Пејовић П: Папство, пркосећи Христосу, верује ђаволу

„Откад је Творац створио свет овај, три су највећа греховна човечја пада,
због гордости Адама, Јуде и папе, обележила сво време и ток историје људске.
Због жеље њиховe, бити Бог, човек од Творца одвојен, постаје налик ђаволу“.

„Намера и природа антихриста је да царство ђавола представи као Царство
Небеско, које људи ван Христове Цркве Православне неће спознати“…

Оног дана, октобра 2007 године, када су по вољи својој, Иринеј Буловић и Игњатије Мидић уз сагласност сличних, потписали у Равени примат папи латинском, од постанка света, до дана данашњих, рукопотписан пером „православних“ епископа, надограђен, изродио се никад виђен у толикој мери, васељенско секташки, човекопоклонски култ, ПАПСТВО.

Папство, култ, секта!

Идолопоклонско обожавање, претерано и велико поштовање према некој особи, некој идеји или неком предмету.

Прелест веровања, да је папа суверен васељене, отпадничке римокатоличкe заједницe и других имена (назови хришћанских), истог својства секташког, и поштовалаца уједињења екуменског са једном једином истинитом Православном Црквом Христовом, јесте заблуда која неминовно води преименовању од Извора православних, богоодступном, јересном отпадништву.

Почетак овог великог зла секташког је у тоталитарном папизму, који бескрупулозним чином 1054. године води Запад отпадији од једне Цркве апостолске.

Папство је извор из којег се грана безброј јереси, разних секти, протестантизма, материјализма, дарвинизма, фројдизма, марксизма, до свејересне религије новог доба, екуменизма…

Њихова се филозофија заснива на темељу да је човек сам свој господар, да човек не зависи од Бога у познању истине јер је његов сопствени ум довољан за то.

Папство, римокатоличка секта, верује у дарвинизам, тврди да праисконско Светоотачко учење Цркве кочи људски напредак, јер човек као исход еволуције, има потребу сталне еволутивне надоградње…

По папи, време и све остало има свој ток, све се креће, што значи, да мора да се мења, све је дозвољено, сваки облик живота и начин веровања, који на свом путу бришу све, што стоји на путу прогреса.

Својевољним постављеним законима, декретима, папство крајње тежи да човек замени Бога, уклањајући истинит пут Јеванђељски и све путоказе који стоје у вези са Божанским Творцем.

Као суверен светског савеза цркава и осталих безбожних псеудорелигија, папство није ништа друго већ највеће легло змијско, где се лаж путем оних који антихришћанство заговарају жели изједначити са Истином, Христом.

За припаднике папског идолопоклонског екуменизма, папа је важнији од Христа.

Папа је бог, демагошке филозофије, дарвинистичке и непотпуне ван верне креативне светске науке.

За римокатоличку секту и идолопоклонско свејересни екуменизам, папа је Исус Христос, лукаво скривен под кровом катедралским, саборском имитацијом, који врши идолопоклонску службу себи самом.

Папски положај је суверен, као врховни понтифекс римокатоличке и екуменске секте, није отворен за критику и оповргавање, како унутар секте римокатоличке, тако и ван окриља исте.

Први ватикански сабор је анатемисао све оне, који су оповргавали папин примат по части и надлежности.

Православље, ни у ком случају не прихвата хијерархијску догму апостолског наслеђивања, и зато не прихвата примат папин ни по једном основу.

Међутим оно што важи за Васељенску Саборну Цркву Православну, не важи за епископе српске, Буловића, Мидића, Зизјуласа и многе друге, сличне.

Како и кад су настале антихришћанске јереси, секте?!

Јереси се појављују врло рано, већ у време апостолско.

О томе нам сведочи и Свети апостол Петар у својој посланици:

•    „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ћe унијети јереси погибли и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће похулити на Пут истине,“ (2 Петр. 2, 1-2)

Исто тако и Свети апостол Павле својом посланицом пророкује да ће Рим временом постати јеретички.

•    „И за лажну браћу која дођоше и привукоше се кришом да уходе слободу нашу коју имамо са Исусом Христом, да нас поробе. Којима се ни сахат не подасмо у покорност да истина Јеванђеља остане међу нама“ (Галатима 2, 4-5).

