Подсећање: Конференција Координационог Центра за Косово и Метохију; Косовска хроника

Гласник КиМ број 116, 3. јул 2002. године

Срби у притвору три године

Координациони центар за Косово и Метохију захтева хитно пребацивање девет Срба из затвора на Косову у Србију. Како је на јучерашњој конференцији за новинаре у Влади Србије рекао адвокат Владимир Божовић, руководилац Сектора за правосуђе Координационог центра, шесторица ових затвореника и то Веселин Весовић, Анђелко Колашинац, Момчило Трајковић, Мирослав Вучковић, Божидар Стојановић и Милорад Благојевић налазе се у притвору између десет и тридесетчетири месеца што је противно свим законима.

Против тројице, Саше Грковића, Стеве Жигића и Славољуба Јовића, ни после вишемесечног притвора још није покренут поступак, односно није завршена истрага. На овај захтев српске стране УНМИК је одговорио да не може удовољити јер против њих није донета правоснажна пресуда.

Истовремено, како је рекао Божовић, Међународно судско веће је са два гласа за и једним против ослободило албанског терористу и убицу Африма Шећирија који је починио троструко убиство. Међу његовим жртвама био је и један четворогодишњи дечак. Сви злочини, како је нагласио, морају се казнити по једнаким аршинима и ово треба схватити као пружену руку УНМИК правосуђу.

Јуче је истовремено упућен апел свим Србима са Косова да се одазову сведочењима како би процеси били што пре завршени и истина изашла на видело.

Замерке Влаховића   

Министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић је, говорећи о приватизацији на Косову, изнео низ замерки на рачун модела који је предложио УНМИК. И поред договора да српска влада активно учествује у том процесу, она је из њега потпуно искључена. Према ономе што је УНМИК предложио од постојећих предузећа требало би да се формирају такозвана „ћерка“ фирме чиме би се избегло намиривање дугова према повериоцима. Влаховић је то осудио рекавши да је влада за приватизацију на Косову, али ону која ће обезбедити повериоце.

Највећи број косовских предузећа, како је рекао министар, требало би да оде под стечај, а према УНМИК-овом плану она се третирају као успешна. Тако се имовина продаје без дугова, а они ће онда пасти на терет Србије. Да би се то спречило на време Министарство је затражило став Светске банке и добило је пуну подршку.

Према предлогу Министарства за приватизацију прво би требало да се отвори регистар за пријављивање дугова, а тек онда да се предузећа продају и намирују повериоци. Такође се тражи да се из тог процеса искључе погони које српске фирме имају на Косову или да се новац од продаје да тим предузећима у Србији.

– Уколико међународна заједница прихвати концепт поновног „рађања“ предузећа и опраштања дугова не видим зашто не би такав систем био прихваћен и у Србији. То би било сјајно јер 44 велика српска система дугују велики новац страним повериоцима – рекао је Влаховић.

Са представницима УНМИК-а ће ускоро бити одржан састанак, а једна од тема ће бити и реституција, односно обештећење бивших власника предузећа, земљишта и то у новцу. Министар Влаховић је сигуран да ће се на крају ипак прихватити решење које нуди наша страна.

Брига о културним добрима  

Трећа тема о којој је јуче у влади било речи односи се на културну баштину Косова. Како је објаснио Јован Деспотовић, помоћник министра за културу и руководилац Сектора за културну баштину Координационог центра, обновљен је рад покрајинског Завода за заштиту споменика културе. Ова институција тренутно ради у Лепосавићу уместо у Приштини. Овај Завод у сарадњи са сродном институцијом у Србији ради планове за заштиту споменичког наслеђа.

Недавни боравак једне српске делегације на Косову био је непријатно изненађење. УНМИК је ангажовао америчке стручњаке на евидентирању споменичког наслеђа овог дела Србије, а почело је и писање Нацрта закона о заштити културних добара. Деспотовић је нагласио да Србија неће одустати од своје верзије закона па последице могу бити лоше ако се буду примењивала два закона. Времена да се ове ствари поправе још има јер ће ускоро бити формиран међународни тим који ће у ове две области изгладити несугласице.

Дом здравља у Штрпцу није преузет

Оштро протестујући и демантујући „информацију“ која је објављена у једном делу домаће штампе Група за здравство Координационог центра за Косово и Метохију и Министарство здравља Републике Србије обавештава јавност да није дошло ни до каквог „преузимања“ Дома здравља у Штрпцу. Дом здравља у Штрпцу се налази у мрежи Министарства здравља Републике Србије и функционише као део мреже здравствених установа министарства.

У овом тренутку у Дому здравља у Штрпцу ради 275 радника (плус 10 радница које се налазе на породиљском одсуству) које плаћа Министарство здравља Републике Србије. За обезбеђивање несметаног рада и функционисање ове установе Министарство здравља и Републички фонд за здравствено осигурање Републике Србије је само на име материјалних трошкова за месец мај издвојило 200.000 динара, а за набавку лекова и потрошног материјала Дом здравља у Штрпцу је добио 446.423,70 динара.

