клетву као у хаљину’, па били они папе или патријарси или клирици, или световњаци, пак био и сам анђео са неба, и он нека је проклет, ‘ако вам благовести што нисте примили’. Тако су расуђивали наши Оци слушајући душеспаситељне речи Павлове, пак су остали, с колена на колено непоколебиви, и стални у вери, сачували су је посред толиких јереси чисту и неизменљиву, и предали нама целовиту и неповређену, као што је из уста првих служитеља Речи произашла. Тако расуђујући, и ми ћемо њу исту савршену предати будућим нараштајима без икакве измене, као што смо је и примили, да би и они, као и ми, без стида и прекора могли говорити о вери својих предака.“

Тако мислећи и ми, изјављујемо, како уз благодат и помоћ Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Владичице наше Богородице и Пречисте Марије, као и свих Светих, нећемо ћутати, нећемо престати са борбом против антихристових снага и, понављајући речи Јосифа Вријенија, покушаћемо да следећи Светим Оцима и ми скромно узвикнемо: “Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“

(са грчког превео Марко Пејковић)

 

——————————————

[1] Православна академија Крита је иначе комплекс акадамеских здања на Криту у власништву Цариградске патријаршије, чија је основна намена “развијање екуменистичког дијалога“ између православне и “других цркава“ (прим. прев.).

[2] На шестој Свеправославној предсаборној конференцији (Шамбези код Женеве 10-17 октобра 2015) одобрен је нацрт текста Светог и Великог Сабора под називом “Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету“ и он је објављен, у складу са одлуком скупа Предстојатеља Православних Цркава одржаног такође у Шамбезију код Женеве 21-28 јануара 2016, на следећеој електронској адреси (28.1.2016): http://www.romfea.gr/diafora/6177-apofasis-sxeseis-tis-orthodojou-ekklisias-pros-ton-xristianiko-kosmo

[3] У текстовима Критског сабрања термин ‘’јеретик“ се уопште не помиње и уместо њега је уведен термин неправославан.

[4] Да напоменемо да проблем са браковима никако није нешто ново, тај проблем се јавио буквално од самих почетака Цркве.

[5] Catechism of the Catholic Church, Libreria Editrice Vaticana, 2011.

[6] Промене у виду одлуке о усвајању екуменизма (кроз едикт Концила под називом Unitatis Redintegratio) као начин за сједињење хришћана, као и промене које се тичу литургијског живота (литургијска реформа).

[7] Maria Brun, O αντίκτυπος της Β′ Βατικάνειας Συνόδου στην Όρθόδοξη Εκκλησία, стр. 231.

[8] Ibid, стр. 232-234.

[9] Ὁσίου Νικοδήμου Ἁγιορείτου, Πηδάλιον, Ἀθῆναι 1957, стр. 118.

[10] У вези овога бележи преп. Никодим Светогорац да у случају “несагласја Патријараха, Васељенски Сабори бивају спуштени на ниво Помесних“, op. cit., стр. 119.

[11] Најбољи пример за ово је прихватање или одбијање шестог текста који је за циљ имао признање црквености неправославнима.

[12] Ἅγιος Ἰσίδωρος ὁ Πηλουσιώτης, P.G. 78,685A.

[13] Ἁγ. Γρηγορίου Παλαμᾶ, Ἅπαντα, Β΄, стр. 627.