Подсећање: Непријатељства према Србима на Косову и Метохији не јењавају

ГЛАСНИК КиМ број 138, 29. новембар 2002. године

Састанак владике Артемија и генерала Минија

ЖИВОТ БЕЗ ТЕРОРИЗМА

Грачаница, 23. новембра

Главнокомандујући снага Кфора на Космету генерал Фабио Мини посетио је јуче после подне манастир Грачаницу, где се састао са владиком рашко-призренским и косовско-метохијским Артемијем и разговарао о ситуацији на Косову и Метохији. Најважнија тема био је тежак положај у коме се већ три године налазе српско и неалбанско становништво. Поклонивши књигу „Распето Косово“, која сведочи о порушеним српским светињама на Косову и Метохији, владика је инсистирао да снаге Кфора наставе да обезбеђују православне храмове, нарочито на подручју Метохије.

– Кључна ствар за побољшање положаја српског народа на Косову и Метохији јесте повратак расељених и уједно заштита православних храмова, а што је по Резолуцији 1244 Савета безбедности у надлежности међународне заједнице. Такође је наглашена и важност привођења криминалаца правди – рекао је владика Артемије.

„Сузбијање тероризма главни је предуслов за нормалан живот на Косову и Метохији. Нема другог пута и начина да се ситуација на Косову и Метохији побољша. Толико је злочина почињено, а до сада ниједан починилац није откривен. Докле год се они слободно крећу по Косову и Метохији, ми не можемо бити слободни“, рекао је владика Артемије после завршетка састанка, додавши да је казао генералу Минију да је због тога и мисија Кфора доведена у питање.

Инциденти који су се десили у последњих неколико дана на Косову и Метохији, илустрација су нечега што се збива већ дуже време. Владика Артемије је пренео речи генерала Минија – који није желео да се обрати новинарима после састанка – да ће се генерал залагати за сузбијање криминала, као и то да ће сви починиоци бити изведени пред лице правде. Он је владики Артемију обећао да ће Кфор озбиљно радити на нормализацији живота свих заједница, што подразумева и заштиту свих православних објеката и културно-историјских споменика.

Као доказ за ту тврдњу команданта Кфора пренео је Минијево обећање да ће током овог викенда снаге Кфора обезбеђивати манастир Високи Дечани, где ће се вечерас, уочи празника ктитора манастира Стефана Дечанског, замонашити два искушеника овог манастира.

Б. Радомировић

 

Телеграм руског патријарха поглавару СПЦ

МИНИРАЊЕ СВЕТИЊА НЕМА ОПРАВДАЊА

Његовој светости патријарху српском господину Павлу јуче је стигао телеграм поглавара Руске православне цркве, Његове светости патријарха московског и све Русије господина Алексеја Другог, у којем се изражава жаљење због најновијег минирања православних светиња на Косову и Метохији.

„Са дубоком жалошћу сазнао сам о новим злочинима екстремиста – експлозијама у храмовима у косовским селима Ђураковац и Љубово. За уништавање споменика духовне културе нема и не може бити оправдања. Руска православна црква се увек залагала за мирну коегзистенцију народа који исповедају различите религије“, каже у поруци поглавару СПЦ руски патријарх Алексеј Други, напомињући да се моли Богу „да дарује свемогући Господ мир многострадалном косовском крају“.

М. К.

 

ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА ОСУЂУЈЕ БОМБАШКИ НАПАД НА ПОВРАТНИЧКУ ПОРОДИЦУ У ГЊИЛАНУ

Грачаница, 26. новембар 2002. године

Синоћ, 25 новембра, око 20 часова експлодирала је подметнута бомба у Улици Стојадина Трајића у Гњилану, испред кућа Миомира и Миодрага Чучкића, у које су се недавно вратили из избеглиштва у централној Србији. Иако нико није повређен, јака експлозија изазвала је узнемирење седам чланова ових породица, нарочито њихове деце која су се у тренутку експлозије налазила на окупу у кући. Пре више од два месеца пред куће породице Чучкић биле су постављене две експлозивне направе које на срећу нису експлодирале.

Православна Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска осуђује овај најновији напад албанских терориста чији је циљ да протерају преостале Србе са Косова и Метохије и створе етнички чисту албанску територију. И поред упорних српских захтева да се стане на крај екстремистима Мисија УН и КФОР и даље нису спремни да се суоче са суштинским проблемима и обезбеде заштиту за угрожени српски народ.

