ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ број 134, 31. октобар 2002. године
- Миграције у ближој прошлости у мултикултуралним градовима – Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Пријепоље, Прибој, Нова Варош, Бијело Поље, Пљевље, Рожаје, Беране и Плав.
- Узроци, последице и правци миграција некад и сад
- Улога црквених и верских заједница у процесу миграција
Ово саветовање је одржано под покровитељством и у организацији Фондације Конрад Аденауер – Београд, и у сарадњи са Санџачким одбором за заштиту људских права и слобода из Новог Пазара.
У прилогу доносимо излагање Његовог преосвештенства Г.Г. Епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија (Радосављевића)
Поштовано Председништво,
Господо учесници овог еминентног скупа,
Посебна ми је част и задовољство што се данас овде заједно са свима Вама, окупљени на овом округлом столу поводом овако значајне теме, као што је проблем МИГРАЦИЈА на нашим просторима. Та појава није нешто што карактерише само ову област у којој живимо, а коју различитим именима именујемо. Миграције се догађају у свим земљама, на свим меридијанима, у свим народима, па и тамо где неме мешовитог становништва по националној или верској припадности.
Заиста би се могла написати посебна студија о кретањима народа и племена из једне области у другу, из једног краја света у други, почев још од самог почетка историје рода људског. Сетите се само Библијског примера праоца Авраама кога је Бог позвао да ,,изађе из дома оца свога“ и да из Харана где се беше родио и одрастао, пређе у земљу Хананску. Па пресељење јеврејског народа из Ханана у Мисир (данашњи Египат) за време праоца Јакова, и поновног повратка у ,,Земљу обећану“, у Ханан, под великим Мојсијем, итд.
А тек куда би нас одвело ислеђивање и описивање велике сеобе индоевропских народа чија прапостојбине беше Индија, међу којима и наши преци – Словени дођоше у ове крајеве. Једна опширна студија о свему томе била би веома интересантна, али нам не би открила ништа ново, што није већ записано, објављено и познато. То свакако и није тема и предмет овог нашег саветовања.
Ми смо овде сабрани захваљујуци Фондацији КОНРАД АДЕНАУЕР да бисмо размотрили наше савремене проблеме са којима се свакодневно суочавамо, међу којима је сигурно најважније и најболније питање миграција народа из ових крајева у новије и садашње време. Циљ овог скупа није само да уочимо и констатујемо присутност тог проблема, не чак ни да му нађемо узроке историјске, економске, политичке или било које друге, па ни да набрајамо болне и негативне последице тога процеса, него смо овде, пре свега, да изнађемо пута и начина да се процес раслојавања и исељавања народа успори и потпуно заустави. То би требао бити циљ свакога од нас и свих скупа. Само тако, биће оправдан труд и жртва организатора овог скупа, али и свих нас учесника.
Имајући све то у виду, као и сазнање да је у предходним излагањима већ било говора о историјском аспекту ове области коју ми овде представљамо, о њеном првобитном и каснијим називима (Рашка Област, Област Раша, Санџак и тд.), узроцима и последицама великих миграција – расељавања и планског насељавања ових крајева (крај 17. и почетак 18. века), освајања ових предела од разних окупатора и њиховог увек изнова ослобађања борбом и крвљу овог народа, и тд. о свему томе не бисмо да поново говоримо јер је за сваког објективног историчара, научника и љубитеља истине добро познато.
Једном речју, проблема и узрока разне природе за покретање са ових простора увек је било. Има их и данас. И не само у овој регији о којој говоримо и која је предмет нашег моменталног интересовања. С обзиром да је главна тема данашње треће сесије овога скупа УЛОГА ЦРКВЕ И ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА У ПРОЦЕСУ МИГРАЦИЈЕ, и да сам ја Епископ Српске Православне Цркве, који је поред Косова и Метохије одговоран и за град у коме се налазимо, трудићу се да останем у оквирима самога овог наслова. Узимајући у обзир целокупну ситуацију Рашке Области (ја ћу је тако назвати, јер је то њено првобитно и најстарије историјско име), Епархија рашко-призренска чврсто подржава сваки добронамеран дијалог који може допринети смиривању постојећих тензија и успостављању бољих односа међу заједницама на овом простору. Многи данас говоре и заговарају демократске принципе, борбу за људска права и друге друштвене вредности које су постале трајна својина и садржај живота савременог човека. Многи о томе говоре, али је мало оних који су тим вредностима и практично привржени, који их остварују у своме животу и понашању.
