Подсећање: Косовска хроника

ГЛАСНИК КиМ број 142, 26. децембар 2002. године

АЛБАНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ УБИЛИ ТРАЈАНА ТРИФУНОВИЋА У СЕЛУ ЦЕРНИЦА

Грачаница, 22. децембар 2002.

Епархија рашко-призренска и СНВ Косова и Метохије примили су данас вест да је у најновијем нападу албанских екстремиста у селу Церница код Гњилана убијен Србин Трајан Трифуновић, стар 42 године и отац троје деце. Трифуновић се налазио на удаљености од око 200 метара од своје куће када су на њега отворили ватру наоружани Албанци. Истрага је у току.

Епархија рашко-призренска и СНВ КИМ најоштрије осуђују овај најновији напад албанских екстремиста упозоравајући јавност да се наставља крвава кампања у којој је већ страдало преко 1000 косовско-метохијских Срба након завршетка рата и доласка мировних снага КФОР-а. Готово ниједан од ових злочина никада није прописно истражен и расветљен. Ово се посебно односи на убиство 17 српских сељака у Старом Грацку у лето 1999 и терористички напад на аутобус Ниш-Експреса у коме је убијено 11 Срба у фебруару 2001. За српски народ је посебно болна чињеница да се после рата догодило преко 1300 случајева киднаповања српских цивила чија је судбина до данас остала непозната.

НОВИ НАПАДИ НА ЦРКВУ СВИХ СРБА СВЕТИТЕЉА У ЂУРАКОВЦУ

Грачаница, 22. децембар 2002.

Српска православна Епархија рашко-призренска добила је потврду од званичних представника УНМНИК-а да су непознати нападачи у етнички очишћеном месту Ђураковац, недалеко од Пећи, поново напали цркву Свих Срба Светитеља која је озбиљно оштећена у терористичком нападу 17. новембра ове године. Према подацима УНМИК полиције 13. децембра поломљена су стакла 5 прозора цркве. Нападачи су поломили рефлектор и пресекли бодљикаву жицу, вероватно у покушају да се приближе цркви и почине већу штету. Три дана касније, 16. децембра полупан је још један прозор на цркви.

Епархија напомиње да истрага о нападу на цркве у Љубову и Ђураковцу у коме је прва црква до темеља порушена, а црква у Ђураковцу претрпела знатну штету још стоји у месту. Као и у случају преосталих 110 порушених православних светиња полиција УНМИК-а није у стању да открије починиоце и приведе их закону. И поред свих захтева да се све угрожене цркве обезбеде сталним контролним пунктовима КФОР-а, црква у Ђураковцу као и многе друге цркве су без икакве заштите и препуштене су на милост и немилост албанским екстремистима. Постоји озбиљна бојазан да ће овакво стање још више охрабрити нападаче.

Манастир Девич већ пету годину живи у потпуном албанском окружењу

Чекајући милостивог Самарјанина

Девич, 18.12. – Манастир Девич налази се пет километара јужно од Србице, у срцу дреничког краја и једина је сачувана српска тачка у најљућем средишту сада, како се званично тврди, разоружане ОВК. И споља и изнутра манастир чувају француски војници из састава Кфора, који монахињама и гостима дозвољавају да се без пратње удаље само за неколико десетина степеника до извора светог Јоаникија Девичког. На празник овог светитеља, у недељу, 15. децембра, у манастиру се окупило у последњих пет година незапамћено много света, каже игуманија девичка Анастасија (Биљић), која подсећа да је на тај дан 1997. године овде све и започело, када се први пут огласила ОВК.

Проблема са комшијама Албанцима било је и пре тога. Игуманија Анастасија која је у Девич дошла са 13 година 1968, каже да је после духовних доживљаја, њена прва упечатљива успомена у манастиру било „јуришање Шиптара на десетак незаштићених сестара“. Проблеми су се из године у годину повећавали, али манастир никада није имао посебну заштиту. Полиција је до повлачења 1999. године само обилазила Девич, и то један пут недељно. Сестре су пажљиво чувале велику архиву пуну жалби тадашњој мешовитој полицији поводом разних инцидената, али су Албанци приликом упада 1999. године, спалили скоро сва документа.

