Подсећање: Међу првим повратницима у Метохију оживеће и село Грабац

ГЛАСНИК КиМ број 139, 5. децембар 2002. године

Део Метохије где су некад била села Бича, Грабац и Дреновчић делује готово нестварно и пусто. Остаци порушених и попаљених кућа углавном су уклоњени. Остало је нешто шута. Њиве необрађене. Шумарке искрчили Албанци у протекле три године. И воћњаци су посечени. Али, по свој прилици, живот се у овом крају обнавља.

Подижу се куће за повратнике у села Бича и Грабац. На улазу у Бичу стоје и две бараке. Једна за мештане, друга за повратнике из Грапца. У њима – кухиња са једним шпоретом и трпезаријом, дугачким столом и клупама. Сви заједно обедују. Поред је барака са војницима Кфора. Италијански војници чувају повратнике и куће које се граде у Бичи и Грапцу.

Празан пасуљ

Повратници у село Грабац стигли су овде тек 10. септембра. Смештени су привремено, овде у Бичи, под шаторима.

Један шатор за једну породицу. Невелик. У њему само војнички кревети. На спрат.

Били су људи храбри, што то да се не каже, кад је 14 породица, како казује Здравко Нешић, дошло овде почетком септембра, у јесен, и то под шаторе. И, ето, Бог даде лепо време, па је од наших 14 кућа, десет стављено под кров, а четири се још зидају. Кажу представници немачке фирме, која води посао, да ће сви послови бити готови најкасније до 15. децембра. Ми, по српском обичају, како вели Здравко Нешић, говоримо и крстимо се: „Ако Бог дадне, у прве готове куће уселићемо се већ првог децембра“.

А кад смо ми, за Аранђеловдан, били у Бичи и Грапцу, био је леп дан. Нас и повратнике и раднике на кућама грејало је сунце окаснелог Михољског лета.

По дану је пријатно. А ноћи, под шаторима, душо моја, хладне су. Ови, из УНХЦР, дали нам неку ћебад, која као од кострети да је прављена. Груба су и хладна. Сва срећа да су нам монаси из Високих Дечана послали топлу ћебад. Огрејемо се некако. Овако говори Татјана Тошић, која је тог дана била задужена да послује у заједничкој кухињи.

– Шта ће данас бити за ручак? Па, пасуљ. Меса немамо, дакле биће празан – каже Татјана.

– Али укусан! – додаје Милена Нешић која, а шта ће друго него да помаже „дежурној“ Татјани. Бивало је, додаје Милена, да се јела и пуњена паприка. Онда, кад је свеже поврће – купус, кромпир и паприка, стигло из манастира Жиче.

– С оним што нам од хране пошаљу УНХЦР и Координациони центар има да се преживи. Дани окраћали па дневно два пута једемо. Доручкујемо око десет сати, а ручак и вечеру спојимо. Једемо око осамнаест часова. После мало поразговарамо, а онда у шаторе, под ћебад – вели Татјана Тошић.

Невоља је, како рече Здравко Нешић, што имају само један телефон. Некако, као да су од света одсечени „и помало заборављени!“, додаје Бобан Дончић.

– А прошле суботе смо се „осладили“. Јели смо торту. Донела је Маргарет Ројал, она што је радила код Михаела Штајнера. Отишла на нову дужност, па дошла код нас да се опрости. Људски. Има и међу њима доброг народа – каже Милена Нешић.

Милена, иначе, по Србији има велику породицу. А овде је дошла сама. „Рекла сам овако: ‘Кад се први човек у Грабац врати, ја ћу бити друга. Тако и би. Видиш, хоћу овде, где сам рођена, старост да окончам, да будем сахрањена поред покојног мужа… И моји, млађи, ако хоће, могу да се врате“.

Тице ластавице

А у овој првој „тури“ повратника, углавном су млађи људи, они који имају између 25 и 45 година. „Радно способни. То је важно!“ – каже Здравко Нешић. Услов да се живот обнови и одржи јесте да се ради.

– Богами, без жена и деце, ништа! – додаде Небојша Дончић.

– А кад ће девојке да дођу? – упита Бобан, Небојшин презимењак.