Лично, не могу да се одупрем утиску да под видом људских права и академске расправе о миграцијама, организатори овог округлог стола намеравају да на мала врата промовишу ,,покрајину Санџак“, иако знамо да она званично не постоји као административни и географски регион на карти Србије и Црне Горе. Свакако, демократско право грађана Србије јесте да у незваничној, међусобној комуникацији користе речи и појмове, па и географске називе из отоманског, византијског или древног римског времена. Слично се догађа и на Косову и Метохији где Срби користе овај древни назив покрајине, док етнички Албанци те пределе називају просто ,,КОСОВА“, иако та реч на њиховом језику етимолошки не значи ама баш ништа. Међутим, сасвим је неприхватљиво да се на једном научном и званичном скупу који организује угледна фондација, као што је фондација КОНРАД АДЕНАУЕР, потенцира назив ,,САНЏАК“ који потиче из времена стране окупације ових простора, као остатак тадашње административне организације.
Поред тога, јасна тенденција да се тзв. Санџак издвоји као посебна целина на теритирији Републике Србије и Црне Горе такође није добро и ствара озбиљне политичке и територијалне импликације. Санџак, тј. Рашка уставно-правно гледано није административни округ у оквиру наше државе. У Србији се на тим просторима налазе Рашки и Златиборски округ. Свакако, може се демографски, културно и верски говорити о области са посебним специфичностима, али политички и територијално то није умесно, јер би се онда посебност тог региона градила искључиво на културно-верском идентитету само једног дела становништва ове области, тј. муслиманског живља, које од недавно себе назива и Бошњацима. Говорити о неким границама ,,Санџака” на основу административног уређења Турске империје из 19. века сасвим је апсурдно у 21. веку и представља својеврсни анахронизам. Република Србија и СРЈ су мултиетничке државе и њима, као и било којој другој модерној европској земљи, нису потребни региони који би се искључиво заснивали на етничком или верском идентитету само једне заједнице. У свим окрузима Републике Србије живе грађани различите етничке и верске припадности и по Уставу им припадају једнака права и слободе у очувању свог културног, националног и духовног идентитета. Чак и након трагичних десет година ратова и криза у којима је страдања и жртава било на свим странама, Србија ипак остаје најмултиетничкија територија бивше СФРЈ што додатно сведочи да на овим просторима постоје јаке традиције толеранције и заједничког живота различитих заједница.
Пошто су, дакле, границе које неформално омеђују тзв. Санџак заправо границе у којима живи релативна већина грађана муслиманске вероисповести, то аутоматски грађане православне вере ставља у неравноправан положај, као мањину на територији која, узгред буди речено, представља историјску, националну и духовну колевку православног српског народа заједно са просторима Косова и Метохије. Штавише, у искривљеној логици замишљених граница тзв. Санџака све више се говори да су ,,у Санџаку Срби мањина у односу на Бошњаке који су већина“. Реч је о изврнутој реалности, јер се истовремено не каже и не потенцира, на пример да су у Србији и Црној Гори грађани муслиманске вероисповести (или ако хоћете – Бошњаци, иако огромна већина њих није дошла из Босне већ потиче са ових простора) у мањини у односу на већинско српско – православно становништво. Слично је било и на Косову и Метохији где су Срби преко ноћи проглашени за етничку мањину још и пре рата 1999. године, иако су заправо Албанци мањина у држави Србији и СРЈ, пошто албански народ има своју етничку државу републику Албанију, док је Косово и Метохија административни део Републике Србије.
Постоји нека латентна жеља и настојање код неких како домаћих, тако и страних фактора да се питање тзв. Санџака интернационализује, да се у било ком виду издвоји из уставно-правног оквира Србије и СРЈ, што додатно компликује и овако тешку ситуацију. Такве тенденције, нажалост, не воде стабилизацији ситуације у региону и шире, него још већем заоштравању. Тачно је да у овом делу земље, као у осталом и свуда по свету постоје проблеми, али се они могу и морају сасвим легитимно решавати у оквиру постојећих демократских институција Србије и Црне Горе без икакве потребе за неким медијатором са стране. Оваква тенденција неодољиво подсећа на настојања да се својевремено интернационализује косовско-метохијски проблем и тако настави процес дезинтеграције СРЈ. Ако је у то време на известан начин и постојао разлог због тадашњег недемократског режима у Београду, данас се то не може рећи, јер власти у Београду уживају искрену подршку демократског света.