Рушитељ Цркве, преобративши се у одоре запада хришћанског, посредством потомака фарисејских, језуита, талмудиста, кабалиста, масона данашњих, унутар њега врши разне преврате, и без страха зарад свог разоткривења, чини плански зацртано уништење Хришћанства, што је и довело до отпадања истог Запада од Цркве Христове.

Римокатолици тврде да је папа основа хришћанског размишљања.

Папа Григорије VI (1073-1085), уводи систем конклаве кардинала – епископа за избор папе, објављује „Dictatus papae rarae“ (диктат папства), декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти.

Издвојићемо неке:

•    „римска црква је основана од самог Бога.
•    само се римски папа с правом назива васељенски.
•    само он може да се служи владарским обиљежјима.
•    само папина стопала љубе сви владари.
•    њему је дозвољено да смењује цареве.
•    његове одлуке нико не смије да опозове, једино он сам може да опозове све.
•    римска црква никад није грешила, нити ће по сведочењу Светог писма икад грешити.
•    папа је господар над Царевима!“
•    папа је изнад свих нација и неутралан од свакога привременог владара, одговоран само Богу.
•    сва сила долази од Бога путем Римског папе.
•    папа је сениор европским владарима, они су папини вазали.
•    папа може судити владарима, а папи нико.
•    папа може да поданике у некој држави ослободи покорности према неком владару.
•    папски суд се уздиже као највиши црквени суд. Црквени судови су постојали на различитим разинама, али сад папски суд постаје највиша инстанца.
•    само папе постављају епископе, сваки именовани епископ мора да дође у Рим да од папе прими паллиум (трака са извезена 4 крста, симбол моћи).

До тада је паллиум слат по легатима, а сада се по њега мора доћи, и тако су сви црквени положаји дошли под контролу папе.

Навешћемо још неколико филозофских тврдњи папског догматизма.

Папа Бонифације VIII, у були од 18. новембра 1302:

•    „Ми објављујемо, тврдимо, одређујемо, проглашавамо да је потчињеност римском првосвештенику за људско биће неопходан услов спасења“.
•    Папа Еуген је 1439. објавио да „римски првосвештеник има власт над читавим светом“.
•    Була папе Павла IV из 1559. онима који су му верни ставља до знања да „римски првосвештеник, који је на земљи заменик Бога и Господа нашег

Исуса Христа, има пуноту власти над народима и царствима, и свима суди“.

•    Бискуп Буго је 1922. издао књигу „Црква“ у којој се каже да Христос у Причешћу присуствује само „половично“, и да је у тој, најсветијој Тајни он „нем“; друга Христова „половина“ је – сами папа, кроз кога, тобож, Христос „говори“. Исти бискуп вели: „Идите Исусу, Који говори: идите папи (…)“

Речи папине, за човечанство палог света, важније су од речи Христових.

Шта више рећи, за култну, римокатоличку богохулну секташку заједницу, папство, које својевољно тумачећи, извитопери Христово Јеванђеље за спасење дато човеку.

Не пребивајући у благодати под покровом Светога Духа, руководећи се Господу страним, духом нечистим, лажно и искривљено тумачи Реч Његову.

ОТПАДАЊЕ ЗАПАДА ОД ЦРКВЕ ХРИШЋАНСКЕ

Шеснаестог јула 1054. године папски легати, у име папе Лава IX, иако мртвог, на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила.

Рим, свестан свог политичког и верског ауторитета, у залог свог бројног преимућства у свету, лукаво преусмерава дело свог отпадништва на Исток Православни, отказује послушност Цркви Христовој, од Које тим чином, себе дефинитивно одсеца.

1096. године папа Урбан II, након смрти Грегорија VII, да би минимизирао и санирао последице Римског отпадништва, или како би они желели рећи, створене шизме од стране православног Истока, покреће велике колонизационе походе западне Европе на Исток – у виду крсташких ратова.

Време хришћанског православља на Западу је овим путем и завршено.

