Подсећање: Епископ Артемије десет година на трону епископа рашко-призренских на мученичком и распетом Косову

ГЛАСНИК КиМ број 69, 5. август 2001. година

 

Прослава у Лелићу

,,ОЈ ЛЕЛИЋУ И ТИ СИ НА БРЕГУ, У ТЕБИ СЕ СОКОЛОВИ ЛЕГУ“

 

Лелић, 29. 7. 2001. 

Мало село Лелић надомак Ваљева велико је по даровима које даје народу и Цркви. По милости Божијој дало је тројицу владика – Св. владику Николаја Велимировића, владику Јована Велимировића и владику Артемија Радосављевића. Када се зна да је тек који километар од села манастир Ћелије у коме се, изгнан од безбожних власти, Свети Јустин Ћелијски непосустало борио проводећи своје земаљске дане и где му се сада и гроб налази, онда је јасно да је то предео у коме настају духовни дивови.

Ово недељно јутро било је баш као једно од оних што их и Св. Деспот Стефан описује: „красоте у њима многе, птицама брзо, весеља пуно прелетање, и горама врхове и луговима пространства, и пољима ширине и ваздуха танког дивотним неким гласима оглашење, и земљске дароносе мирисног цвета и травоносне“.

У лелићкој цркви Св. архијерејску Литургију служили су владике Јустин тимочки и Артемије рашко-призренски и косовско-метохијски, а поводом десет година епископске службе владике Артемија. Саслуживали су како игумани из свих манастира рашко-призренских, тако и неколико свештеника тамошњих заједно са оцем Зораном Грујићем, секретаром Епархије. Појале су сестре монахиње из Грачанице, Девича, Кончула, као и из оближњих Ћелија. У порти мале цркве скупило се, уз мноштво монаха и монахиња из свих манастира епархије рашко-призренске, неколико стотина верних душа са свих страна. Међу њима су били и чланови Српског националног већа са Косова и Метохије.

После Св. Литургије, Владика Артемије је одржао проповед:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Нека је благословен овај дан и ово свето место, браћо и сестре, на коме смо се данас сабрали да се заједно Богу помолимо за нас овде сабране, за наше сроднике и за цео наш православни српски народ.

Велика је радост наша данас, браћо и сестре, када вас видимо у овако великом броју сабране око овог светог манастира око моштију светог владике Николаја и у близини гроба светог оца нашег Јустина Ћелијског.

Повод за ово данашње славље јесте један скромни јубилеј – десет година од када је по Милости Божијој благодат Духа Светога сишла на моју маленкост и учинила ме епископом рашко-призренским.

Ових десет година на трону епископа рашко-призренских, на мученичком и распетом Косову било је испуњено радом, страдањем, тугом, болом али и радошћу.

Сви знамо како је ових десет година задњих протекло. Сви знамо колико је наш народ пострадао, сви знамо колико данас још страдамо, нарочито на Косову и Метохији, али каже Св. Писмо: „Где се умножи грех, тамо изобилује и благодат Божија.Тамо где се умножи страдање, тамо долази и радост“.

Историја наше цркве, историја нашег народа јесте историја наше вере. Она изражава суштину хришћанства, она изражава суштину православља, а то је спојен Велики Петак и Васкрс, дан највећег бола и страдања и дан највеће радости и васкрсења, тако у нашем животу, тако и у историји наше цркве.

Данас, после десет година, ја могу само Богу да заблагодарим за све оне милости које је показао на нама доле на Косову, без обзира на сву величину страдања.

Данас бих могао да поновим заједно са пророком Давидом: „Ево мене и деце коју ми даде Бог“.

Видели сте овде ове монахе, ове монахиње које су дошле са Косова да данас присуствују овде овој Св. Литургији. Све је то плод милости Божије и благодати Божије која се изливала на нас обилно у току десет година.

Овај овде број што видите, то је мали број. Много више их је остало на Косову да чувају наше светиње и да сачекају да се њихова браћа и сестре одавде врате доле и ја да се вратим доле, да заједно наставимо пут који нам је Господ одредио, пут Голготе и страдања који води у наше васкрсење, у царство небеско.

Данас сте чули у Св. Јеванђељу једно предивно чудо које је Господ учинио када је са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи, осим жена и деце.

Заиста, чудо које нико до тада није видео и нико није чуо. Али, Господ слична чуда чини стално у историји рода људског. Сваке године Господ умножава зрна која ми бацимо у земљу – од једнога прави стотину, од стотину прави хиљаде и тако храни не само пет хиљада, него шест и по милијарди људи на земљи. Али Господ храни нас и духовно – на свакој Литургији Он Себе даје за храну духовну људима уможава тело своје и крв своју. Свакога дана и свакога часа, нема дана, нема сата, нема минута када се негде не приноси света бескрвна жртва пред престолом Божијим. На сваком од тих престола, где се Литургија врши умножава се Господ Христос и раздаје се за храну вернима јер је Он рекао: „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни“.

