Овде станује Христос

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити“. Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.
Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје, и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљенa и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.
Свети Анатолије Оптински (Млађи)

Тешка су времена дошла, a, можда пребрзо и неочекивано, ове речи Светог Анатолија постале су стварност. До скоро нисмо ни знали шта нас је снашло, јер су наши „пастири“ живели далеко од нас у сјајним одорама, светлуцавим митрама, луксузним аутомобилима и затвореним дворима. Народ је био препуштен на милост и немилост, јер није имао коме да се истински обрати у неким својим духовним потребама. И сада, кад вратим филм, схватам колико ја заправо ништа нисам знала о Православљу, осим што сам слушала од родитеља и баке. И то што сам ја научила, многи нису… све док нисам видела Владику Артемија и његове монахе. Тада сам спознала како један Пастир обилази своје „стадо“, како народ има своје духовнике, како имају где да оду на Свету Литургију. Ја сам за то одувек била ускраћена. У мом крају народ није знао како се зове епископ, а камоли како изгледа. Врата од цркве увек закључана, локални свештеник у свом послу, а епископ…. Ипак су бљештави двори били далеко од очију нас, обичних смртника.

Од увек сам знала, да истина није увек на страни оних који су у већини, него оних који ходе путем спасења. Никада нисам посумњала у Владику Артемија, јер као ходочасник по Космету, увек сам била лепо и дочекана и угошћена, као и многи од нас. И што је најважније, многи од нас су се ту духовно „родили“. Нисам крива што нисам имала од кога да учим. Али, благодарим Господу што данас имам.

И ако су почеле путем медија да се шире разне приче о епископу Артемију и његовим монасима, да су секташи, зурлоти, артемити, авијевци, лопови… никада нисам поверовала у те злобне спекулације. То је био очигледан медијски линч, што је мене, а и многе, утврдило да још више верујемо Eпископу Артемију.

Долазила сам често и у манастир Шишатовац док је Владика Артемије боравио тамо. Невиђена благодат и светлост је окупала тог старца. У његовим смиреним и благим очима се огледала безгранична доброта. Не, ту није било ничега покваренога. У самом присуству Владике Артемија сви смо осећали благодат и радост. Тако је било и у Љуљацима. Много народа жедног и гладног духовности. Нигде у Србији нема толико људи на једном месту да пева у глас целу Литургију. На славу Бога нашег. Амин!

Чула сам да се поједини монаси налазе сада у Житковцу, Штрпцу и Новом Пазару. Нисам се много двоумила, када сам сазнала да једна група из Београда креће на ходочашће. Кренула сам и ја поново пут Космета, док је хладна зимска ноћ загрејала наша осећања. Већина поклоника до сада није била на Косову па им је све било помало нестварно. Границу смо прошли без проблема и у рану зору стигли код отаца Евтимија и Јакова у Житковац. Почела је јутарња служба. Иако у скромној кућици, на наша срца се излила благодат Божија. Запитала сам се како неко може и да помисли да су они некаква секта. Сведочим да то није истина. И потврђујем речи Светог Анатолија да ће „из манастирских зидина одступити благодат, и да ће прави исповедници вере бирати усамљена места“. Господ наш Исус Христос је у нашим срцима, и можемо се ми молити и испод ведрога неба, Он ће нас увек чути. Сетимо се Апостола, како су само пошли међу незнабошце широм света да их уче хришћанству, а искрено мислим да се и данас, пред нашим очима дешава слична ствар, јер Христос, вечна Истина, увек се проповеда на исти начин, као што то данас раде ови скромни исповедници вере. Љубазни домаћини су нас после службе послужили у свом скромном конаку, уз душекорисну беседу оца Евтимија.