– Од краја 1997. године до доласка Кфора доживеле смо многе неприлике. Више пута су пуцали на нас, пресретали нас, претили нам, али до доласка Кфора нису улазили у манастир. Упали су само неколико сати по повлачењу војске и полиције. Тешко је причати о томе. Било је доста психичког малтретирања. Претили су нам оружјем, али су нетачне приче да је једна од сестара силована. Повукли су се кад су стигли војници француског Кфора који нас и сад чувају. У ближој околини нема ни једног Србина. Телефонска линија не ради. Колико је у оваквим условима могуће, Французи нам дају пратњу да излазимо из манастира када је потребно. Доста су коректни, али то није исто као слобода – каже мати Анастасија.

У манастиру живи девет монахиња и две искушенице. Према игуманијим речима, најмлађа монахиња Јефимија дошла је уочи почетка сукоба. „Одмах потом уследило је окружење и тежак живот у манастиру. Она се замонашила 1999. године. После свега што смо преживеле и претрпеле, то је био леп догађај, важан за будућност манастира, јер сведочи да ће овде убудуће бити монашких завета“, нада се мати Анастасија.

Од доласка Мисије УН, манастирске славе су готово једини облик друштвеног живота Срба у Метохији, тако да се ове године за светог Јоаникија Девичког, у Девичу окупило више стотина људи из свих крајева јужне српске покрајине, као и оних који силом прилика последње три и по године живе расути широм Црне Горе и остатка Србије. Већином су дошли, до пре неколико месеци готово незамисливо, својим возилима, са или без пратње Кфора и Унмик полиције, што је више последица тренда демонстрирања повећане безбедности којом се међународна управа хвали пред светом, него што је то стварно стање на терену.

Унмикови полицајци показују већу узнемиреност од оних које прате. Преко мотороле драматичним гласом непрекино опомињу буквално на све што се налази на путу и дуж њега. На излазу из јужне Митровице пут је и за косовске прилике несхватљиво лош, па је за раздаљину која се бољим колима у нормалним условима прелази за десетак минута, потребан непун сат, јер пратња не жели да рескира ни заобилажење коњске запреге.

Кроз Србицу, која је сада чисто албанска и има ново име Скендерај, као и око ње на свим путевима путокази воде до Меморијалног центра Адема Јашарија. Кроз Лауше, у којима су се пре НАТО бомбардовања Југославије водиле најжешће борбе између српске полиције и ОВК, вози се на гас, док пре улаза у Девич сви пролазе кроз строгу француску контролу.

Упркос ризичном путовању, проблемима која је имала група Митровчана са аутобусом, а неколико гостију са аутомобилским гумама у Србици („Срећа да је овако хладно, па на улици није било никог да приђе да нам помогне“, кометарисали су касније у Девичу), манастирска црква у недељу ујутру била је претесна за све који су дошли да се поклоне светом Јоаникију. Празничну литургију служио је епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) са монаштвом и свештенством ове Епархије, а у госте су стигле и монахиње из манастира Никшићке Жупе.

– Наш народ данас личи на оног човека из Јеванђеља, који паде међу разбојнике, а они га испребијаше и полумртва оставише на путу. То је она дивна и потресна прича о милостивом Самарјанину који се смиловао на тог несрећника, превио му ране, побринуо се за њега и сместио га у гостионицу да се лечи и излечи. Не знамо колико је дуго тај повређени човек лежао на путу полумртав, изубијан од разбојника, али знамо колико наш народ лежи исто тако изубијан од разних непријатеља, који су нас кажњавали и још увек кажњавају. Наш народ још чека свог милостивог Самарјанина, који ће се и на нас смиловати, приступити нам и извидати наше предубоке и претешке ране – рекао је владика Артемије у празничној беседи.

Између богослужења, резања славског колача и славске трпезе, људи нису стизали да се испричају. Највише их је било из северне Митровице, Звечана, Лепосавића, али и из Гњилана, Осојана, Београда, Ниша, Краљева. Из јужне Митровице у којој су остали само станари православне цркве Светог Саве, дошле су свештеникова жена и ћерка Снежана. Митровчани су углавном утучени због Унмиковог преузимања општине у српском делу града. Кажу да немају много поверења у потезе Београда, али и да без наших власти немају куд. За прогнане једина тема је повратак.