Зна се шта мушкарац треба да уради – кућу да направи, да се ожени, сина да има и воћњак да посади. Тако су наши стари говорили. На ово подсећа Зоран Машић, који је другаре позвао на ракијицу и мезе, јер му је Аранђеловдан крсна слава.

– Јесте ли ви видели да ни птица овде нема? – упита Бобан Дончић. Да хоће ластавице да се врате, па да слете девојци на ђерђеф, као у оној нашој старој песми!

– И да нам у кући расту дечица, да у њиви роди пшеница белица, на присоју винова лозица! – додаде Зоран Машић, онако, славски.

– Лепо причају ови млади људи. Но, да видимо где смо и шта смо! Граде нам куће. За двочлану породицу 44 квадратна метра, за трочлану 56 квадрата, а за четворочлане и веће по 69 квадрата. За почетак, доста. Али, куће су празне! – каже Здравко Нешић.

– Обећао је Координациони центар за Косово и Метохију да ће нам дати по два кревета, сто, шест столица и, ако буде могло, фрижидер – подсећа Бобан Дончић.

– Обећали су и неку пару да нам дају, док се не снађемо. Онима у Осојанима су дали – рече Мирослав Ераковић.

Ако су обећали, ваљда ће обећање одржати. Сада је важно да нам допреме дрва за ложење. Без тога, зиму презимити нећемо! – озбиљно збори Здравко Нешић.

Насмеја се Татјана Тошић: „Ви, мушки, све трагично схватате. Даће Бог да буде добро!“ – рече Татјана, која је „двострука избеглица“. Она и муж, који је из овог краја, својевремено су избегли из Хрватске и дошли у Грабац. После их задесила „бежанија“ у Србију. Одлучили су да се врате. Веле – помоћи ће добри људи. А ваљда и држава.

Све док човек верује себи и људима, има наде. Тако каже Татјана.

„А има ли наде за овог Александра, који има пет и по година и који је једино дете, овде, међу нама?“, упита Здравко Нешић.

– Има! – сигуран је Радоица Дончић. – Вратиће се овде и друга деца, кад куће буду готове. И школа се направи.

– Александар ће бити срећан. То вам ја кажем. Видим га као момка, како са воћке коју је сам засадио бере јабуку и девојци је даје. Тако му Бог помогао! И нама свима – рече Бобан Дончић.

Стана Ристић

 

Међу повратницима у село Бича

НИСМО ЗАМОРЧИЋИ

Почетак повратка у Бичу је каснио. Првих 14 породица дошло је овде тек 29. јула. Смештене су под шаторе. Нешто касније, почетком октобра, дошло је још 13 породица. Крајем октобра биле су готове куће за прву групу повратника. Изградња домова и за другу групу приводи се крају. Све су куће стављене под кров. Још су само две породице под шаторима. То што су људи из шатора прешли у куће, како каже Небојша Дончић, представник села, не значи да су њихови животни проблеми решени.

Људи су, практично, како каже, ушли у празне куће. Пренели су из шатора војничке кревете. Имају струју и воду. И то је све.

Живот из почетка

Дуго прижељкивани повратак није био нимало лак. Издржало се три месеца под шаторима. Обедовало се заједнички, „на казану“, како то народ каже… Понешто се радило. Кога су представници немачке фирме која гради куће позвали, и кад су га позвали, тај је радио на грађевини, завршило се и то. Сад ваља зиму презимити.

УНМИК је за сваку кућу обећао по мали шпорет на дрва, од чега је нешто и стигло. Допремљено је и око сто кубика дрва, мада је за зиму потребно бар три пута више. Координациони центар за Косово и Метохију је обећао да ће за сваку кућу дати праве кревете, по један сто и шест столица и судоперу. И, ако се буде могло, по фриидер. Од тога, како рече Небојша Дончић, још ништа није стигло.

УНХЦР је, до сада, слао основне потрепштине у храни. Како ће даље бити, не зна се тачно. Претпоставља се да ће ову обавезу преузети Координациони центар.