То је оно, браћо и сестре, ради чега је Господ дошао на земљу, то је то највеће чудо које је Господ показао и открио, то је царство небеско коме призива и позива све људе и све народе. И благо онима који се одазивају и који су се одазвали. Наши славни и свети преци одазвали су се на реци Јеванђеља Христовога пре више од 1300 година, када су примили хришћанство. И то семе јеванђелско, оно је многоструки плод донело роду нашем и испунило календар светима из рода нашега. И у наше време Господ умножава благодат своју у роду нашем и производи светитеље и угоднике своје. Из рода нашега, из овога села и у нашем времену поникао је свети владика Николај, ктитор ове предивне цркве која је ваљда најлепша после Грачанице на Косову. И не само због подизања ове цркве, него зато што је цео живот свој принео Господу на службу, Бог га је наградио светитељством, и његове свете и чудесне мошти почивају овде у његовој задужбини.

Недалеко одавде, у манастиру Ћелије живео је и служио Богу и роду своме други један светитељ из рода нашега, кога такође многи од вас знају и познају – преподобни отац Јустин Ћелијски чије такође мошти, чији гроб доле почива и привлачи душе жедне и гладне Бога живога са свих страна не само из рода нашега него из целога света. И то је чудо слично данашњем у Јеванђељу. Јер, Господ умножава благодат Своју и храни не само пет хиљада, него много, много више него што је тада умноживши тих пет хлебова учинио. Али, све то показује, браћо и сестре, да је Господ тај који бди над нама, коме је познато свако дело наше, свака реч наша, свака помисао наша. Јер је речено у Св. Писму: „нема ништа тајно што неће бити јавно и нема ништа сакривено, што се неће открити“.

Св. владика Николај, тумачећи ове речи Јеванђеља каже: „Нека не брину праведници ако не буду прослављени у овоме роду, у овоме животу,  јер, неће њихова правда бити заборављена пред Богом. Она ће се показати у своје време. Исто тако, нека се не радују злочинци да ће њихови злочини и њихова рђава дела остати сакривена у тами, по подрумима, по јаругама, тамо где су грех чинили. И то ће изаћи на видело, и то ће постати јавно и небу и земљи, анђелима и људима“. То је опомена и свима нама, браћо и сестре, да пазимо како ходимо у овоме животу, да пазимо шта чинимо у овоме животу, на наша дела, на наше мисли, на наше речи. Јер, када пођемо одавде, ништа човек неће понети сем скрштене беле руке и праведна дела своја.

Нека би дао Бог у молитвама Св. владике Николаја и св. оца Јустина и осталих светитеља из рода нашега да цео наш народ нађе овај пут Божији који води у Царство Небеско, да томе упућујемо нашу децу и омладину, да нам се свећа не угаси, да нам се светиње не затворе, да бисмо, када пођемо одавде, нашли се тамо где се налазе наши свети из рода нашега, да и ми са њима и свима светим анђелима и светитељима Божјим славимо Оца и Сина и Светога Духа кроз све векове и сву вечност.

Амин. Бог вас благословио.

 

После ових речи, верни народ је примио нафору од Његовог преосвештенства владике тимочког г. Јустина, члана Светог Синода.

Пошто је подељена нафора, верници су прилазили владици Артемију. Уз честитке на досадашњем раду, пожелели су му да још дуго овако упорно, храбро и успешно брани своју паству од свих насртаја и да не посустаје у борби за повратак изгнаних на Косово и Метохију, да му Свевишњи подари још снаге и мудрости у будућем раду и да се увећа стадо његово духовно.

Затим су многи пошли да се поклоне моштима Св. владике Николаја.

На лелићком гробљу служен је парастос родитељима епископа Артемија.

Пред кућом владикиних родитеља приређен је ручак за госте. Током ручка, владику слављеника поздравила је г-ђа Добрила Мандић, доцент и доктор медицинских наука, у име НВО Глас Косова и Метохије. Затим су своје чаше дигли и отац Љубисав Аџић, архијерејски намесник епархије шабачко-ваљевске и отац Драган Алексић у име лелићких свештеника. Заједничка црта њихових излагања је да је Господ владици Артемију подарио изванредну снагу да се супротстави свим невољама и савлада изазове. Милошћу Божјом и његовим изванредним радом васпостављено је монаштво у многим манастирима његове епархије, подсетили су они, а вишеструко се увећао и број монаха и монахиња. Ова година је посебно важна, јер је у њој троструки јубилеј Св. владике Николаја – 120 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса моштију. Не треба заборавити да је подстицај за развој монаштва дао Св. владика Николај, чији пут следи и владика Артемије. Зато и моле Господа Свевидећег да му подари херувимске снаге да истраје на најсветијој земљи, на земљи косовској.

Члан Светог Синода и духовно чадо владичино, владика Јустин тимочки је истакао да се налазимо на крову Србије, где је и гроб преподобног оца Св. Јустина Ћелијског. Како је рекао отац Драган Алексић у име лелићких свештеника, Лелић није навикао без епископа. Зато је владика Јустин замолио да га приброје у Лелићане и да буде четврти владика из Лелића. Јер, Лелић и његова околина су српски Јерусалим.

Обраћајући се окупљенима на трпези љубави, владика Артемије је прво заблагодарио Господу на дивном дану. Захвалио је на времену и труду да дођу и жељи да буду сви заједно.

Заблагодаривши владици још једном на дивном и окрепљујућем дану, присутни народ се разишао, праћен песмом мештана – “Која гора брате Иво разговора нема.”