Пастирско писмо Епископа Артемија

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1993, БРОЈ 2, СТРАНА 133-137.

УМЕСТО УВОДНЕ РЕЧИ

ПРИЗРЕН, 1992.

ПАСТИРСКО ПИСМО

ЕПИСКОПА РАШКОПРИЗРЕНСКОГ

Г-на Др-а АРТЕМИЈА

Драга и вазљубљена чеда у Господу,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Пред овај свети и светли празник Васкрсења Христовог, обраћам вам се овим писмом архипастирске поуке и поруке.

Без Васкрсења Христовог не би било хришћанства, без васкрсења човека, свакога од нас, нема вечног живота. Христос је најпре проповедао и говорио о вечном животу у који се улази кроз васкрсење (сетите се догађаја са Лазаром из Витаније), затим је прорекао своје тридневно васкрсење из мртвих, и најзад је васкрсао у моћи и слави. Тиме је дао непобитан доказ и поставио неотуђиви залог и нашег личног васкрсења и вечног живота.

Да ћемо сви васкрснути у дан свеопштег Суда, и да ћемо по васкрсењу сви вечно постојати, то је несумњиво. То је основ, садржина и крај целокупног учења Христовог и проповеди Цркве Божије за две хиљаде година. Васкрсење и вечност нас чека, хтели ми то или не, веровали ми у то или не. То је прва несумњива истина.

Друга несумњива истина је да постоји вечни блажени живот у Царству Христа Бога са Светитељима и Анђелима Божјим, које ми називамо Рај, и да постоји вечни живот у неописивим мукама „где је плач и шкргут зуба“, које ми називамо Ад или Пакао.

И трећа несумњива истина јесте да у Рај, у вечни блажени живот одлазе праведници и покајани грешници, који су родили род достојан покајања, а у Пакао одлазе неверници, кривоверци и непокајани грешници.

Имајући све то у виду, с једне стране, и познавајући духовно-морално стање нашег православног српског народа, као последицу 50-тогодишње безбожничко-комунистичке владавине душом и телом нашег народа, с друге стране, ја, као ваш архипастир и духовни вођа, у истинској бризи за ваш духовно-морални препород и спасење, апелујем на вашу савест да се што хитније и што потпуније вратите на пут Божји, пут који су нам показали и пропутили наши славни и свети Преци, почев од Светога Саве и Светог Симеона Мироточивог, преко Светог Великомученика Косовског кнеза Лазара, па све до Светог владике Николаја Жичког и Јустина Ћелијског.

Да бисмо се духовно пробудили и на прави пут повратили, потребно је да сваки од нас за себе лично и са својом породицом, учини следеће:

1. Да одбаци пут неверја и безбожништва којим смо до сада насилно вучени и терани од стране безбожних властодржаца, и да се вратимо Цркви светој, православној као нашој доброј мајци која нас никада није напуштала, ни у најтежим моментима нашег народног живота и историје, а која је и данас са нама у најновијим страдањима и искушењима.

2. Да успоставимо прекинути присни контакт са својим свештеником и потражимо од њега савет шта нам је чинити да бисмо се истински Богу повратили и да би нас Бог, као чедољубиви Отац, прихватио. При том смирено прихватити савете свога пастира и извршити их.

3. Оно што ће Вам сваки свештеник рећи и што треба неодложно учинити, то је да мало размислите о своме досадашњем животу, сетите се својих грехова, свега онога чиме сте Бога увредили и заповести Божије погазили, и тиме се од Бога удаљили. Јер грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба, од вечног (блаженог) живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. „Плата за грех је смрт“ (Рим. 6, 23) опомиње озбиљно свети апостол Павле.

А грех? Шта је управо грех? Многи често пута и нису свесни шта је све грех, па појам греха своде само на убиство и крађу: Нисам убио, нисам украо. Међутим, грех је све оно када неко мисли, говори или ради нешто што је противно закону Божјем, вољи Божјој, која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве Православне; или пак када неко не мисли, не говори и не чини оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је, дакле, не само преступање заповести Божјих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. „Уклањај се од зла, и чини добро“ (Пс. 36, 27), саветује старозаветни Пророк. А новозаветни Апостол исто то захтева, само другим речима: „Мрзећи на зло, држите се добра“ (Рим, 12, 9).

4. Сетивши се тако свих својих грехова, и прибележивши их на папир (да их не бисмо заборавили), похитајмо нашем свештенику и приступимо Светој Тајни Исповести и Покајања.