Добро је кад више људи и организација хоће да помогну. Тако, помало себи у браду, говори повратник Братислав Илић. Али, додаје, није добро кад се „превише фактора петља овде“. Знате како народ каже – „кад је много бабица“… Овде долазе УНХЦР, УНМИК и Координациони центар. Ту је немачка фирма која зида куће. „Мотају“ се и три невладине организације… А чињеница је, како каже Братислав Илић, да је Српска православна црква за протекла три месеца највише помогла народу.

– Добро, де – преслишава се Илић – Представници УНХЦР-а су тражили да породице повратника за време градње кућа дођу под шаторе. Они су хтели да буду сигурни да стварно желимо да се вратимо. Ваљда су се и уверили… На нас овде, али и на оне људе у Осојану, ови „међународни“ гледају као на заморчиће. И не само они. Дођу наши људи, расељени по Србији, да виде како је и шта се ради. Нас загледају и, као у поверењу, питају: „Хоћете ли издржати?“ Ми одговарамо: „Хоћемо!“

Повратак деце

Братислав Илић прича мало „по своме“, али је, како каже Небојша Дончић, готово у свему у праву. Наиме, на састанку у Краљеву, пред повратак у Бичу било је речено – да ће се обезбедити школовање деце. Да деца иду у школу, морају. Породице које су дошле у Бичу нису комплетне. Мајке са децом су остале у Србији да би деца ишла у школе. Требало би да овде дођу…

Шеф УНМИК-а за повратак у региону Пећи Грета Левер је рекла да ће се у Бичи градити школа са четири учионице. А представник УНХЦР каже да градња школе није у програму.

– Коме да верујемо? – пита се Небојша Дончић.

Питали смо Весну Петковић из информативне службе УНХЦР шта ова организација предлаже као решење. Она каже да деца из Биче евентуално могу да иду у основну школу у село Ступељ. Ту школу сада похађају деца Албанаца и Египћана. Да би долазила и српска, потребно је „само“ да се обезбеди превоз и да се нађе српски учитељ. Друга могућност је да се деца из Биче и Грапца превозе до Осојана.

Повратници у Бичу кажу да је ипак јевтиније и боље да се у селу сагради мала школа и да у њу иду деца из Биче, Грапца и евентуално Дреновчића, ако се у њега Срби врате. Било како било, проблем ђака мора да се реши.

До пролећа ће морати да се реше још неки проблеми. Оне поменуте три невладине организације хоће да помогну да се у селу формира, како они кажу, алијанса (а по нашки задруга). Треба да се набаве машине и стока како би се покренула пољопривредна производња. Помиње се оснивање мини фарме и радионице. Тада би било посла и људи би имали од чега да живе.

А жив човек се, каже Братислав Илић, понекад и разболи. Морамо и да се лечимо. Ми у Бичи мислимо овако. Боље је да се у некој кући овде одвоји просторија за амбуланту, па да у њу бар двапут недељно долази лекар, него да се болесници одавде возе у Осојане или негде другде. За то је потребно посебно возило, па пратња… Неко хоће, како се чини, компликована, а не једноставна решења.

Нека се зна да су повратници дошли на своје. Не желе, каже Небојша Дончић да се са њима експериментише. Хоће, колико се то може, да живе нормално… Кад други расељеници виде да су први повратници „дошли у нормалу“, вратиће се и они.

– Да Бог да! – додаде Братислав Илић.

Стана Ристић

 

У Церници код Гњилана

ОБНОВИЛИ ЦРКВУ

Церница, децембра 2002.г.

Срби у Церници код Гњилана су летос усправили минирани храм, прву и последњу тачку духовног ослонца у својој борби за опстанак. Они тако, са својих 65 кућа у мешовитом селу (шиптарских је 350), пркосе жељи суседа да их протерају из места у коме су рођени и инате се с податком да је од доласка Кфора на Косово и Метохију у пепео и прах претворено више од стотину српских богомоља. А обновљена је једино ова, у Церници.

За српску мањину у Покрајини цркве су заветна места и основна ознака постојања, а то зна и рука која је тискала експлозив у темеље. Ако не буде цркава неће бити ни Срба, ни њихових трагова, а ни потврде да су икада овде и живели.

Веровање у Бога и данас је узданица свих српских нараштаја у косметском Поморављу, где је недавно допремљена помоћ из Чачка коју су прикупили монаси и верници Српске православне цркве.

