Подсећање: Коме се жури да реши коначни статус Косова и Метохије

ГЛАСНИК КиМ број 138, 29. новембар 2002. године

ЗАБРИЊАВАЈУЋА САДАШЊОСТ

Ишчекивање изнуђене децентрализације Косова и Метохије због које су косовски Срби тешком муком изашли на минуле косовске локалне изборе 26. октобра 2002. године, а од којих су косовски Албанци, пак, очекивали коначан корак ка дуго обећаваној независности Покрајине, последње две недеље заменио је политички хит број један – решавање коначног статуса.Лицитирање рокова и решења, које су углавном форсирали Приштина, Унмик и западна дипломатија, уз повремено оглашавање Београда, пратио је појачан терор над преосталим косовским Србима и међуалбански обрачуни, што је заправо била увертира за управо завршену балканску турнеју Кофија Анана, генералног секретара УН.

Иако је после Анананове посете постало јасно да и ниво власти у Београду може да утиче на став о брзини косовског расплета, Небојша Човић, шеф Координационог центра Савезне и републичке владе за Косово и Метохију, тврди за Данас да је „цела међународна заједница стала иза принципа да се разговору о коначном статусу Косова приступи тек када се испуне стандарди за мултиетнички живот у Покрајини. Сви други приступи везани за исхитрене одлуке не би допринели решењу проблема, него би додатно искомпликовали ситуацију и поново увели регион у нестабилост“, категоричан је Човић.

У најновојој причи о статусу „ногу је повукла“ Уставна Комисија, убацивши Косово и Метохију у преамбулу Уставне повеље Србије и Црне Горе, због чега је остала без једног свог члана, Ферхата Диносе (Демократска унија Албанаца). На иницијативу три водеће политичке странке косовских Албанаца, почетком новембра привремена Скупштина Косова је без српских посланика усвојила Резолуцију којом се спорна преамбула Уставне повеље проглашава неважећом, док је „косовски премијер“ Бајрам Реџепи запретио проглашењем независности Покрајине, уколико међународна заједница прихвати уставни споразум између Србије и Црне Горе.

 

ПРОТЕСТ ПОСЛАНИКА

У знак протеста због одбијања захтева да се Скупштина изјасни о Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и понашања Неџата Дација, председника парламента, које је оцењено као „институционална дискриминација“, 22 српска посланика напустила су седницу пре изгласавања Резолуције коју је Михаел Штајнер, шеф Унмика, исто вече поништио. Штајнерово завођење реда под паролом „ни Београд, ни Приштина не могу прејудицирати будући статус Косова, који је отворен и о коме ће одлучивати СБ УН“, међу лидерима косовских Срба доживљено је као увођење „принципа лажне симетрије“ и „кршење и Резолуције СБ“.

Ни косовски Албанци нису били баш одушевљени „млаким реаговањем света на наопако понашање Београда“, због ког је, судећи према извештајима агенција, „флеке“ пред Хавијером Соланом морао да вади српски премијер Зоран Ђинђић, који је у Бриселу обећао да ће се преамбула Уставне повеље држати толико помињане Резолуције 1244 УН.

Док су се међународни званичници чудили албанској нервози због документа за који још нико не зна када ће бити усвојен, Момчило Трајковић, председник Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије и лидер Српског покрета отпора, приметио је да „о статусу Косова и Метохије и његовој евентуалној независности не може самостално да одлучује ни СБ. Резолуција 1244 је ту потпуно јасна и не помиње независност Косова. Косово и Метохија су део СРЈ, а као отворено остало је питање степена аутономије коју ће оно добити у оквиру Југославије, о чему СБ, такође, не може самостално да доноси одлуке – објаснио је Трајковић.

Истини за вољу, текст Резолуције 1244, усвојен 10. јуна 1999. године, потврђује „приврженост свих држава чланица СБ суверенитету и територијалном интегритету СРЈ и других држава региона“, уз позивање на међународне прописе, али и „апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу на Косову“. Дефинисање будућег статуса Косова помиње се само у једној одредби Резолуције којом се међу главним одговорностима Цивилне мисије у јужној српској покрајини наводи „олакшавање политичког процеса, чији је циљ дефинисање будућег статуса Косова, узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа“. Оба анекса Резолуције помињу само „обезбеђивање и уживање суштинске самоуправе и аутономије Косова у оквиру СРЈ“.

Током недавне посете Берлину Штајнер је изјавио да међународна заједница не намерава да се дугорочно ангажује на Косову“, и најавио да би одлука о коначном статусу могла бити донета за три до четири године.

Штајнер је при том нагласио да је будући статус Косова отворен, али да засигурно неће бити повратка на стање какво је било уочи НАТО бомбардовања. Такође је искључио и сваку поделу Косова, било да је реч о кантонизацији или етничкој подели на регионе са ограниченом самоуправом, што је избор будућег решења, према већини тумачења, свело на државну самосталност или неку врсту федералне везе са Србијом.