Вукоје Марковић је из села Накла, шест километара удаљеног од Пећи, објашњава да је свих више од 45 српских домаћинстава напустило ово село у јуну 1999. године. Он са породицом сада живи у Краљеву и чека дан када ће да се врати у родно место. „У Краљеву смо купили кућицу као нужни смештај. У њој живи нас једанесторо: три сина, три снаје, троје унучића, жена и ја. Једина жеља целе моје породице је да се вратимо. Да ми неко каже шта би највише желео на свету, рекао бих му да се опет вратим на оно исто место. Са комшијама Албанцима никада нисмо имали проблема. Било је све како треба. Ми смо одлазили на њихове светковине, они на наше“, прича Вукоје Марковић.

За ове три и по године више од 20 пута обилазио је Накло, које је последњи напустио. Први пут кад се вратио Албанци су га дочекали и питали га да остане. „Рекли су ми: „Ти Вукоје да останеш овде са нама, а и други би требало да остану. Ниси се ни у чему огрешио. Где год ми живимо, и ти ћеш са нама да будеш, јер заиста немаш зашто да страхујеш“. Међутим, због притиска деце, нисам остао. Други пут нико ме није дочекао. Од моје куће у селу ништа није остало. Комшије су ми рекле да то нису они урадили, него да су Дреничани попалили, опљачкали и однели све“, каже Марковић.

Он има посебну везу са манастиром Девич. Као дете три године боловао је од епилепсије. Мајка га је донела до Девича и ту оставила преко ноћи код светиње. Оздравио је и од тада не заборавља светог Јоаникија. На славу у Девич, дошао је са Ранком Негојевићем из Накла, председником Удружења пећког округа, који такође живи у Краљеву, а за манастир је донео прилог.

Саво Бакић из Пећи жали се на тешке услове прогнаничког живота у Краљеву. У његовој породици нико не ради. Живе под кирију. Једину помоћ примају од Црвеног крста. „Од моје куће ништа није остало. Опљачкана је, запаљена, па срушена. Нема ни темеља, али бих се драге воље са породицом сутра вратио у Пећ, код наше Пећке Патријаршије“, каже Бакић.

Милијанку Гојковићу из Белог Поља код Пећи у ратовима на простору бивше Југославије страдао је рођени брат у Сарајеву, двојица браће од стричева убијена су у Пећи, као и сестра од тетке Марица Мирић, која је сахрањена у Пећкој Патријаршији. Прича да је обишао гробље у родном Белом Пољу, које је порушено и пуно стоке. „Унмик ме је убацио у кола. Нису дозволили ћерки и мени да снимамо. Видели смо да нам је дом порушен и претворен у депонију, али се молимо да се вратимо на своје огњиште. Станујемо у Краљеву, плаћамо кирију, на сунђерима спавамо. Мислим да би се 90 одсто мештана вратило. Приче да је пола Белог Поља продато нису тачне, само је четворо Срба продало имања дуж пута Пећ – Ђаковица. Намеравамо сами да правимо спискове за повратак. Од власти смо дигли руке, само се у Бога уздамо“, каже Милијанко Гојковић.

Разарања и обнављања

Манастир Девич (15. век) саграђен је на месту шупље букве у којој подвизивао велики исихаста свети Јоаникије Девички. Он се сматра и првим ктитором цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице. Храм је обновио и остале манастирске грађевине саградио деспот Ђурађ Бранковић у спомен оздрављења своје ћерке. У турско време, али и током ратова у 20. веку манастир је више пута рушен и паљен. После Другог светског рата, потпуно разорен Девич, почео је да се обнавља 1947. године захваљујући труду тадашње игуманије Параскеве и њеног сестринства. У манастиру се чувају мошти светог Јоаникија Девичког, који је у народу познат као велики чудотворац и исцелитељ. У албанском упаду 1999. године Девич је опљачкан, мермерна плоча кивота светог Јоаникија оскрнављена је и изломљена, на иконама су урезане ознаке „УЧК“.., али су монахиње убрзо довеле кивот и цркву у ред.

Јелена Тасић, ДАНАС, 20.12.2002.

