Подсећање: Епископ Артемије: Косовски Срби чекају одлуке државе

ГЛАСНИК КиМ број 68, 29. јул 2001. године

Епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић), председник СНВ Косова и Метохије

КОСОВСКИ СРБИ ЧЕКАЈУ ОДЛУКЕ ДРЖАВЕ

Ако дође до побољшања услова и до одлуке да Срби учествују на општим изборима на Косову и Метохији, они треба да изађу на гласање сви, и то јединствени, са једном листом. Никако партијски подељени и издробљени, јер тада од избора неће бити никакве користи, већ ћемо само дати легитимитет новоизабраним властима на Косову. Ако се не створе и не поправе услови живота српског народа на Косову и ако се реши да се на изборе не иде, онда нико на изборе не треба да излази. То смо закључили у разговорима са Небојшом Човићем, потпредседником републичке владе и координатором за Косово и Метохију. У сваком случају, та одлука треба да буде јединствена, а она ће то бити само ако држава буде имала јасан став по том питању.

Ми ћемо се доле сагласити са оним што наша држава буде одредила, истиче епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић), председник Српског националног већа Косова и Метохије.

Пред опште косовске изборе владика Артемије за Данас говори о најављеној Конференцији за Косово, државној и националној стратегији у Покрајини, односима међу косовским Србима и сарадњи са Хашким трибуналом.

Зашто међународна заједница сада толико форсира излазак косовских Срба на изборе? Да ли је напрасна сарадња око питања несталих и отетих лица као и најава почетка повратка прогнаних Срба само „козметика“ или заиста озбиљна намера да се испуне обавезе преузете из Резолуције 1244?

– На повратку Срба интезивно се ради више од годину дана, али резултата још увек нема. Пошто је то један од основних захтева српске заједнице за учешће на изборима, има изгледа да се у року од месец дана нешто на том плану покрене. Међутим, да ли ће се тај процес наставити и после избора истим интезитетом или ће то били само „мамац“ да Срби изађу на изборе, остаје тек да се види. Међународна заједница очигледно жели да ти избори изгледају што легитимнији, без обзира шта ће Срби на њима добити.

Уколико Срби не изађу на изборе, колико је реална стратегија оних који мисле да би српски пут требало да буде исти онај којим су Албанци ишли последњих 10 година – бојкот званичних и стварање паралелних институција?

– То овог пута не би упалило, јер на Косову сада немамо структуру која би то толерисала, као што је држава Србија толерисала такво понашање Албанаца. То би водило само у потпуни одлазак свих Срба са Косова и коначно чишћење Косова, које би онда било стварно изгубљено за Србе и Србију. Основни циљ који би требало да буде и циљ и државне и националне политике за Косово је опстанак Срба, без обзира на сва друга могућа и немогућа питања и статусе. Док има Срба на Косову, оно ће бити српско – то је мој принцип. Зато желим да се проблем Косова и Метохије што пре разреши, да Срби добију права која им као људима и као староседеоцима припадају. Да можемо да живимо као нормани људи у нормалном друштву, нормалној држави. Да Косово и Метохија крену путем демократизације кроз демократску Србију ка демократској Европи.

Шта очекујете од најављеног сусрета Ђинђић – Тачи?

– Без обзира на резултат који ће уследити, то су позитивни помаци. Дијалог се мора отпочети. Што пре, то боље. Добро је да почну директни разговори представника косовских Албанаца са званичним властима из Београда, јер до сада су показивали само спремност да разговарају са Србима са Косова, иако они нису задужени, нити су у стању да сами решавају косовски проблем. То је, пре свега посао државе Србије и Југославије и они о том проблему морају да разговарају и са званичним властима из Београда. Свеједно је и где ће се одржати први сусрет српског премијера Зорана Ђинђића и лидера косовских Албанаца Тачија и Харадинаја. Важно је да се крене са разговорима и контактима.

Колико се конфузија која, наводно, због Резолуције Савета безбедности 1244 постоји у ДОС око ингеренција Републике и савезне државе на Косову и Метохији прелама на односе међу косовским Србима?