 

ПОРУКА СВЕТА

После повратка са међународног скупа о теми „Албанци и њихови суседи“ који је прошлог викенда одржан у Луцерну, Небојша Човић је изјавио да је „међународна заједница послала јасну поруку албанским политичарима да је питање статуса Косова и даље отворено, да су сва решења на столу, као и да је свету доста свих врста национализама на овим просторима, па и албанског“. Човићевим сусретом са Реџепијем и Дацијем у Луцерну започели су прелиминарни разговори Београда и Приштине око техничких питања, пре свега обезбеђивања услова за повратак избеглих и расељених Срба и других неалбанаца на Косово. Пажњу медија највише је привукло Човићево жаљење због погрешних информација српске стране о злочиначкој ОВК прошлости Бајрама Реџепија, са којом се у време његовог именовања за премијера Привремене владе Косова доста манипулисало у Београду.

Луцерн би можда могао да буде прекретница у будућим односима Београда и Приштине, мада су се српско-албанске нијансе појавиле већ по повратку кући.

Бајрам Реџепи је изјавио да „нема договора са Београдом без водеће политичке улоге САД и ЕУ. У начелу не одбијамо дијалог, али не и директан дијалог о политичким питањима и питањима коначног статуса Косова“, рекао је Реџепи, који тражи да одлучивање о статусу поред Резолуције 1244 предвиди и могућност одлучивања грађана Косова.“

– У Луцерну смо предложили да се представници Београда и Приштине састану у јануару идуће године. Састанак би имао два дела, један у Београду, други у Приштини, уз обавезно присуство међународне заједнице, зато што она, према Резолуцији 1244, има овлашћење да управља делом наше територије који се зове Косово и Метохија. Није битно где ће се први сусрет одржати. Посао око организовања састанка требало би да обави Координациони центар, чији је то задатак – изјавио је за Данас Небојша Човић.

 

АНАН БЕЗ ОДГОВОРА

Док се у Луцерну седело за округлим столом, на Косову и Метохији су миниране две православне цркве, косовски Срби су били мета бомбашких и снајперских напада, чему је претходио упад Унмик полиције, после се испоставило грешком, у општину у северном, „недисциплинованом“ српском делу Косовске Митровице.

Због свега што се последњих дана дешавало на терену, Срби су Кофија Анана дочекали у „нади да се генерални секретар УН неће придружити хору пропагандиста, него да ће донети конкретну поруку да се ауторитет УН не може користити као покриће за етничку и верску дискриминацију“. Током, како је сам оценио кратке и продуктивне посете Косову, Анан је најавио да међународној заједници предстоје озбиљнији и тежи задаци, који ће се огледати у изградњи демократских институција и мултиетничког друштва. Обишао је Приштину, Косовску Митровицу, и мада приликом сусрета са Србима у Горњем Макрешу није знао да објасни зашто у његовом програму нема посете ниједној од 110 порушених православих светиња, Анан је од домаћина добио опанке и шајкачу, а за госпођу бошчу.

– Потпуно смо се сложили о потреби потпуног повратка расељених и пуног поштовања Резолуције 1244 УН, као и поштовања људских права, децентрализације и изградње институција, без чега не може бити говора о коначном решењу статуса Косова, изјавио је југословенски председник Војислав Коштуница после сусрета са Ананом у Палати Федерације. Иако је Коштуница за отварање питања коначног статуса поставио услове, чије је остварење, објективно гледано, светлосним годинама удаљено од стварности на терену, премијер Ђинђић после разговора са Ананом, заложио се за што бржи почетак расправе о статусу Косова и најавио директне разговоре Београда и Приштине уз присуство међународних званичника, доводећи све то у везу са динамиком доношења Уставне повеље и Устава Србије.

Средином недеље у Вашингтону је одржана међународна конференција на којој је потврђено „опредељење САД – да је статус Косова и даље питање далеке будућности, којој мора да претходи сложени припремни процес политичке и економске стабилизације, успостављање владавине закона, уз свеобухватну међународну асистенцију“. Доналд Браун, помоћник директора Стејт департмента за сектор Југоисточне Европе, упозорио је госте са Косова да би, уместо инсистирања на независности, упутније било да се окрену „забрињавајућој садашњости“ у Покрајини. Иако се косовским Албанцима, али и изгледа и актуелном шефу Унмика жури, судећи по овом скупу запад је, макар јавно, за методу напредовања „малим корацима“.

Данас 23.11.2002. Јелена Тасић

 

СРУШЕНИ КРСТ

У јеку српско-албанских преговора у Луцерну, још две православне цркве у Метохији, где је донедавно војевао Рамуш Харадинај, одлетеле су у ваздух. Нешто пре поноћи 16. новембра у селу Љубово поред Пећке бање уништена је до темеља црква Св. Василија Острошког саграђена 1940. године док је само пола сата касније, осам километара даље у селу Ђураковац (општина Исток) практично нестала и друга православна црква, Црква Срба Светитеља, саграђена 1997. године.

Према евиденцији Српске православне цркве, то је 112. пример верског вандализма откако су пре три и по године међународне мировне снаге крочиле у јужну српску покрајину. Француски медији тврде да је заправо реч о уништењу сто тридесет и осме од укупно 1300 православних цркава, на Косову.