Живот Срба у Гњилану

ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И СОКАЧЕТА

Док је у порти гњиланске цркве истоварана помоћ у намирницама, коју је у Чачку сакупила и овамо послала хришћанска заједница, ту смо затекли средовечног староседеоца Жику Живића (51). Каже да је до доласка Кфора био комерцијални директор у трговинском предузећу „16. новембар“, овде у Гњилану, и знајући шта се све збило у његовом родном месту не би било упутно питати га где је сад запослен, већ мало другачије:

На питање: „Шта сад радите“, он одговара: „Ништа“. А следеће: „Од чега живите?“, једноставно каже: „Ни од чега“.

Нешто касније други Гњиланац помогао је двојици Чачана да изађу из српске „зоне“ и прошетају мало градом, међу Албанцима. Договорили смо се да не причамо гласно, да не бисмо привукли пажњу оних који су овде већина. И, тако смо стигли до зграде позоришта, где смо већ постали „сумњиви“, а здрава памет нам је наложила да се одмах вратимо у порту. Јер, један од нас имао је капу са ћириличним натписом: „ФК Полет-Љубић“.

Захвалност Координационом центру

– Јуна 1999. године у граду је било 17.000 Срба. За непуних годину дана буквално су нестали, па нас овде тренутно има само две стотине. Наш живот се одвија око порте, где су и амбуланта и школа „Вук Караџић“ са 25 ђака, од првог до осмог разреда – прича нам Слободан Стевановић (56), адвокат у Гњилану и један од челних људи Месног одбора српске заједнице.

Срби су, тако, постали најмања етничка група у граду где су били већинско становништво од пре три и по године. Данас овде није ништа угодније гњиланским Ромима, једино што их је више него Срба.

– Са Ромима се добро слажемо, и њих рачунамо као придружене чланове наше заједнице. У Гњилану их има око 400, држе и посебну школу за своју децу, која се друже са нашом – вели Стевановић.

Већина српских кућа је у Улици Стојадина Трајића, али се друштвени живот одвија око порте храма Светог Николе. Десни стуб капије наслања се на угао породичне куће Владимира и Звонка Арсића, и донедавно је била празна. Начуло се да ће ту грађевину, коју од улаза у цркву, дели тек двадесетак корака, да купе Албанци, али је брзи био Координациони центар за Космет.

– Власници су отишли у Крушевац, и свака част Координационом центру за овакав потез. Центар је за ту зграду одвојио 95.000 марака. Ту ћемо да направимо продавницу и српски клуб, да не будемо у кућном притвору по читав дан – каже адвокат Стевановић.

Тешко до хране

Трећи важан део српске „зоне“ у Гњилану је једно сокаче, претворено у пијацу. То је невелик пролаз од двадесетак метара, на чијем су крају поменута кућа и капија кроз коју се ступа у порту. Пијаца се састоји од малог роштиља за пљескавице, четири тезге са поврћем и воћем, и још једна на којој је роба са бувље тржнице.

Иза ове последње стоји Бранислав Јовановић (40), сељак из оближњег Станишора, нудећи за динаре кондуре, чарапе и још штошта од кућевних потреба. До њега, поврће продаје стари Гњиланац Велибор Живковић (77). Вели да купус и шаргарепа нису његови, већ да то што он стоји иза тезге јесте њему „тезга“, да би зарадио нешто за себе и бабу која је остала кући, у Улици Стојадина Трајића.

Овде старији од 65 година, имају пензију од Унмика, по 28 евра месечно. Остали живе од хуманитарне помоћи Црвеног крста. Живе и муче се.

– Тешко се долази до хране – замишљено вели Гњиланац Слободан Максимовић (48), некадашњи магационер у „16. новембру“. Његов сусед, ситнији човек Власта Ђорђевић (55), до пролећа 1999. године радио је као шеф у Дуванској индустрији у Гњилану, а сад се бори за опстанак. Каже:

– У дворишту нас је деветоро, ту су ми и отац, мајка, браћа Милош и Новак, а највећи проблем је да дођемо до хране. Понекад радим молерај, крпе, и ако добијем 150 динара за дан, добро сам.

Иако се свуда око њих послује и еврима, они стално помињу динар и боре се за динар, па ће за ову малу српску заједницу у Гњилану, Србија заувек да остане отаџбина.

Гвозден Оташевић