– То нејединство осећа се и код нас, па се поједници и фракције Срба на Косову зависно где се ко налази и шта коме одговара тако сврставају. Неко радије прихвата ставове савезног председника Коштунице и Савезне владе. Други радије прихватају ставове Републике, сматрајући да је Косово део Србије и кроз њу део Југославије. У сваком случају, јединство обе владе било би много корисније како по државу, тако и по нас доле, али нажалост тога још увек нема.

Представници северног Косова и даље заговарају кантонизацију Косова, док је Човић лансирао идеју о подели на два ентитета. Како ви гледате на те предлоге?

– Идеја о два ентитета није идеја о подели Косова, већ је то сагледавање постојеће стварности на Косову где сада постоје јасно разграничена места на којима живе само Албанци и друга, где су само Срби. Албанци имајући горко искуство са српском влашћу под Милошевићем не би никад поново прихватили власт Срба. Срби који, такође, имају горко искуство са албанским суверенитетом на Косову како од Устава из 1974. године тако и ове последње две-три године под међународном управом, не би никада прихватили власт албанске већине. Као једино решење за живот једних поред других за сада остаје нека врста самоуправе на Косову, како за Албанце, тако и за Србе. То је та идеја о два ентитета, док се не створе услови да живимо заједно.

Очекујемо да ће она привући интересовање, како би се ангажовали да видимо колико је она реално прихватљива. Других предлога и решења за сада нама.

Постојала је идеја Добрице Ћосића и још неких о подели Косова и пресељењу народа што без нових жртава и трагедија не би могло да прође. Против сам било какве поделе Косова, јер не видим који би његов део могао бити отуђен, са обзиром да је цело Косово и Метохија испуњено нашим светињама из средњег века. Косово треба да остане јединствено и да сви који тамо живе, живе једним пуним, слободним животом са могућношћу кретања по целој Покрајини. Такво Косово желимо.

До промене власти у Београду Црква је на Косову и Метохији обављала добар део државног посла. Да ли се то сада променило?  

– Још увек обављамо тај исти посао, иако сам се надао да после 5. октобра нећу морати да толико будем ангажован на тим националним питањима. Никада нећу рећи политичким, јер ја се политиком не бавим. Али, због националних питања нашег народа који доле треба да остане још увек је веома велика потреба да у све то будемо активно укључени.

У току је формирање нове савезне владе и припрема редефинисања односа у Федерацији. Где су у свему томе Косово и Метохија?  

-То није наш проблем. Они који буду радили на редефинисању нека виде где ће Косово да ставе. У сваком случају оно је део Србије и тако би морало да остане, без обзира на став Црне Горе. Од претходне савезне владе смо очекивали много, а добили смо веома мало. Не бих могао да прогнозирам какав ће став према Косову имати нова савезна влада. Не знам које ће њене ингеренције бити, нити познајем мандатара.

Крајем месеца обележавате 10 година епископског рада који се поклопио са деценијом власти бившег председника Милошевића. Као сведок косовских збивања како гледате све ово што се десило?

– Нема сумње да је та прича могла да буде сасвим друкчија да смо имали другог човека на челу државе, другу политику, а, можда, и другачији народ. Нема сумње да је од става који се заузимао 1990. и 1991. године зависио развој свих догађаја на простору бивше Југославије. Да се тада наставило у правцу отварања демократских процеса који су започели, избегли би се сукоби и у Словенији, Хрватској, Босни, а сугурно и на Косову. Нажалост, политика коју су водили Милошевић и његови сарадници највише је допринела да проблем независног Косова, који је био на самом дну лествице међународног интересовања скочи на сам врх, на штету интереса српског народа и Србије. Резултат те политке је све ово што имамо сада на Косову и Метохији. Просто је необјашњиво да се за време његове владавине допустило толико нагомилавање наоружања на Косову, изградња толиких бункера, ровова, да толико Срба буде убијено и прогнано, да се створи парадржава са Качаничким уставом, са председником и албанским изборима. Све то у границама легитимне и легалне државе.