Наш пут се наставио ка Штрпцу. Снежни обронци Брезовице су блистали пред нашим очима. Снежна идила нас је дочекала. Жубор бистрог потока и сунце које се осмехивало иза облака је стварало утисак, као да се и природа весели нашем доласку. Лепо место, једно од лепших које сам видела током мојих путовања по Космету. Улазимо у кућу где нас дочекују четворица монаха са осмехом на лицима. Оци Бенедикт, Ксенофонт, Јован и Прохор. На њиховим лицима се видела безгранична доброта и љубав коју су они пружили нама, током нашег дводневног боравка код њих. Кроз главу ми је прошла мисао: „О, Господе, надо моја, како неко може да огреши душу своју и да каже да су ови исповедници Вере Православне – секташи? Како се такви зли језици не плаше какав ће одговор да дају за те клевете на Страшном Суду Господњем? Како смеју да сведоче лажно на ближњег свог? Како могу да осуђују и не плаше се да ће им се судити?“

Вечерња служба је поново испунила наша срца. Овде живи Православље, овде, с овим монасима станује и Христос, јер се овде живи Христом, Православљем! Овде, у тој малој просторији, осећа се радост Православља и благодат Божија… а оци, монаси, као сами Ангели Божији…

Сетих се речи Св. Германа Аљаског: „Истински Хришћанин је ратник, који прави себи пут кроз пукове невидљивих непријатеља, ка својој Небеској Отаџбини“. Ови монаси су прави Христови ратници, непоколебиви и истрајни у очувању Вере своје Православне. И овде смо угошћени у монашком духу, што нас је све развеселило. Околни Срби, страхујући од узурпатора Теодосија и локалних свештеника-кабадахија, који прете отпуштањима с посла, јер „знате како је владика Теодосије моћан“… ретко се осмеле да дођу на Литургију, осим оних десетак најхрабријих. Зато, многи остали искористе окриље ноћи да би посетили братију, да виде треба ли им нешто, да чују неку реч утехе у ова тешка и смутна времена… и сигурна сам, доћи ће време, ускоро, да се ни остали неће плашити, и да ће добри наши Срби из Сиринићке Жупе ипак пре вечере одабрати Веру, попут Пилипенде, попут Вукашина Клепачког и многих хиљада и милиона, знаних и незнаних, а Богу свих знаних Пилипенди и Вукашина…

Одморисмо у оближњем мотелу, где чусмо да је пре нас тога дана ручао ратни злочинац Хашим Тачи, глумећи премијера неког „независног Косова“, долазећи у посету неким „својим Србима“, ко год они били. Ваљда није дошао да види има ли свежих српских органа…

Ујутро, предивна Литургија. Док је отац Ксенофонт својим ангелским гласом појао Херувику, моје очи су биле пуне суза. Низ лице је канула суза. Благодат свуда око нас. Имала сам осећај као да је мноштво Ангела Божијих присутно у малој капели Светих Архангела. Овде Христос, а около… свет. Овде благодат, а тамо гоњење… нека светлост блистала је на лицима монаха. Не може се град сакрити кад на гори стоји. Џаба свашта пишу за њих, монаси само скупљају своје венце на небесима, јер су заиста невини оклеветани.

Након Литургије и ручка полазимо. Тешко нам је пао одлазак из Штрпца, али нас је у Новом Пазару дочекао отац Висарион, отац Павле и искушеник Марко. Њихова насмејана лица и љубав којом су нас дочекали, су само потврдили да смо и ми и они на правом и истинитом путу, путу Светих Отаца, путу православном, путу Лазара и Милоша, Саве, Симеона, Василија Острошког и свих наших Светих, путу Христовом, узаном и трновитом, као и његов што је био, све до Голготе… до гроба… до Васкрсења… Вечерња служба као хор. Сви смо заједно певали у глас са монасима. Радости нашој нигде краја.

Ипак, након службе, после благослова оца Висариона, пођосмо пут Београда. Кроз главу ми пролазе слике: „зима, снег, скуп испред Патријаршије, прогон, сузе владичине“… Сетих се песме Миладина Р. Шошкића:
 

„Заболе ме суза владичина
Сам је Господ виде са висине.
Ова суза к’о бисер се сија,
Жална суза Светог Артемија“

И низ моје лице пођоше сузе… Светлост Новог Пазара остаде за нама, а ми пођосмо у тамну ноћ ка Београду, са вером и надом да ћемо поново посетити ове дивне монахе и исповеднике слатке, дивне, непобедиве Вере Православне.