„Како не можемо слободно да се крећемо по Косову и Метохији, немогуће нам је да за неке цркве утврдимо да ли су уништене или нису“, објашњава Артемије Радосављевић, владика рашко-призренски.

 

Поправка непоправљивог

Први пут Михаел Штајнер, албански политичари, високи представник Унмик-а, као и команда Кфор-а, муњевито су реаговали – свако на свој начин.

Албански политичари и Министарство спољних послова Албаније оценили су да „насиље над двема црквама не служи стабилности, миру и мултиетничком разумевању“.

Штајнер је био још предузимљивији. Већ сутрадан био је у Ђураковцу на месту немилих догађаја како би рекао: „Сви смо уједињени у осуди верског вандализма.“ Да би својим речима дао тежину, одмах је наредио да се из буџета Косова одвоје средства за поправку непоправљивог.

„Не верујем да су представници међународне заједнице постали осетљивији на страдање српског народа и цркава на Косову и Метохији. Господин Штајнер је послао неке људе да оправљају цркву пре него што дође Кофи Анан, а мене уопште није консултовао и констатовао да постојим. То је толико провидно и толико безочно“, каже владика Артемије кога је још више потресла одлука Кфора.

Установивши да се безбедност на Косову поправила, команда Кфор-а одлучила је да убудуће обезбеђује само „религијска места Српске православне цркве која имају уметничко-историјски значај и у којима СПЦ обавља редовну службу“. Овакву одлуку Срби с Косова доживели су као уступак албанским политичарима који минимизирају улогу и значај новосаграђених православних цркава јер их је „зидао режим Слободана Милошевића“.

Адем Демаћи, председник Одбора за људска права Срба и Албанаца (а некадашњи саветник политичког крила ОВК), оптужио је за нападе на православне цркве у Љубову и Ђураковцу „остатке Милошевићевог режима, који би да изазову реакцију међународне заједнице пред посету генералног секретара УН Кофија Анана Косову“.

„Нека ми Господ опрости што ћу ово изговорити али овакво понашање Кфора теже ми пада од уништавања цркава. Не могу да схватим да се управо они који су се Резолуцијом УН 1244 обавезали да спрече послератно насиље, обезбеде сигуран живот за све становнике покрајине, овако показују“, каже владика Артемије, додајући: „То је један крајњи цинизам који се не може ни схватити ни објаснити. Исти тај Кфор је допустио да у њиховом присуству сви Срби из Метохије буду протерани са својих огњишта и сада правдају рушење цркава тиме што су оне одавно напуштене. Ове цркве биле су у литургијској улози док нису православни верници били протерани управо у присуству Кфора. Уосталом, шта значи црква од историјског, уметничког значаја када је свака црква уметничко ремек-дело јер је израз духовности народа, верника који је граде?“

 

Циници и верници

Да је реч о покушају да се по ко зна који пут оправда неактивност, односно да се сакрије сарадња са терористима и екстремистима који су се на Косову учврстили на најзначајнијим позицијама настајућег „демократског“ косовског друштва, слажу се српски посланици у косовској скупштини али и Небојша Човић, председник Координационог центра за Косово и Метохију, који је у писму Штајнеру и главнокомандујућем Кфора написао да само циници могу рећи да две последње цркве нису споменици културе регистровани на основу закона и да два поменута манастира не припадају споменицима културе прве категорије.

„Наставак убијања цркава је јасна порука Србима да се не враћају“, закључује Човић уверен да борба против тероризма мора бити заједничка активност, да се не може ограничити само на спречавање тероризма над светим местима, већ да мора бити борба за вредности цивилизације којој сви припадамо.

И сам генерални секретар УН Кофи Анан солидарисао се са Србима на Косову не пропустивши да са темеља порушене цркве поручи како руководство Косова има „посебну одговорност“ у очувању мултиетничке заједнице, као и да је покретање дијалога унутар Косова, али исто тако и са Београдом и другима у региону, апсолутно нужно.

Да Косово није прича о успеху међународне заједнице и америчке администрације (како је то недавно у „Вашингтон посту“ тврдио и Џејмс Рубин, бивши портпарол Стејт департмента), показују и линчовање пензионера у Пећи, батинање и пљачкање Срба у селу Брњици недалеко од Приштине, снајперски напад на српску лекарку у Клокоту, као и у последњем тренутку спречено минирање брда изнад манастира Св. Архангели (XIV век) када се поводом прославе 650 година постојања манастира окупило неколико стотина верника.

Упркос свим напорима српских политичара и црквених великодостојника, обнова манастира Зочиште (XIV век) већ три и по године није започета јер немачка команда Кфора није у стању да гарантује безбедност монасима.

„Говорити после свега тога о доброј безбедносној ситуацији на Косову, заиста је крајњи цинизам и има за циљ да се пошто-пото изграде Потемкинова села. Ако је ситуација на Косову боља то није зато што је Србима боље већ зато што их је све мање. Зар се може рачунати да у Призрену има Срба “када је њихов број са 9 000 спао на 70 душа? Зар то има Срба“?“, пита владика Артемије.

ЛИДИЈА КУЈУНЏИЋ НИН-2708, 21.11.2002.