Бивши председник је сада у Хагу. Како Ви гледате на то да је његово изручење организовано баш на Видовдан?

– О Милошевићу сам говорио јавно и гласно док је он био неко и нешто. Сада нема потребе да било шта о њему говорим. Нека он сам сада говори о себи, јер не желим да коментаришем било шта што је повезано са њим.

Својевремено сте рекли да му дугујете још само посету у хашком затвору.

– Остајем при томе, али вероватно тек кад будемо знали коју је казну добио.

Шта мислите о сарадњи са Хашким трибуналом и да ли се заиста може говорти о колективној кривици поједних народа?

– Према учењу Православне цркве постоје грех и грешник, злочин и злочинац. Нема злочина без злочинца, нити злочина који би се могао приписати читавој једној заједници. Постоје само злочинци који треба да за своје поступке одговарају. Све што је колективно: колективна одговорност, колективно самоуправљање – све је то била и остала комунистичка идеја у којој је личност потпуно изгубила значај. У Православној цркви личност има велики смисао, јер човек је лично биће које одговара за своје поступке. Сваки злочинац треба да одговара за оно што је чинио пред судом правде. У Јеванђељу стоји и да „нема ништа тајно што неће бити јавно, нема ништа сакривено што се неће открити“. Нема сумње да ће се сви злочини открити и изаћи на видело, да ће сви злочинци раније или касније, осим ако некога суд Божји не позове пре него што то ураде људски судови, изаћи пред лице правде.

Добро је што ово откривање масовних гробница широм Србије врше српске власти, полиција и правосуђе, јер се тиме српски народ ослобађа управо осећања опште кривице и опште одговорности. Кроз откривање тих злочина и гробница показује да су за таква недела криви појединци, а не цео народ. Али, као што се открило оно што је из хладњаца испливало на површину, тако ће се открити и истина о масовним гробницама са Србима на Косову и, како се чује, и у Албанији, где се њихова тела сада преносе. Ништа се не може сакрити. Што се тиче Хашког суда, мислим да је он успостављен само зато што правосуђе у новим државама формираним на територији бивше Југославије није сазрело да решава тако крупна питања као што су ратни злочини.

Да је постојало српско судство способно и кадро да подигне одговарајућу оптужницу против Милошевића и да му непристрасно суди, нико не би вршио толики притисак да се он испоручи Хагу. Будући да наше судство очигледно није способно за једну такву врсту суђења било је неопходно да се деси ово што се десило.

 

Јелена Тасић, ВИКЕНД

субота-недеља, 21-22. јул 2001.

 

Владика Артемије за Гласник КиМ 

Веронаука и на Косову?

– Ако смо сви жељно очекивали промене политичког режима који је насилно укинуо веронауку у школама и одвојио децу и омладину од Цркве сасвим је природно што Црква, чији су верници донели промене политичког система у Србији, очекује да се у те промене угради и враћање веронауке у школе, што нас такође приближава стандардима европских држава. У свим европским државама, без обзира што је Црква одвојена од државе, постоји верска настава у школама. Јасно је да се овде полемика води између остатака комунизма и оних који би желели да Црква поново заузме оно место у животу народа које јој је вековима припадало. Неке парохије у Епархији рашко-призренској и пре сукоба на Косову организовале су наставу веронауке при црквама. Да ли ће се сада веронаука врати и у школе на Косову и Метохији зависи од споразума између Унмика и Министарства просвете Републике Србије. У сваком случају, ми смо спремни да на Косову порадимо на томе у нашим могућностима и условима тамо где постоје школе и деца – каже владика Артемије, који ће идуће недеље у родном Лелићу обележити десетогодишњицу епископске службе током које је у Епархији рашко-призренској обновљен духовни живот, монаштво, свештенички кадар се подмладио, подигнут је велики број нових храмова, уз велике активности на свим пољима издавачке делатности и мисионарског рада.

 

Шта може Човић на Косову

СНВ Косова и Метохије је пре пола године сарадњу са Савезним комитетом за Косово и Метохију условило постојањем државне стратегије коју ће Комитет спроводити. Зашто се сада Човићу даје „бланко“ подршка, када реално иза њега осим идеје о два ентитета на Косову, такође, не стоји никаква конкретна државна политика?  