Посебно забрињава стављање у исту раван миграција ,,Бошњака према Босни и Срба према другим деловима Србије“. Ово питање у сваком случају завређује академску пажњу и експертску дискусију, али без политизације која и на овом скупу, нажалост, није избегнута. Питање миграција на просторима југозападне Србије и северне Црне Горе свакако су великим делом последица протеклих десет година ратних страхота и политичке кризе, економске ситуације али и дубљих културно-историјских фактора.
Након демократских промена 2000. године муслиманском становништву на простору новопазарске и суседних општина Србије и Црне Горе пружени су много бољи услови него што су постојали раније за очување културне и религиозне посебности. Ове општине су доживеле и завидан економски развој у осносу на остале делове Србије и у њима је приметан пораст муслиманског становништва у односу на друге заједнице. То је евидентно и по заступљености муслимана у државним институцијама и другим руководећим местима. Забрињава, пак, чињеница да се услови демократскијег и бољег живота све више злоупотребљавају од једне мање али утицајне муслиманске политичке групе која директно или индиректно врши притисак на православни живаљ, што неретко доводи и до проблематичних и нежељених реакција са друге стране и на тај начин продубљује конфронтацију међу грађанима. Форсирање бошњачког идентитета и бошњачког језика није више просто питање заштите културно-верског идентитета колико је полуга нових политичких и територијалних аспирација. Држава Србија даје право сваком грађанину да се слободно изјасни о свом етничком или верском опредељењу, али не може допустити да се под видом те слободе развијају тенденције које воде дезинтеграцији државе и стварању етнички чистих региона.
Слично као на Косову и Метохији у предратном периоду, етнички притисак који се појављује кроз демографски пораст и агресивно форсирање посебног етно-лингвистичког идентитета повезује се и са економским притиском, што доводи до појачаног исељавања хришћанског становништва које је економски слабије, демографски малобројније и самим тим мање заступљено у локалним институцијама власти. Ови данашњи миграциони процеси не могу се једноставно подвести под уобичајене економске миграције у потрази за бољим животом као што се често жели приказати, али се исто тако не могу једнострано сагледавати искључиво као последица притиска на етничкој или верској основи, без извесних економско-социјалних утицаја.
Ови миграциони процеси су веома комплексни и најбољи одговор на негативне трендове који се нажалост у различитим мерама могу наћи с обе стране, јесте развој једног модерног, демократског и грађанског друштва, као и непосреднија интеграција у републичке и регионалне институције Србије и Црне Горе. Форсирање идеје где су муслиманском становништву Новог Пазара и околних општина културно и национално ближи становници Турске или арапских земаља или, забога, Аргентине, него њихови суседи и грађани земље чији су и сами држављани и чији језик говоре, веома је ретроградан тренд и последица је утицаја који долазе из екстремних кругова из Босне и Херцеговине као и земаља у којима преовладава исламски фундаментализам, који је данас у савременом свету идентификован као највећа опасност за цео демократски и цивилизовани свет. Такве перцепције, које све више узимају маха, хтели ми то да признамо или не, константно удаљују припаднике исламске заједнице од Европе у којој се овим вероисповестима пружа једнака слобода деловања. Објашњење по коме су оваква понашања тобоже последица дискриминаторског односа државе Србије према становништву ових општина представљају класичан пример замене теза у циљу оправдавања понашања које се не може прихватити као разумно ни у једној европској земљи. Чињеница да је муслиманско становништво Новог Пазара и околине не само економски јаче у поређењу са осталим деловима Србије, и да је оно праведно заступљено у свим институцијама друштва и водећим структурама општина, само је један од показатеља да се светској јавности не може више продавати рог за свећу и вршити промоција превазиђених клишеа из времена претходног режима.
Као чланови Српске Православне Цркве на подручју Рашке области већ се годинама суочавамо са агресивним понашањем једног дела муслиманског становништва. Не морамо се враћати у далеку прошлост. Чак не ни у време Другог светског рата. Па ни у време недавних сукоба на просторима бивше СФРЈ. Довољно је да подсетимо, а то морамо да учинимо истине ради, на недавни инцидент и пуцање из ватреног оружја у близини манастира Сопоћани, честе вербалне провокације монаха и свештенства, каменовања аутобуса са децом из других делова Србије који долазе у склопу научно-просветних екскурзија да посете и упознају културно-историјске и верске споменике овога краја, као и застаршивање становништва на друге начине врло су опасни и забрињавајући догађаји, који су добрим делом последица негативних утицаја ВАХАБИ ислама коме се домаћа исламска верска заједница нажалост не супротставља довољно одлучно. Овакви трендови који немају историјску и традиционалну основу на овим просторима у великој мери прете да угрозе стабилност у овој регији иако је залагањем разумних људи из овог краја својевремено спречено ширење ратних сукоба из Босне и Херцеговине и оближњег Косова и Метохије и тиме очуван мултирелигиозни и мултикултурни карактер овог дела Србије и Црне Горе. Толерисање исламског фундаментализма који се овде користи у политичке сврхе највећу штету наноси управо оним припадницима исламске заједнице који негујући своја верска уверења и традицију желе да живе мирним и поштеним животом са другим заједницама и изграђују једно модерно, европско друштво, поштујући институције државе која им за то даје уставно право.
Нажалост, и поред настојања друштвених структура и саме Цркве тренд исељавања православног становништва с ових простора не стаје чак поприма забрињавајуће размере. Српског православног становништва у овим крајевима је све мање иако још увек већи део земљишних поседа припада овој заједници и поред примамљивих понуда за продају имовине. Посебно је жалосно што постојеће локалне структуре у којима преовладавају грађани муслиманске вероиповести све чешће користе саме институције како би индиректно охрабрили овај негативни процес. Ипак, охрабрујућа је чињеница да се наспрам једне екстремне политичке опције формира и обједињује једна грађанска опција становника разних вероисповести којима је стало да овај део државе Србије и Црне Горе очува своју верску и културну разноликост и да се сиромашнијем становништву пруже одговарајући услови за опстанак на својој земљи и огњиштима. За Српску Православну Цркву сваки етноцентризам, филетизам или верски фанатизам апсолутно је неприхватљив и заслужује осуду сваког честитог грађанина који мисли о будућности своје деце своје државе. Љубав према својој традицији и вери нипошто се не сме поистовећивати са мржњом према вредностима припадника других заједница. Наши принципи су:
– да свако слободно живи на своме имању и у својој кући
– држати своје – не дирати туђе
– ценити и волети своје – не потцењивати и не мрзети туђе, поготово не – другога.
Исто тако је важно разумети да се проблеми у једном делу СРЈ, не могу сагледати ван ширег контекста економских, политичких, демографских и културних збивања. Посматрањем Рашке/Санџака као неког посебног и издвојеног дела наше земље на известан начин у постојећој политичкој клими и менталитету неизбезно отвара процес преиспитивања његовог будућег статуса у оквиру државе, што је управо и циљ сепаратистичких група на том простору, које за тај пројекат желе да обезбеде и међународну подршку, слично као на Косову и Метохији. Таква кретења пре воде ка стварању етнички чистих региона, него изградњи једног модерног, европског друштва које представља будућност нашег континента. Сви проблеми, а њих свакако има, требају се и морају се решавати у оквиру ширег процеса демократизације Србије и Црне Горе, а грађани Рашке Области, без обзира на своју верску припадност, требали би да том процесу дају свој свесрдан допринос, а не да му одмажу форсирањем вештачких етно-лингвистичких идентитета који су претеча територијално-државних аспирација, а тиме и неизбежних међунационалних сукоба и страдања.
Рашко-призренска Епархија, као и цела Српска Православна Црква, чврсто остаје привржена идеји демократског друштва и државе у којој ће сви њени грађани бити слободни и слободно развијати и неговати своја верска и национална осећања не угрожавајући друге и поштујући законе и симболе у којој живе. Зато је сваки искрени дијалог који може допринети изградњи таквог друштва добродошао, иако он мора бити врло пажљиво осмишљен како не би отварао нове видове конфронтације.
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ Артемије