И наставник веронауке Веља Стојковић (26) из Коретишта код Гњилана каже, док причамо на контролном пункту у Кончуљу, месту на коме се прелази из Бујановца на Косово и Метохију, да вера држи овај народ на огњиштима.

– На наставу веронауке долазе дословна сва деца уписана у први и други разред основних и средњих школа у Поморављу, али и ђаци из других разреда за које ови часови нису предвиђени. Неки, додуше, иду и на часове грађанског васпитања, али на веронауку долазе сви – вели Стојковић.

Жеља да сачувају национални белег и своју веру помогла је Србима у Церници да обнове храм Светог Илије који је смештен на брежуљку изнад села. Овде су православци раније градили цркве Свете Петке и Светог Спаса, али су оне завршиле као рушевине. Зато су 1924. године започели градњу цркве Светог Илије и завршили је за три године.

Црква је први пут освештана 1954. године, а затим и 1984, после поправке крова. Ноћу, 14. јануара 2000. године, Албанци из ОВК експлозивом су разнели неколико зидова богомоље, а Срби су у то време, из дана у ноћ, мислили само како да сачувају главе на раменима.

– После минирања један Американац, мајор из Кфора, стално нам је говорио да нам нема опстанка у селу ако не обновимо цркву. Понављао је то увек кад бисмо се видели. У марту 2000. године почели смо да спремамо материјал за обнову, али је онда дошао мај, кад су Шиптари пред продавницом у селу убили троје наших, а један од убијених је био дечак Милош, стар четири године – прича нам Љубисав Костић (62), председник Црквеног одбора у Церници.

Материјал за обнову, вредан 25.000 евра, платила је канадска влада, и то је био највећи новчани прилог, а мештани су са 360 надница обновили своју цркву која је летос поново, трећи пут, освештана. Амерички војници из Кфора чувају је сада дан и ноћ, али и православно гробље поред ње.

У Церници су Албанци од доласка међународне војске на Космет убили петоро Срба, а Љубисав Костић додаје:

– Не живимо добро, али нећемо да идемо одавде. Чекамо да нам буде боље, а нама све теже. Запишите и ово – од када смо обновили цркву, у селу није било погибије. Није убијен нико наш.

Гвозден Оташевић

 

 

ПОВРАТАК У МЕТОХИЈУ

”Онамо, ’намо да виђу Призрен”,

Пожеле један наш краљ пре много лета

Има ли Србина коме Краљева жеља смета?

– Не, она нас све у срце дира.

Па кога ћемо испред свих нас,

Да Краљу у част, са лулом мира

У царски град Призрен,

У Ораховац, Ђаковицу, Дечане, Исток и Клину,

У нашу топлу Пећ умаршира?

”Онамо, ’намо за брда она”

Пожеле Краљ пре много лета.

Има ли Србина коме Краљева жеља смета?

Не, она нас све у срце дира,

Па и како не би, јер то ли је живот – живет’ далеко,

Предалеко од наших кућа, од наших гробаља,

Од наших манастира?

По сву ноћ прекоре сневам

Богородице Љевишке, Светих Архангела,

Високих Дечана, Гориоча и Патријаршије:

”Знате ли ви да овде без вас и нас као да није,

И да су Проклетије и усред лета све студеније,

А зими све проклетије и проклетије?”

Кори нас и Грачаница света грцајућ’ у сузама:

”Докле ће мила ми сеја Пећка Патријаршија

Самоват’ самцијат’ сама?”

Шта је са жељом старога Краља – још пита она –

и јесмо ли већ наглуви или – не дао Бог – као топ глуви

на зов Дечанских звона?

Па зато, онамо, ’намо где три Бистрице и Бели Дрим теку,

И где ће увек бистри и пенушави тећ’,

Онамо кренимо нашег повратка реку:

За царски град Призрен,

За Ораховац, Ђаковицу, Дечане, Исток и Клину,

за нашу топлу Пећ!

На пут наш тај заветни кораком од седам миља,

Нек’ нас на њему Крсна Слава прати

И Господ Благосиља!

 

Лазар Радоњић