– Када је Косово и Метохија у питању још увек не постоји јасна визија националне и државне политике, али постоји жеља да се до тога дође. То је пре свега одлука владе Републике Србије да за координатора за Косово и Метохију именује господина Човића, који се показао као искусан преговарач и човек који је ушао у суштину косовско-метохијске проблематике. Његов је циљ да се, пре свега, постигне консензус међу Србима да бисмо могли да са јединственим ставом изађемо пред косовске Албанце и пред међународну заједницу. Он је добио подршку СНВ на основу резултата које је показао својим радом на југу централне Србије и способношћу да решава проблеме. Његов успех и рад на Косову у многоме ће зависити од Конференције о Косову на којој би требало да се дође до заједничког консензуса и става свих представника косовских Срба.

У сваком случају, Човић је човек који има идеју и зна шта би држава требало да постави као своје циљеве.

Најава Конференције о Косову подсећа на идеју о свесрпским црквено-народним саборима. Да ли се касни са свесрпским договорима?

– Конференција ће бити нешто попут српско-српског дијалога који смо својевремено организовали у Београду и на Косову, јер ми смо и пре избијања сукоба инсистирали да Срби треба да буду јединствени. Чак се било одмакло у стварању неких заједничких ставова, али је рат све покварио, тако да сада морамо из почетка да радимо. Пре смене власти у Београду до договора није могло да дође, јер стари режим није занимало ништа у вези с Косовом. Само 10 дана после промене власти иступили смо са захтевом да се одржи састанак свих представника косовских Срба, али то, нажалост, до сада није реализовано. Сусрет у Палати федерације 18. маја где су били присутни сви или већина представника српских опција на Косову није био организован да би се дошло до заједничког става, него да свако изнесе своје погледе и да при њима остане, тако да се тај састанак показао потпуно бесплодним и није донео никакве резултате.

 

РОДИТЕЉИ И ВЕРОНАУКА

Много је речи до сада изречено и написано о увођењу веронауке у школе, нарочито од одлуке да се почне са њеним изучавањем од 1. септембра ове школске године. Тај проблем је осветљаван са различитих страна, постављана су питања у вези са европским и светским стандардима, утицај њеног увођења на мултиеничност и мултикултуралност ове наше средине, указивано је на кршење закона и устава – црква је одвојена од државе, позивало се на права грађана, права родитеља, права детета и још много тога. У предходној реченици употребио сам реч ,,проблем“ која се односила на намеру увођења веронауке, поводећи се за општом модом. Ако бих хтео да будем поштен, макар према себи, морао бих да се оградим од самог контекста у коме се користи реч ,,проблем“.

Дакле, ако реч ,,проблем“ означава питање предложено за решавање, то значи да је постављено питање о решавању веронауке. С тим у вези мора се одмах рашчистити да ли се решавање односи на веронауку или на технику њеног изучавања у школама. Значи, дошли смо до два низа питања – један се односи на питање да ли је веронаука предмет подобан или не за изучавање у школама, а други низ је начин како тај предмет изучавати.

Када је реч о томе да ли је веронаука предмет подобан за изучавање у школи, одмах се разазнају две групе – једна сматра да је подобан, а друга има супротно мишљење. Али, да би ситуација била јасна, требало би прво да онај који о веронауци говори или пише да се изјасни да ли је верник који редовно испуњава верске захтеве своје вере – активан верник, или је верник који то чини повремено, или пак, не верује. Оваква подела није нимало дискриминаторска. Напротив. Да би неко могао да говори о вери и потреби верника да верује, мора и сам да буде верник. Јер, када неко изјави да Бог не постоји, да је религија опијум за народ и сл, тај је већ сам себе дисквалификовао, пошто не може да суди о свему ономе што верник доживљава при молитви. То је за њега terra incognita и о томе, ако је поштен, и не треба да расправља.

Зашто не може да суди?

Када је реч о природним наукама, за њих је битно да се оглед може поновити и утврдити да ли је резултат тачан или није. Код вере није тако. Свако биће је јединствено и непоновљиво, сваки наш трен је јединствен – приближавање или удаљавање од Свевишњег. А ту нема понављања.

Покушај да се свет објасни помоћу дијалектичког материјализма, али и других приступа који се своде на одређен број категорија, одређен број закона сличних природним морао је пропасти баш зато што никад не може узети у обзир ту непоновљивост сваке јединке, сваког бића Божијег.

Да ли је увођења веронауке кршење демократских права оних који не желе да им деца слушају тај предмет?

Демократија јесте владавина већине, али се увек мора имати у виду и мањина, којој не смеју да се ускрате права. Хтели или не, они који се изјашњавају против веронауке морају се сврстати у групу неверујућих. Та врло шаролика група има и комуниста, социјалиста различитих опредељења, космополита, а заједничко им је да је живот један, непоновљив, да је Спаситељ само прича за непросвећене. Ради свог лагодног живота често су били склони да попусте пред различитим искушењима. Зато сматрам стварно хришћанским чином да се онима који не желе да слушају веронауку омогући изучавање нечег сродног, као што је историја религије, етике или неки такав предмет.

Зашто овакво решење сматрам хришћанским чином, хришћанским приступом? Зато што православно хришћанство није вера принуде, већ вера примера. Од Господа Исуса Христа до последњег Његовог светитеља нико није тражио од верних ништа што би превазилазило њихову снагу, ништа што би их нагонило да чине нешто супротно својој савести. Никад нису добијали благослов за мучеништво они који нису томе дорасли, они који нису за то били спремни. Неспремнима и недораслима је у време гоњења саветовано да беже и да се крију, да не би пали у искушење и одрекли се своје вере.

Дакле, по европским и светским стандардима, нормално је изучавање веронауке, а хришћански је омогућити онима који не желе веронауку да слушају неку другу сродну, али секуларну област. Овакав приступ добрим делом задовољава и захтеве мултикултуралности и мултиетничности.

Указује се међутим, да је увођење веронауке кршење закона и устава, јер је црква одвојена од државе. Овакав став је чисто лицемерје. Јер, ако је тачан став да је црква одвојена од државе да ли је тачно да је и држава одвојена од цркве, како се то запитао и Солжењицин. Према томе, ако треба да важи да је црква одвојена од државе, морао би да важи и став да је држава одвојена од цркве. Како би се у математици рекло, мора да постоји биунивока кореспонденција. А да ова кореспонденција не постоји, уочио је Солжењицин, по професији математичар и физичар.

О коришћењу државе угледом цркве и црквених људи најбоље сведочи пример попа Владе Зечевића који је 7. марта 1946. потписао чувени указ којим се забрањује повратак колониста на њихова имања на Косову и Метохији, а ради њихове личне сигурности и безбедности. Данас знамо да је то био почетак систематског изгона Срба из њихове постојбине, почетак рушења које се данас исказује са преко стотину уништених цркава и манастира које су починили најбољи ученици оних који су одвојили цркву од државе.

 

Дижите школе,

Деца вас моле!

,,Скини ми, бабо, с чела облаке:

Не дај ме, бабо, у просјаке!

Не штеди, бабо, рад добра мога,

Смилуј се, бабо, тако ти Бога!

Јер биће дана, ал’ неће среће,

И биће људи, ал’ Срба неће;

Помози, бабо, помоћ’ ћу и ја,

Да српско име јоште просија!“

Дижите школе, Деца вас моле!

 

Многи ће оценити овај одломак, а и целу Змајеву песму као патетичну, националистичку и још ће битних атрибута те врсте које ће јој додати, али за мене, нестручног на пољу вредновања квалитета песама ипак је пресудно да се она нашла у антологији Богдана Поповића. Међутим, циљ овог цитата је да укажем на извесни паралелизам појава – у прошлости су родитељи одбијали да дижу школе, а данас одбијају да дозволе да деца уце веронауку. (Али, да будем искрен, постоји и антипаралелизам – многи угледни људи су у прошлости о свом трошку дизали школе, а многи угледни данас нису сагласни да деца уче веронауку).