Час Тајне Исповести и Покајања јесте најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде, пред духовником и пред Богом, излаже сву своју душу као на длану. Не ради тога што је свештеник „радознао“ да сазна наше грехе и преступе, него што је то потребно ради добијања опроштаја грехова. Без покајања (истинског жаљења што смо својим гресима Бога вређали и решености да то више не чинимо) и исповести (изношењем и описом својих грехова пред духовником) није могуће остварити наше спасење и достићи у Царство Небеско, јер сем овог пута не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова, почињених после Свете Тајне Крштења. При том знати: исповеђени греси пред свештеником јесу ТАЈНА коју он ни под каквим условима или околностима (чак ни под претњом смртне казне) не сме открити другоме, јер би тиме учинио смртни грех и погубио душу своју.

Покајање је лек за сваки грех, а тиме лек од сваке духовне смрти. Нема греха којега се не може ослободити човек покајањем и покајничком исповешћу. Света Тајна Покајања и Исповести је свемоћни васкрситељ и свемоћни победитељ: васкрсава душу из смрти побеђујући грехе који производе смрт душе одвајајући је од Бога.

5. Без ове Свете Тајне Покајања и Исповести ни један хришћанин није достојан и нема право да приступи Светом Причешћу. Јер у Причешћу ми примамо пречисто Тело и Крв самога Господа Исуса Христа, примамо Најсветијега у свима световима. А како ћемо Га примити у своју прљаву и грешну душу, ако се најпре не очистимо Светом Тајном Покајања и Исповести?

Стога, нек вам је знано, да је свим свештеницима наложено да вас позивају на покајање и исповест, и да им је забрањено да без тога било кога причешћују. Вас пак молим, ако желите себи вечнога спасења, будите им послушни, јер ако неко „превари попа“ и причести се без покајања и исповести, то Причешће му не бива на спасење душе и тела, него на суд и осуду. „Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (I Кор. 11, 23).

Покајање и исповест није могуће, и није неопходно, обавити оног јутра (или дана) када се народ масовно причешћује. Зато ту Свету Тајну обављајте раније, по сагласности и договору са свештеником. Може у току читаве припремне недеље за Причешће, па и много раније. Заправо, увек када осетимо да смо нечим закон Божји нарушили.

6. Највеће и најтеже последице безбожног система и антирелигиозног васпитања показале су се на светињи брака и породице. На стотине хиљада деце остало је некрштено и самим тим ван крила мајке Цркве, склопљено је на хиљаде „дивљих“ бракова без благослова Божијега и црквеног обреда венчања. Последице тога су многобројне разорене породице и разведени „бракови“, од чега највећу штету и последице трпе невина и недужна деца.

Живот у неблагословеном браку, такозвани „грађански брак“, један је од великих и тешких грехова. Стога они брачни другови који нису склопили црквени брак немају право и не могу приступити светом Причешћу, док, најпре не обаве црквено венчање и тако уђу у закон Божји. Нека се нико не изговара да је „закаснио“, да је „остарио“ и тд. Боље је грешку исправити било када него никада. На то питање свештеници ће нарочито обраћати пажњу, А да бисте тај свој пропуст исправили, нису вам потребни никакви издаци и весеља. Потребан је само договор са свештеником и два сведока (кум и старојко).

7. Најзад, најстрашнији грех који нам је уништио душу, а прети и да нас биолошки уништи као народ, јесте грех чедоморства или абортуса. Родитељи који су тим грехом угрозили сами опстанак нашег народа, нека се стиде и са сузама кају и окајавају тај свој грех. Млади пак супружници који су позвати да децу рађају и васпитавају нека се не дрзну да у том погубном делу чедоморства следују своје старије. Зар не видимо да нам са „јединцима“ нема будућности? Деца су најдивнији дар од Бога нама људима. Онај који одбацује и презире тај дар Божји, често из најсебичнијих побуда (да не лиши себе комодитета), одбацује и презире самога Бога — дародавца живота. Крајње је време да то схватимо и да се к памети дозовемо. Јер већ сутра, може бити посве касно.

Примивши горње савете, децо моја духовна, и поступајући по њима, задобићемо поново милост Божју и помоћ, која нам је данас потребнија него икада раније.

Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Духа Светога, нека је са свима вама.

Поред горе реченога, треба обратити пажњу и на следеће, ради реда, поретка и једнообразности у цркви. Будући да се много што шта у току протеклих 50 погубних година заборавило од верских обичаја и практичних обавеза, сматрамо за неопходно да вас подсетимо и упутимо на следеће:

1. Крштења обављати у храму Божјем или по договору са свештеником.
2. Свештање водице у домовима, и то: Обавезно за Ускрс и Крсну славу.
3. Резање славског колача обавезно у храму или по договору са свештеником где храма нема.
4. Венчања обављати обавезно у храмовима.
5. Сваком покојнику који је сахрањен са опелом свештеничким обавезни су и следећи парастоси: четрдесетодневни, полугодишњи и годишњи.

Ваш молитвеник пред Богом

Епископ Рашкопризренски

АРТЕМИЈЕ