Одвајањем од Једне и Једине Нераздељиве Цркве Христове, у разна времена отпали су разни јеретици, и тиме су престали да буду чланови Цркве.

Отпавши од Једне Цркве, 1054 год. папска римокатоличка секта је изродила на стотине и хиљаде других, са којим данас жели јединство чинити, у чије се коло сјединивши вољом епископа српских, обманутих заблудном филозофијом свог врховног поглавара, понтифа, папе Римског, жели испоганити наша Света Црква Православна.

Свако одступање од одлука донешених од стране Светих Отаца на Светим Саборима Цркве Православне, Црквених правила и канона, као и било каквог покушаја кривог тумачења или мењања Симбола Вере догматским реформатизмом, неминовно води отпадништву, без обзира да ли је то продукт утемељен од стране актера бројне већине или мањег броја.

Том странпутицом и путем широким кренуше и поведоше многе са собом папски, православни екуменски пастири.

 

Отуђење од Бога и растурање Цркве Божје – грех против Христа

„Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ (Мат. 7, 15)

Треба напоменути да су у време раног хришћанства, многе папе, оци православни западног крила Цркве Господње, верно следовали пут Христов.
На Западу је било светитеља, до времена у ком се 1054. г. од Христа оделише.

Сви су они веровали у Једног Бога у Кога ми верујемо и исто исповедали Симбол Вере, причешћујући се даровима Христовим којим се ми причешћујемо, и освештавајући се Духом Светим, Којим се ми освештавамо.

Након отпадије од Цркве православне, Рим више светитеља нема, јер Дух Свети одступа од оних који се од Њега одвоје.

Све којекакве новотарије и аномалије, filioque, апсолутни папски примат и непогрешивост папе, инквизиција и индулгенције, тварна благодат, чистилиште, укидање Епиклезе (призива Светог Духа на Литургији), касније – увођење нових неправославних догмата о Богородици, укидање поста, и многе друге заблуде продубиле су, и све више прошириле јаз и могућу додирну тачку неком бољем тренутку у времену, у којем би се истинитим покајањем, изгубљени Запад пробудивши из сна лажног, повратио Извору, из Којег својевољно отпаде.

Једини пут и начин, да се помири Христољубиви Исток и Запад одметнути, је свеусрдно покајање Рима, папе Римског и поклоника култа папског, што би уједно и значило, повратак вери Светих Отаца.

Али, уназад десет векова, покајати се за све монструозне злочине у свету, геноцид над народом српским, Јасеновац, и у њему поред осталих језиво покланих 110.000 српске и остале деце ромског и јеврејског идентитета, значило би признати злу ћуд своју, извор поглаварства свих страшних злочина који су се наводно, у име Христово чинили.

Да ли ће Запад доћи или неће у позицију, која их води личном спасењу није у вољи нашој, ни на нама, већ искључиво њихова слободна воља у коју сумњамо, а коју ће православни прихватити буде ли искреног покајања његовог.

 

КУЛТУРНА ЗВЕР!
Културни човече!

Свети Владика Николај Охридски и Жички 1945. год.

Ти што уживаш у мелодији природе, у песми и молитви Богу,
што се радујеш зори и сунчевом сјају,
сипаш негашени креч у живу утробу брата!

Ти, што се крећеш по раскошним салонима, Христовим дворима
и јежиш се кад гледаш црначка племена како кољу и једу човека,
бајонетима порађаш труднице и моткама дотукујеш болесне!

Ти, што се дотерујеш до одвратности и смејеш на све око себе,
Печеш децу, копаш очи, тестеришеш живе и пуниш бурад братском крвљу!

Ти, што се с одвратношћу сећаш горштака из каменог доба,
сечеш дојке жена, силујеш и кољеш пред светом из дивљачког нагона!

Ти, што лијеш сузе над мртвим а гробове прскаш Христовом крвљу,
гониш невине да копају своју раку а ти стојиш изнад њих,
с ножем у руци, и церекаш се пред фотографским апаратом!

Ти, што у пропаганди радиш за хуманост и мир,
живе масе бацаш у јаме, под лед смрзлих Дунава и Саве,
и с ножем у грлу невине жртве показујеш младима како се коље.