Ово јасно говори о томе колико је Министарство здравља Републички фонд за здравствено осигурање и Координациони центар за Косово и Метохију укључено у функционисање и обезбеђивање несметаног рада Дома здравља у Штрпцу, каже се у саопштењу Координационог центра за Косово и Метохију.

Ј. Церовина

Конвоји зебње 

Нема заустављања, а ако станемо, нико не сме да изађе из возила, и немојте да провоцирате људе поред пута, упозорава Србе официр Кфора.

Овако се шведски официр КФОР-а на перфектном српском језику, обратио у прохладно кишно подне путницима аутобуса „Ниш експрес“, „на граници“ Србије и Косова и Метохије у Мердару.

Молим вас да сви путници изађу из аутобуса и да са собом понесу сав пртљаг. Аутобус мора да буде потпуно празан. Пре тога су, стотинак метара испред, прошавши српску полицијску контролу, пола сата чекали да се уклоне два шлепера новопазарске регистрације натоварена грађевинским материјалом, које су припадници КФОР-а вратили због поцепаних цирада.

Путници, зачудо, не показују изненађење, нити љутњу, иако су из Београда за Грачаницу пошли у 5 сати ујутро. Излазе из аутобуса, носећи торбе, кесе, завежљаје… Родитељи неколико мале, уснуле деце их огрћу џемперима и јакнама. Униформисани Швеђани љубазно али и одлучно траже да се извади све из аутобуских боксова. Постројавају се, на једној страни људи, на другој велике путне торбе, картонске кутије, џакови…

– Тако је то сваки пут – каже један онижи средовечни путник, објашњавајући да једном недељно преваљује ову релацију, носећи из централне Србије робу за своју продавницу у Грачаници. – Добро је да нас нису контролисали и албански цариници, јер бисмо онда морали да платимо и царину.

После сат времена чекања и детаљне контроле пртљага и путника, формира се конвој према Грачаници. Напред иде једно возило на коме видно пише „Конвој“, у средини аутобус и још неколико путничких аутомобила приштинске, гњиланске и урошевачке регистрације, на зачељу још једно возило КФОР-а. Шведски официр каже да нема заустављања до Грачанице, а ако случајно дође до неког квара, да нико не излази.

– Молим вас да из аутобуса никаквим покретима не провоцирате људе поред пута – кратко упозорава.

– А они нас могу? – пита више за себе једна забрађена старица.

„Горење“

Овако већ три године језде Косовом и Метохијом конвоји са путницима из Србије и обрнуто. Људи који нису албанске националности већ су навикли на овакав вид путовања и панорамског разгледања дела своје домовине. Језа ипак постоји и током оваквих путовања обавезно се спомиње судбина путника аутобуса „Ниш експреса“ који је пре две године налетео на постављену мину, недалеко од Подујева, када је њих осморо погинуло, а петнаестак тешко повређено.

– Неће, ваљда – теши муж жену која у крилу држи трогодишњег дечака. И заиста, путовање протиче у најбољем реду. Испред сваке раскрснице до Приштине стоје војници КФОР-а док конвој не прође. Заобилазница поред Приштине крцата је возилима. Чини се да већу гужву стварају возила свих врста и свих ознака које возе припадници међународних снага. Цивили поред пута и не обраћају пажњу на конвој. Тек понеки дечак, кад примети препознатљиве боје нишког превозника, прстима пошаље ручну поруку. Путници и не реагују.

И овакав начин упознавања са Косовом и Метохијом је довољан да се примети да је јужна српска покрајина, углавном у делу где живе Албанци, једно велико градилиште. На све стране ничу нове зграде, незграпне и велике. Од привредних објеката пажњу привлаче велика складишта грађевинског материјала, бензинске пумпе и трговине мешовите робе. Нигде трагова онога што се овде дешавало пре три године. Порушене и попаљене куће су уклоњене. На изласку из Приштине, према Грачаници ничу огромне хале. Доминира готово завршена хала на којој крупним словима пише „Горење“.

Прелазак на територију где живе Срби, у Грачаницу, готово је неприметан. Једино се види да су куће нешто старије и без високих зиданих ограда. Путници са олакшањем и ужурбано прикупљају своје ствари. И двојици возача аутобуса се види олакшање на лицу. Обавештавају да је повратак за два сата, са истог места. За наредних недељу дана то је једина, колико-толико сигурна варијанта за везу са Србијом. Многима од путника то је тек успутна станица до њихових села и домова у дубини Косова и Метохије. Неке сачекују рођаци колима, неки ће поново од УНМИК полиције у Грачаници затражити пратњу кроз албанска села до својих домова. Све то, ипак, не делује тако драматично као пре три године.

