ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија

Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу.

У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град.

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење.

Спаситељ је у граду Самарјанке провео два дана. Тада су јој њени суграђани рекли: Сад не верујемо више због твога казивања јер сами… знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4, 42). И код свих је тако. Најпре се спољашњом речју људи призивају Господу, или, како је то сада код нас (православних) – путем рођења.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, по благослову надлежног архијереја, Епископа Артемија, организује 7. јуна 2015. године црквенонародно молитвено саборовање, у манастиру Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца, у Лозници код Чачка.

У молитвеној и братољубивој нади да ће Вас Дух Свети покренути да својим присуством увеличате наше светосавско, молитвено и богомољачко саборовоање, свом душом се радујемо сусрету са Вама.

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин.

Чему би се ми данас могли радовати, драга браћо, и кога би ми могли оплакивати стојећи под крстом Христовим? Да ли Христову смрт? Свакако не, пошто је ова смрт славнија од живота многих од нас. Или би се радовали због тога, што би се и ми данас нашли у већини голготској?

На Светој Архијерејској Литургији у манастиру Светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, у Недељу Мироносица, 26. априла текуће године, Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г.Г. Артемије, обавио је чин хиротоније хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја, дугогодишњег игумана манастира Црна Река, знаменитог пастира Цркве Божије, и ревносног борца за чистоту Свете Вере Православне.

Господ Христос, оваплоћени Бог Логос, Син Божји, дошавши на земљу, примивши људску природу, обожио је и спасао. Ова јеванђелска истина свим људима отвара пут ка обожењу, односно ка спасењу. Ово спасење људске природе као најчудеснији догађај у историји света породио је још једно чудесно збитије, а то је стварање Цркве Христове.

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу.

Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка.

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим?