Подсећање: Епархија рашко-призренска: Нападнут манастир Гориоч

ГЛАСНИК КиМ број 160, 28. мај 2003. године

ГРАЧАНИЦА/ИСТОК, 28. маја 2003. (Бета и ЕРП КИМ Инфо-служба)

 

Непознати нападачи отворили су ноћас око поноћи оружану ватру на припаднике шпанског Кфора који обезбеђују улаз манастира Гориоч, у близини Истока, двадесетак километара североисточно од Пећи, саопштила је данас информативна служба Рашко-призренске епархије.

Један од војника узвратио је на ватру у правцу нападача, након чега су се они разбежали у непознатом правцу, наводи се у саопштењу достављеном Бети. У инциденту нема повређених.

Епархија наводи да је истинитост о нападу потврдила и УНМИК полиција у Приштини.

Игуманија манастира Гориоч, мати Антуса, пренела је да ју је око поноћи пробудила заглушујућа паљба и вика шпанских војника који обезбеђују манастир.

Касније, из разговора са шпанским војницима, игуманија је сазнала да се око поноћи, недалеко од манастирске капије зауставило возило, из кога су изашла најмање два непозната лица која су отворила ватру у правцу стражарског места где су се у то време налазили шпански војници.

Испред стражарске кућице, мати Антуса је приметила осам чаура од метака које је вероватно испалио шпански војник.

У манастир су убрзо након напада пристигли представници Кфора и УНМИК полиције, како би обавили увиђај. Истрага је у току.

Игуманија Антуса је потврдила Инфо служби ЕРП КИМ да у нападу нико није повређен, иако међу сестрама и војницима који чувају манастир влада видна узнемиреност.

Командант шпанске војне базе у близини Истока одбио је да коментарише напад и представнике Епархије рашко-призренске је упутио на главни центар УНМИК полиције у Приштини, одакле је потврђена информација о нападу.

Манастир Св. Николаја, познат под именом Гориоч, саградио је Св. краљ Стефан Дечански у 14. веку као метох манастира Високи Дечани. Манастир је смештен на Белој стени, непосредно изнад градића Истока. У манастиру данас живи игуманија Антуса са шест старијих монахиња и 85-огодишњим архимандритом Савом који је у млађим данима обновио манастир и опслуживао парохију у Истоку. Првобитна средњовековна црква Св. Николе је више пута обнављана у 16, 18 и коначно у 20. веку. У Другом светском рату у цркви су албански балисти направили затвор у коме су држали и мучили заробљене Србе из источког краја.

Након рата 1999. године манастир је стављен под заштиту шпанских снага КФОР-а које већ четири године обезбеђују ову православну светињу. Монахиње могу да излазе из манастира само у војним возилима која им обезбеђују пратњу када путују ван територије Покрајине или у друге српске енклаве. Из града Истока и ближе околине манастира уочи доласка снага КФОР-а избегло је целокупно српско становништво. Неколико преосталих Срба, који су остали у својим домовима, у току лета 1999 године су ухапсили и убили припадници ОВК.

 

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА:

НАЈОШТРИЈА ОСУДА НАПАДА НА МАНАСТИР ГОРИОЧ

 

ГРАЧАНИЦА, ЕРП КИМ  Инфо-служба 28. МАЈ 2003.

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује јутрошњи напад на манастир Гориоч код Истока и изражава забринутост због општег погоршања безбедносне ситуације на Косову и Метохији.

Иако треба сачекати потпуне резултате истраге, на основу расположивих информација које је потврдила УНМИК полиција, неоспорно је да су непозната наоружана лица отворила ватру у правцу православне светиње, очигледно са намером да унесу узнемирење и страх међу сестринство. Веома је забрињавајуће да се нападачи нису устручавали присуства војника КФОР-а који чувају манастир.

Овај догађај још једном потврђује да православне светиње на Косову и Метохији и даље остају мета албанских екстремиста који су након рата порушили преко 100 православних храмова и разорили бројна српска гробља широм Покрајине. И поред упорних тврдњи неких међународних представника да се безбедносна ситуација поправља, учестали инциденти и провокације стално показују да не постоји елементарна безбедност за православне верске објекте, свештенство и монаштво. Посебно је забрињавајуће што албански политички представници упорно игноришу и чак поричу терористичке нападе на православне светиње, што представља отворено саучесништво и подршку екстремизму.

Епархија такође изражава солидарност са нападнутим припадницима КФОР-а који обезбеђују манастир Гориоч и апелује на представнике мисије УН и КФОР-а да појачају заштиту око православних манастира и цркава, посебно у оним деловима Покрајине где су православне српске светиње потпуно окружене Албанцима.

 

Терор екстремиста у Косовском Поморављу

АЛБАНЦИ ПРЕТУКЛИ СРБИНА

 

Косовска Витина, 22. маја

Јуче, нешто око 15 часова, група за сада неидентификованих Албанаца упала је у кућу брачног пара Славка и Јелке Стаменковић у центру Косовске Витине и брутално претукла старца, 91-годишњака, који је само пуким случајем остао жив. Наиме, како је синоћ саопштено, по причи брачног пара, група Албанаца је упала у кућу, везала Јелку, која је нешто мало млађа од супруга, а њега одвела у другу собу. Ударали су га песницама, ногама и тупим предметима, а након тога, верујући да су га усмртили, напустили су кућу. Тешко повређени старац успео је некако да дође до цркве, која се налази стотинак метара од породичне куће Стаменковића. Ту му је указана прва помоћ, а након тога је цивилним аутомобилом хитно пребачен, у врањску болницу. С обзиром на његове године, неизвесно је да ли ће Стаменковић преживети. Свештеници су случај пријавили Кфору, међутим, до 23.30 нико од представника војне мисије није се огласио нити појавио на месту догађаја.

Подсетимо, за само нешто мање од недељу дана ово је трећи акт албанских терориста на подручју Косовске Витине. У суботу увече, у селу Врбовцу, које се налази на пет-шест километара од Косовске Витине, убијен је Зоран Мирковић (41), професор, отац троје малолетне деце. Одговорност за његово убиство већ сутрадан је преузела самозвана терористичка организација АНА. Након тога, сутрадан, покушано је киднаповање Станка Мицића, на њиви у непосредној близини његове куће. На готово несхватљив начин успео је да умакне киднаперима.

Најновији догађај још једном потврђује својевремену најаву терориста да „неће одустати од даљих акција како би створили моноетнично Косово и у циљу стварања независне државе“.

Поводом синоћног догађаја огласила се и Рашко-призренска епархија, најоштрије осуђујући овај акт и наглашавајући у свом саопштењу да албански екстремисти не одустају од намере да створе независно Косово, односно велику Албанију. Такође, Рашко-призренска епархија и Српско национално веће Косова и Метохије захтевају од представника Уједињених нација да им, уколико Кфор и Унмик нису у стању да обезбеде сигурност Србима на територији јужне српске покрајине, дозволе да сами организују страже и да им у томе помогну.

Поводом најновијег догађаја, али и претходних терористичких „активности“, чак и са смртним исходом, огласила се и Стојанка Петковић, члан коалиције „Повратак“ и повереник за рад и социјална питања у Координационом центру. Она је рекла да је „ово још један напад на српско становништво не само у Косовском Поморављу, већ је то атак и на све Србе у јужној српској покрајини. Она је најоштрије, у име коалиције „Повратак“ и Координационог центра, осудила „бахатост представника међународне заједнице“, али је затражила и већу присутност представника званичног Београда на територији јужне српске покрајине и предузимање конкретних потеза у решавању питања српског живља на Косову и Метохији.

Б. Радомировић

 

Манастир у Драганцу једини „преживео“ у Косовском Поморављу

БОГ ЈАЧИ ОД КФОРА

До манастира Светог архангела Гаврила у Драганцу, дванаестак километара од Гњилана, стиже се узбрдо, кроз шуму. За десетак минута вожње од српског села Доње Кусце, на друму смо видели само једног војника Кфора, у тренерци, како џогира.

Манастир у Драганцу је једини „преживео“ у овом делу Косова. Како каже игуман Кирило, манастир Бинач код Витине је потпуно срушен.

– Ја сам био тамо. Црква је до темеља срушена, посечена је шума по манастирском имању. У овом крају срушена је и црква у Жегри, а у Грмову код Витине наше светиње су доста оштећене. У Доброчанима је минирана Црква свете Петке. На целом Космету је укупно 112 срушених и оштећених цркава и манастира-каже игуман.

У манастиру тренутно је пет монаха који, као и остали Срби на Косову, живе без слободе кретања.

– Где год идемо, идемо на ризик, и увек смо у опасности. Манастир је више пута нападан од кад су српска војска и полиција напустили Космет. На неколико километара одавде налази се село Стари Драганац, у коме нема више Срба. Сви су исељени. Осам пута су их нападали, то су били стари људи, које су терористи тукли, опљачкали им куће. У осталим селима, Станишор, Кусце, Коретиште и Шилово, Срби су остали-прича о. Кирило.

Три године испред манастира стражу је држао Кфор. Прошле године у априлу стража се повукла, и данас само повремено наврати понека патрола међународних снага.

Војници Кфора из православних земаља, Руси, Украјинци, Грци навраћају на службе, а неки од њих су се чак и крстили овде. Али кад је ушао Кфор, месец дана су терористи долазили и секли шуму око манастира. Док су секли шуму размишљали су како да сруше манастир. Али Бог нас је сачувао, јер је дрво пало на једног Албанаца који је секао шуму и он је остао на месту мртав. Они су се тад повукли, уплашили су се, видели силу Божију. После неког времена група наоружаних дошла је испред манастира. Покушали су да уђу, ја сам био сам, кроз врата сам им рекао да прочитају летак залепљен на врата, где је писало да је манастир под заштитом Кфора. Онда су они то прочитали, и узели су само аутомобил, који никада није нађен. Из срушеног манастира Бинач са својим колима стигли су монаси Антоније и Исидор, а онда је и Кфор одлучио да нас чува – прича Кирило.

Игуман је пешке обилазио српска села и убеђивао народ да остане на огњиштима. Прелазио је на десетине километара, разговарао са људима, многе, већ спремне за пут, вратио на њихова имања.

– Људи углавном остају, али многи нису могли да издрже притисак- објашњава игуман, додајући како је скоро великом сабору у манастиру присуствовало око хиљаду Срба.

Стар 620 година

Манастир Светог архангела Гаврила стар је 620 година и подигао га је цар Лазар 1381. године, као метох манастира Раваница. За време Турака манастир је био оштећен, а 1868. године је обновљен. У старој згради налазила се школа за цело подручје.

Д. П.

Изложба РАСПЕТО КОСОВО

КОСОВО ЈЕ И НЕБЕСКО И ЗЕМАЉСКО

 

Изложба РАСПЕТО КОСОВО коју је организовала српска православна Епархија рашко-призренска обишла је многе градове у Чешкој, била је приказана у Москви, у Минску, дошла је и у Београд. У Народном музеју је приказан низ фотографија разрушених светиња на Косову и Метохији које су део угрожене европске културне баштине, а представљају духовност Косова и Метохије. Изложба је отворена 20. маја у препуној сали Народног музеја, у присуству архијереја СПЦ, монаштва и свештенства, представника дипломатског кора, бројних угледника уметничког и културног живота Београда и Србије, као и представника Владе републике Србије и шефа Координационог центра за Косово и Метохију, потпредседника Владе г. Небојше Човића и министра културе г. Бранислава Лечића.

Присутнима се прво обратио песник-изгнаник са Косова и Метохије Ранко Ђиновић. Подсетио је на разарања и на жртве како у периоду до бомбардовања и у току бомбардовања, тако и на невиђена разарања и поломе свега што је српско после доласка међународних снага.

 

Затим се обратио Његово преосвештенство Владика Артемије:

Христос васкрсе, браћо и сестре,

Са овим радосним поздравом почињемо ову тужну представу. Сви који приређују неке манифестације очекују тај моменат са радошћу. Вечерас, хтео бих да кажем да бих се силно радовао да нисмо приредили ову изложбу, да није било повода да се вечерас  састанемо  око ових порушених светиња – цркава и манастира. Али, ако је то чињеница, ако је то наша стварност, онда је било и потребно да приредимо ову изложбу, јер нема човека у Београду, Србији, па и у свету који није чуо шта се на Косову и Метохији догађало у последњих неколико година. Многи су то чули, али мало их је који доиста знају праву истину о томе шта се тамо догађало, Јер, мало је оних који су имали прилику да дођу на Косово и Метохију, да лично виде и доживе сву нашу трагедију и полом нашега народа.

За четири године је уништено до темеља или делимично оштећено преко 110 цркава или манастира, под влашћу међународне заједнице, у присуству међународних војника мира. Међу тим нашим светињама многе су грађене у 13. или 14. веку. Многе од њих су преживеле 500 година турскога ропства, али нису могле да преживе четири године међународног мира. То јасно говори какав је мир дошао на Косово и Метохију са доласком међународне заједнице.

Нажалост, ми смо овде успели да покажемо и прикажемо један делић пострадалих цркава и манастира, један сегмент страдања нашега народа. Ми ћемо овде видети слике порушених храмова, али нећемо видети рушевине и руине живе Цркве Божије. Јер, са нашим храмовима, страдао је и наш народ – преко 250000 расељених и прогнаних, преко 3000 убијених и киднапованих, стотине села са земљом сравњених, десетине хиљада кућа спаљених, опљачканих, или насилно усељених, стотине гробаља и гробова оскрнављених, стотине лешева из гробова повађених и растурених по пољанама. Ко то може приказати апаратом, сликом или речју?

Ова изложба РАСПЕТО КОСОВО, ево, по први пут се у Београду приказује након четири године од завршетка рата и нашега страдања.  Ја желим да вас обавестим да је она прошла неколико иностраних земаља и градова, и ево је у најзад у Београду.

Најпре је приказана у Прагу у Чешкој, пре годину и по дана и до данас она обилази чешке градове и виделе су је многе стотине тамошњих житеља. Пре годину дана ова изложба је приказана у Бањалуци, у Републици Српској и показала тамошњем нашем народу сву огромност наше трагедије. Они су то тамо могли добро да разумеју, јер су и сами слично пострадали.

Прошле јесени ова изложба је виђена у Москви, а ове године у Минску, у Белорусији. Какав је утисак та изложба оставила код тога благочестивог народа, које је молитве она изазвала код тога народа,  које сузе, која осећања и изливе љубави и састрадања са нашим народима тешко је речима описати.

Али ето, Београду се пружа прилика тек сада да очима види оно што су ушима слушали, што су у штампи читали, што су понегде неку фотографију видели. Овде је сада сконцентрисан наш бол, наша туга и наша страдања.

Са болом у души говорим о томе, али и са вером у боље сутра, управо онако као што су ученици Христови и сви његови верни следбеници били погружени у тугу и жалост на Велики Петак, за време страдања и распећа Господа Христа, али се и обрадовали у недељу Његовом васкрсењу. Хоћу да верујем да нећемо дуго чекати да и ове наше светиње васкрсну из ових рушевина, да и наш народ васкрсне из ових страдања, а то ће бити онда када се сви ми, цео наш народ вратимо на пут наших предака, кад се вратимо на пут наше вере и цркве, на пут који нам је Господ показао и наши преци обележили.

Дај Боже да то што пре буде.

Христос васкрсе!

 

Потом се обратио наш познати песник, академик Матија Бећковић, који је рекао:

Браћо и сестре, даме и господо,

Окупили смо се вечерас да се још једном поклонимо светињама Косова.

