Подсећање: Искушења на Косову не јењавају

ГЛАСНИК КиМ број 145, 23. јануар 2003. године

Епархија Рашко-призренска најоштрије осуђује захтев за рушење цркве Христа Спаса у Приштини

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ: Кампању уништавања српског православног наслеђа сада преузимају нове косовске институције

Грачаница, 20. јануар 2003. год

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска најоштрије осуђује најаву политичких званичника косовског „Министарства образовања“ који су по данашњем писању приштинских дневника на албанском језику покренули иницијативу да се сруши недовршена српска православна црква Христа Спаса у центру главног града Покрајине.

„Реч је о нечувеном примеру институционалног насиља над српским народом, јер сада кампању уништавања православних цркава од албанских екстремистичких група јавно преузимају нове косовске институције“, изјавио је информативној служби ЕРП КИМ Епископ рашко-призренски господин Артемије, додавши да се „под видом тобожње демократије и закона, наставља са варварским уништавањем преосталих православних светиња и то све пред очима демократског света“.

Храм Христа Спаса већ одавно је трн у оку албанским екстремистима и њиховим покровитељима који седе у фотељама највиших косовских институција. Црква која је сасвим легално започета са градњом 1991. године, по благослову тадашњег Епископа рашко-призренског, а садашњег Патријарха српског господина Павла, требало је да буде завршена 1999. године. Нажалост ратна стихија донела је страдање и егзодус српском народу, а црква је остала недовршена. Албански екстремисти су је више пута нападали након завршетка рата па су је припадници КФОР-а превентивно заштитили бодљикавом жицом и осветлили рефлекторима. Тек што је недавно повучена стража КФОР-а која је стајала пред црквом, већ се чују захтеви општинским властима Приштине да се црква „легално“ поруши, уз дозволу нових „демократских“ косовских институција, као објекат који је тобоже бесправно саграђен на земљишту Универзитетског насеља.

У четрнаестом веку, у време Св. Кнеза Лазара у Приштини је уз још 11 православних цркава и манастира постојала црква Христа Спаса коју су Турци по освајању Косова и Метохије порушили и на њеним темељима саградили данашњу приштинску Пиринез џамију. Приштински Срби су одавно намеравали да поново саграде овај древни храм на другом месту, али комунистичке власти нису давале дозволу. Дозвола је коначно добијена тек почетком деведесетих година. Епархија поседује уредну земљишну документацију и апсолутно су неприхватљиве тврдње да је црква изграђена на „универзитетском земљишту“.

Евентуална дозвола општинских власти за рушење овог храма биће најјаснија порука српском народу да албанске власти желе етнички чисто муслиманско Косово без православних хришћанских цркава. Није ни потребно говорити колико би једна таква неразумна одлука нанела штете напорима да се успостави међуетничка и међуверска толеранција и сарадња.

Након завршетка конфликта у јуну 1999.године и доласка Мисије УН и КФОР-а албански екстремисти су широм јужне српске покрајине порушили или тешко оштетили 112 православних храмова. Последњи напад на православне цркве догодио се 17. новембра 2002. године када су нападачи експлозивним средствима порушили цркву Св. Василија Острошког у Љубову код Истока и оштетили цркву Свих Срба Светитеља у оближњем Ђураковцу. Починиоци ових последњих злодела, као уосталом и претходних 110 напада на цркве још нису пронађени и изведени пред суд.

 

НЕИЗВЕСНА СУДБИНА ЦРКВЕ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ПОДУЈЕВУ

Најављено повлачење страже КФОР-а. УНМИК инсистира на евакуацији покретног инвентара из цркве. Епархија протествује.

Грачаница, 20. јануар 2003. год

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска примила је обавештење од представника УНМИК-а да ће ускоро бити повучена стража КФОР-а пред црквом св. Пророка Илије у Подујеву. У складу са новонасталом ситуацијом УНМИК предлаже Епархији да се што пре евакуише покретни инвентар због могућности да провалници уђу у цркву и почине додатну штету. Епископ Артемије је најоштрије одбио овај предлог и поновио захтев КФОР-у и УНМИК-у да је сасвим неприхватљиво да српски православни храмови у срединама где Срби тренутно не живе остану без војне заштите. „Укидањем контролних пунктова око наших цркава и манастира отворено се позивају екстеремисти да их поруше, као што су то до сада учинили са 112 наших цркава“, изјавио је еп. Артемије Инфо служби ЕРП КИМ.

Црква Св. Пророка Илије саграђена је 1930 године и налази се на шумовитом брежуљку изнад града Подујева, уз оближње православно гробље. Цркву су 1941. године уништили албански балисти да би је Срби уз велике напоре поново обновили 1971. године. Након оружаног сукоба 1999. и протеривања српског становништва из Подујева, црква Св. Илије остала је усамљена и албански екстремисти су у току лета 1999. године подметнули у њој пожар који је делимично оштетио иконостас и црквени инвентар. Ипак сама грађевина је до данас остала читава јер је КФОР одмах поставио стражу и тако спречио минирање цркве које је било планирано. Након британског КФОР-а заштиту ове цркве у току протекле године преузели су војници из чешког контингента. Међутим, у складу са новом политиком КФОР-а да се постепено уклоне контролни пунктови око српских цркава и споменика, одлучено је да ова црква остане без војне заштите.

У општини Подујево је непосредно пред конфликт 1999 године живело само 1500 Срба јер се највећи део српског становништва иселио још у периоду тзв. албанске аутономије између 1974-1989 године. Након повлачења српских снага у општини је остало само двадесетак српских душа у пограничном селу Секирача. У самом граду једно време су остале да живе две српске старице које су након низа претњи и напада и поред сталне заштите КФОР-а биле присиљене да напусте своје домове. У једној таквој безаконој ситуацији у којој за Србе у овој општини нема ни најелементарнијих услова за слободан живот, укидање војне заштите српској цркви Св. Пророка Илије равно је смртној пресуди. Када КФОР коначно напусти ову цркву сасвим је могуће очекивати њено рушење, као што је то у сличним приликама учињено на другим местима широм Косова и Метохије.

Најбоља потврда да је УНМИК свестан овог ризика јесте и сам захтев Епархији да евакуише покретни црквени инвентар. Поставља се сасвим оправдано питање зашто се уопште уклања стража када је Мисија УН свесна ове опасности.