Ти, што се издајеш за Божјег човека и бориш за Христа,
Затвараш Христову децу у Цркву па палиш Цркве
или младенце и сватове набијаш на коље
и пушташ низ Саву као месо за Београд!

Ти, што вадиш утробу брату, закиваш његово црево за крст и гониш у
круг да завије и последњи педаљ а ти играш и урлаш око њега као
људождери око ватре и казана у ком се кува невина жртва!

Ти, културни човече, КУЛТУРНА ЗВЕРИ!
Какав ћеш ти свет створити?
Зар у тебе да верујем?

Након отрежњавајуће потресних стихова Светог Златоуста Жичког, нама у истини православним, у аманет на знање, Господ у Откровењу Апостола Јована Богослова, оставља истинито сведочанство које упозорава;

„И чух глас други са неба који говори:
Изађите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њеним, и да вас не снађу зла њена.
Јер греси њени достигоше до неба, и Бог се опомену неправде њене.
Узвратите јој као што је она вама узвратила, и удвојте јој двоструко по делима њеним, у чашу коју је она наточила, наточите јој два пута онолико.
Колико је она себе славила и наслађивала се, толико јој дајте муке и жалости, јер у срцу свом говори: `Седим као царица, и удовица нисам, и жалости нећу видети.`
Зато ће у један дан доћи зла њезина: смрт и жалост и глад, и биће сажежена огњем, јер је силан Господ Бог који јој суди.
И заплакаће и зајаукати за њом цареви земаљски који блудничише и пироваше са њом када виде дим од пожара њена“.

У ту, крвавих руку, блудничку заједницу, проримски смућени епископи српски, Цркву нашу православну претачу.

Увек треба напоменути: привилегија папске непогрешивости није својство православног архијерејства, и зато по учењу Светих Отаца, чувар истине није ни патријарх, ни епископ, ни сабор епископа самих за себе, него сав народ Божји, наслеђе Оца и Сина и Духа Светога.

Код нас ни патријарси ни сабори накада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју Веру сачува непромењену и сагласну вери Светих Отаца… (Из „окружне посланице“ Источних Патријараха  1848. год).

Народу Српском перфидно се подмеће папски свејересни екуменизам, који се од стране већине неразумног, страшљивог и млаког свештенства, а под утицајем епископа намера издајничких, лукаво спроводи.

„Знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо среће да си хладан или врућ.“ (Отк 3:15).

„Овако, зато што си млак и ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста.“ (Отк 3:16)

Пажњу Српског народа обмањују нападом на истините бранитеље Цркве Христове, сервирајући разне монструозне лажи, под чијом маском имају за циљ превести народ наш вере православне, у отпадничко латинску.

Фарисеји вере демонске су исто тако филтрирани кроз Цркву Хришћанску на Западу још у времена Апостола Павла, чинили да се Црква преусмери током ван Христа, где се том приликом губи и истина сведочења, што је и била намера тадашњих противника Божјих који су лице, наставак и налик ових наших, данашњих, и других пропагатора јереси, који ван Хришћанства Православног, имају свој извор.

Вера Светих и Отаца наших је по први пут откад Црква Христова постоји, озбиљно уздрмана и најстрашније угрожена под најездом ватиканског новошколованог клира, угнежденог у мантији православној.

Никад у историји православног Српског народа није било битније и прече ствари од вишег значаја као што је дело одбрана Вере Христове, коју нам преци наши чистом оставише…

„На крају, и сабор и архијереји, и многи верни могу да погреше,
али не може Цар Небески, Дух Свети, Непогрешиви,
Који свагда и у сва времена, има Своје верне сведоке,
кроз које у време заблуда канонских и застрањења догматских,
блиста истина Откривења, датог Цркви“

Свети Василије Велики:
„Оне који се праве да исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни браћом“.

Свети Јован Златоусти:
„Непријатељима Божијим објављујем не само јеретике већ и оне (православце) који су у општењу са њима“.

На дан
Духовске задушнице
субота уочи Духова
11.06.2011
Јулиански (стари) календар:
29.05.2011

Пејовић (Серафим) Предраг