Косово је и небеско и земаљско. На Косову смо се опредељивали и за царство небеско и за царство земаљско и пострадали листом и за једно и за друго. Па ипак, Срби су се на Косову одавно определили и за мир и за небо. Не каже случајно народни песник у старој косовској песми: Прођи ме се незнана делијо, Косово је и без нас крваво. Пострадали смо и у рату и у миру. Па ипак, злочини у миру чине се тежи од оних у рату. У то смо се уверавали последњих 60 година. Злочини почињени у школама и школским програмима, у судовима и законима, у штампи и у скупштини, гори су од оних почињених на бојном пољу и у ратним рововима. Злочини на Косову, по закључењу мира, и то у присуству међународне заједнице, тежи су од оних почињених у рату и у њеном одсуству. Шака Срба која је тамо остала, често нема права ни на живот, а камоли да ужива она права која гарантује повеља оне организације чија је војска дошла на Косово. Живе у гету. Хлеб им дотурају војници. Њихову децу до школе спроводе под оружјем. Монахе превозе борним колима. За те злочине једва да чујемо, готово никад не видимо на тим истим екранима света, а злочинце још увек не знамо. Као да неко има разумевање за гнев и за освету тамошњих гандијеваца. Чак су и Роми побегли од освете за зла која је починила њихова држава и војска.

Али поред људских, постоје и права усева и права птица, право дрвећа и право стогова сена, право божура. А тог права су лишени дрвеће и птице и божури и стогови сена, ако су имовина Срба. Најмање права имају гробови и гробља на Косову, земљи живих.

Борећи се за мултиетничко Косово, међународна заједница је допустила да Косово на њихове очи постане најчистији и најхомогенији простор у Европи. Оно што Србија захтева од међународне заједнице не коси се ни са једним начелом европског либерализма. На заставама сваке истинске правде исписана су права мањина и заштита светиња. Ово што се данас на Косову догађа највећи је полом вере и људске културе, и није ништа друго до гажење неба варварским чизмама. А тај злочин се не тиче само Срба, нити је и једна српска  светиња само српска. Ни Србија ни Срби нису у моћи да спрече успостављање независног Косова. Том науму стоје на путу неке више силе од Србије и неке истине старије од Срба, преко којих не могу да пређу ни они који би радо прешли преко права сваког Србина.

Остаје нам да још једном апелујемо на међународну заједницу да поштује себе, своје сопствене поступке и своје сопствено право, потписане уговоре и обавезе преузете пред целим светом, Богом и људима и под кривичном одговорношћу.

На Косову је избројано 1300 српских богомоља и тај број не може  да нас не подсети да је исто толико отетих и несталих Срба.

Богомоље разорене у миру боле више од оних разорених у рату. Небеске амбасаде требало би да имају екстериторијалност и заштиту бар колико и ове земаљске.

Често чујемо да је Косово изгубљено. Кад би то било тачно то би значило ништа друго него и да су и Срби изгубљени. Срби и Косово могу бити изгубљени само заједно. Али, Косово није само на Косову, него свуда где има Срба и не тиче се само Срба који живе на Косову, него и истина због којих сунце греје. Разуме се, Косово се може и отети и окупирати, могу се променити земљописне мапе, али га никад нико не може ни продати ни дати. Права мапа Косова је она на којој су уцртане косовске светиње и она је вечна и непроменљива. Косовски завет је завет највеће човечности и гласи онако како га је формулисао патријарх српски Павле: Ја бих пре пристао да нестане не само велика Србија, него и мала Србија и сви Срби са мном него што бих пристао на нељудско и нечовечно.

Ето, то је за мене косовски завет и опредељење за царство небеско. По ту цену ми бранимо Косово, иако имамо и међународну заједницу и приређујемо овакве изложбе  на којима распето Косово путује ,,ђе год има брата у свијету да зажали ко да би помого“.

После ових и оваквих речи, наступили су уметници који су подсетили кроз Његоша и друге песнике, песмом са Косова и Метохије  на цену по којој бранимо, по речима говорника, Косово и царство небеско. А Ранко Ђиновић је подсетио кроз Псалме Давидове на нераскидиву везу Косова, Срба и царства небеског;

Ако заборавим тебе Косово – Јерусалиме мој, нека ме заборави десница моја…

ПС. У уметничком делу наступили су Данило Лазовић, Светлана Стевић, браћа Теофиловић, Ивана Жигон и песник Ранко Ђиновић са песмом

,,Жив си, оче Харитоне“.