Енклава

Грачаница се ових дана увелико спрема за још једну прославу Видовдана. Примећује се то најпре у порти грачаничке цркве и манастирском дворишту, где ће се одржати највећи број црквених и културних манифестација. Примећује се и у бројним кафанама у којима се све гласније чују познате српске песме и по неугледним радњицама на којима су начичкани српски симболи. Преовлађује српска шајкача и овогодишњи хит, мајица са ликом Радована Караџића. Војници КФОРа, УНМИК полицајци и сијасет других странаца све то посматрају незаинтересовано.

Српска штампа у Грачаницу и друга места овог дела Косова и Метохије на неки волшебан начин свакодневно стиже у преподневним часовима. То је и прилика за мештане да уз јутарњу кафицу и ракију прокоментаришу дневнополитичке догађаје. Највише се коментаришу иступи српских политичара везани за косметска збивања. Мишљења су, као и свуда, подељена.

Док једни подржавају Небојшу Човића, други сматрају да он и његов Координациони центар само користе српску муку да нешто ушићаре. Рада Трајковић, која је привремено уточиште из Приштине нашла овде, такође је тема различитих коментара. Њени чести боравци у иностранству, овога пута у Вашингтону, неки тумаче као додворавање дојучерашњим агресорима. Други, пак, то оправдавају:

– Боље је и тако него да стално терамо неком шиљак у очи – коментарише стасити господин у оделу модерног кроја – ко год нешто може да нам помогне, треба да га подржимо. Комуникација са осталим местима у овом делу Космета, у којима живе Срби, одвија се заобилазним, излоканим путевима, мимо магистрале, коју су већ освојили Албанци. Младом свету то нимало не смета. За њих никакав проблем није да увече оду на игранку у Чаглавицу или Лапље Село. Они храбрији одлазе колима и до српских енклава у Липљану.

За одлазак у Приштину, на унапред заказани интервју са господином Михаелом Штајнером, цивилним администратором УНМИК-а за Косово и Метохију, потребна је посебна процедура, која је трајала много дуже него сам интервју. Посебна јединица УНМИК полиције из Приштине задужена је за безбедан превоз до главног града покрајине.

Град у коме више да готово и нема Срба делује дању као и сваки други. Улице пуне света пристојно обученог, безбрижног. Радње лепо уређене, кафићи и кафанице пуне света. Једино, што се у центру града, око хотела „Гранд“ и некадашњег Дома ЈНА, више чује енглески језик, него албански. За Србе, уколико раде у некој од служби међународне мисије, ипак није тако опасно.

– Ја сам Приштевац и овде сам се вратио пре две године – прича Саша Јоковић, новинар УНМИК Радија, који емитује програм на енглеском, албанском и српском. – Не могу да кажем да одлазим у било који део града, посебно на Врањевац, али није то баш тако опасно, као што се прича. Под условом да се води рачуна о понашању.

Типично српски

Његову причу потврђују и две службенице, Српкиње, које раде у канцеларији Михаела Штајнера. За сваки случај, за Србе који су овде запослени, пожељно је да и ван канцеларије комуницирају на енглеском језику.

За одлазак у северни, српски део Косова и Метохије, преко Косовске Митровице до Лепосавића, задужена је посебна јединица УН. У блиндираном џипу, који се са унутрашње стране блокира, путовање је сигурно, али и неудобно. Тројица Јорданаца у пратњи, са оружјем и силном пратећом опремом, не остављају много места за комотитет. Млади возач смело улази у маказе, на фреквентном путу до Митровице, не марећи на упозорења осталих возача. Ипак, на уласку у српски део подељеног града смањује брзину, али ни за живу главу не жели да станемо и купимо цигарете.

И овде пуно света на улицама. Посебно у делу „Код Полета“ где су начичкане бројне на брзину склепане радњице, ћевабџинице и трафике. Асортиман робе исти као и у јужном делу, само све је некако направљено да може брзо да се покупи и нестане ако загусти.

Од Звечана, долином Ибра, нижу се типична српска села и више ништа не подсећа на територију која припада Косову и Метохији. Једино што и овде има много возила међународне мисије. У Лепосавићу, најсевернијој вароши према централној Србији, четвртком је пазарни дан. Сељаци са околних брда са обе стране тренутне границе се тада сјате у варошицу да продају оно што су произвели и да купе потрепштине до следећег пазарног дана. Сјате се и бројни продавци бувљачке робе из Рашке, Краљева и Чачка.

Да се дефинитивно излази са територије која је под привременим суверенитетом међународних снага, означава контролни пункт Кфора у Доњем Јарињу, на магистралном путу према Рашкој. Одлуком Михаела Штајнера и уз сагласност српске и југословенске стране, пункт је недавно померен за око 500 метара, у некадашњој мекој зони. Разлог је што је на овом делу, на „ничијој земљи“ у протекле три године била никла „косметска Аризона“.

Љубиша Поповић, НИН, 20. јун 2002.