Последњих година много се говори о праву родитеља, о праву човека, о праву детета. Говори се о слободном развоју дечије личности и сл. Ако постоје сви ти акти, морам се запитати откуд родитељу апсолутно право да располаже развојем личности свога детета, и да му ускрати могућност упознавања са основама хришћанског веровања. Да ли то одбијање да дете учи веронауку значи да је родитељ постиђен и посрамљен што би дете могло знати нешто што он, родитељ не зна и што је одбијао да упозна. Али, морам предпоставити и могућност да родитељ то ради из убеђења – не верује у Бога. Било која да је од предпоставки тачна, то само значи да родитељ узима у своје руке прерогативе онога против кога је – Бога – и одређује судбину детета. Оно што је такав родитељ пропустио или одбио да сазна је чињеница да се данас у манастирима широм земље налази много младих монаха. У било ком од манастира које ја знам, од Ковиља, преко Сопоћана, до Дечана и Светих Архангела, број младих монаха, оних до тридесетак година, превазилази бројку од 80%.Ти млади људи спашавају себе, своје родитеље, моле се за цео свет. Није мало родитеља који су, иако дотле у најмању руку равнодушни према вери, видевши подвиг своје деце и сами почели да размишљају о својим поступцима. Неки су и пошли путем који су им деца показала. Јер, не треба заборавити да је Господ рекао: ,,Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.“ (Марко 10,14).

Не дати деци да уче веронауку не значи само да им је ускраћена једна културна димензија, да је изневерена једна вековна традиција. Тако схваћена веронаука је само она спољна, површинска љуска, а испод ње се налазе још веће и драгоценије вредности. Оне су преносене из генерације у генерацију. Отуда смо и поносни на православље, које никада није било уско везано за једну нацију или један простор. Универзална вредност православља огледа се у речима патријарха Генадија Схоларија (1405. – 1473.) који је јелинском национализму у доба пропасти Цариграда претпоставио православно хришћанство: ,,Премда сам Јелин језиком, никад не бих говорио да сам Јелин, јер не мислим као стари Јелин. Напротив, ја бих желео да ме зову првенствено по мојој вери и, ако би ме ко упитао ко сам, одговорио бих му да сам хришћанин.“

Православље, као баштиник светоотачког предања, сачувало је ону једноставност, непосредност и скромност која се налази још у Посланици Диогнету настале половином другог века после Христа:

,,Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим градовима, нити употребљавају неки посебан дијалект, нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара, нити су они, као неки други, присталице људске науке… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све, а сви их гоне… И просто речено: што је душа телу, то су Хришћани у свету. Душа је настањена у свим удовима тела, и Хришћани су по градовима света. Душа обитава у телу, али није од тела; и Хришћани бораве у свету, али нису од света… Душа тело које је мрзи воли, и његове удове; и Хришћани воле оне који их мрзе.“

У Београду 14.07. 2001. Бранислав Скробоња, отац петоро деце

 

Изјава епископа Рашко-призренског Артемија

ИЗЛАЗАК НА ИЗБОРЕ СА ЈЕДНОМ ЛИСТОМ

Епископ рашко-призренски Артемије изјавио је да ако Срби одлуче да учествују на изборима на Космету, онда они треба да буду јединствени, с једном листом.

„Ако се реши да се на изборе не иде, онда нико на изборе не треба да излази“, став је епископа рашко-призренског и председника Српског националног већа Косова и Метохије.

Коментаришући идеју о два ентитета на Косову, владика Артемије је истакао да то „није идеја о подели, већ сагледавање постојеће стварности..“.. Једино решење за сада је „нека врста самоуправе на Косову, како за Албанце, тако и за Србе док се не створе услови да живимо заједно“, нагласио је он и додао да је против било какве поделе Косова.

Косово је део Србије и тако би морало да остане, без обзира на „став Црне Горе“, рекао је епископ рашко-призренски и констатовао да о јужној српској покрајини још не постоји „јасна визија националне и државне политике“, али постоји жеља владе Србије да се до тога дође.