 

Албански екстремисти пуцали из аутоматског оружја на кућу Бојана Вукадиновића код Обилића

НАПАД НА СРПСКУ КУЋУ КОД ОБИЛИЋА

Грачаница, 26. новембар 2002 године

Рано јутрос, око један сат после поноћи, албански екстремисти пуцали су из аутоматског оружја на кућу Бојана Вукадиновића из Јањине воде, општина Обилић, потврдио за КИМ Радио председник Српског националног већа за општину Обилић Мирче Јаковљевић. У тренутку напада, у кући Вукадиновића, било је и двоје малолетне деце али на срећу повређених није било. Према речима Јаковљевића у овом месту остало је још 15-так српских породица које су свакодневно изложене провокацијама Албанаца.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

 

Амерички војници чувају српску махалу, цркву, гробље

У ЊИВЕ САМО ОДРАСЛИ

Церница, новембра

Мркла, непрозирна ноћ ушла је у Церницу пре камиона из Чачка натовареног намирницама за ово село код Гњилана. И у мраку смо распознали ликове његових житеља упамћене при прошлом сусрету, пре седам месеци. Тада је први пут у ово место стигао конвој помоћи Српске православне цркве коју је, као и овог пута, прикупио млади монах Пантелејмон Јовановић (28), родом Чачанин, који припада братству манастира Црна Река код Рибарића.

Село без струје. Ноћ. Домаћини и ми. Уместо сијалица – свеће. Мали бифе је тако осветљен. Домаћини износе пиво, чак и кафу. Одатле смо пошли на конак и разишли се по српским кућама овог ушореног, мешовитог села.

Мрачним сокаком домаћин је ишао корак испред нас и упола гласа објашњавао:

– Преко пута моје куће је Шиптар. За време бомбардовања пробудио ме у пола један и довео дете. Каже: „Болесно је, води га у Гњилане, ја не смем“. И одвео сам дете у град. Добило је ињекцију. Вратио га. Сусед је то запамтио и после бомбардовања упитао треба ли ми шта. Тражио сам да не дирају мене и моје. Обећао ми је и скренуо пажњу да му се на сокаку не јављам, због његових. Тако то траје. Дуго га нисам видео, али је пре неколико вечери, у пола десет, бануо код мене у кућу, па пијемо кафу.

 

Људи на нишану, цркве на ломачи

После сеобе под Чарнојевићима, Срби су поново населили Церницу 1779. године и крај прошлог века дочекали са 130 кућа (526 душа), док је Шиптара мештана било око 2.000 и 350 домова. Два језика и две вере у једном атару преживели су, без великих потреса, и бомбе с пролећа 1999. године, али не и долазак Кфора у јуну те исте године.

– То је био почетак наше голготе. Шиптари су нам, прво, 20. јула убили Божидара Стојановића (53) на око 200 метара од пункта Кфора, док је чувао стоку. Исте године, 3. децембра, Благица Васић (42) из нашег села погинула је у минираној кући, али је срећом преживео њен дванаестогодишњи син, који је био са њом. Онда, 28. маја 2000. године, Шиптари су починили највећи злочин, баш овде испред просторије у којој седимо – причао нам је у бифеу по доласку у село Коста Димић (44), наставник руског и историје у Церници.

Онда је ту била продавница и, према говорењу очевидаца, један од Шиптара из Цернице је пушчаним рафалом из оближњег потока смртно покосио у по дана Тихомира Симијоновића (45), Војина Васића (58) и малог Милоша Микија Петровића, који је био тек напунио четири године и пошао да купи сладолед.

За ово троструко убиство био је осумњичен и притворен Африм Зећири из Цернице, али је недавно изашао из затвора, без пресуде. „Виђамо Зећирија, шета се по селу“, кажу мештани.

Припадници УЧК овде су ранили 24 Србина, запалили или минирали исто толико српских кућа, а о петоро погинулих данас сведоче и мермерни белези на српском гробљу у селу. На свих пет споменика пише да их је родбина подигла жртвама „шиптарских терориста“.

Између тих погибија настрадала је и православна црква Светог Илије у селу, коју су терористи експлозивом докусурили на Српску нову годину, 14. јануара 2000. у 3.20 часова ујутро.

 

Минирани и кревет и кукуруз  

Док су неки Срби главом платили боравак у овој имитацији људске заједнице, други је чувају на раменима одлазећи из родног села, али им нико од саплеменика не замера због тога, већ само са сетом описују шта је претходило.

Летос су одавде отишли браћа Иван и Срђан Стојановић, са породицама и мајком.

– Иванова кућа била је минирана још 2000. године. Жена је, ушавши у дневну собу, на кревету нашла шест килограма експлозива, али није активиран јер је штапин овлажио. У августу ове године терористи су најпре бацили неколико камена на терасу, позивајући Ивановог сина Слободана, којем је 14 година, да изађе. Али, мајка Весна је то чула, упитала куда ће и задржала га, спасивши му живот јер је то био мамац да изађе напоље, на мету бомби која је већ била бачена на улазна врата. Експлодирала је, не повредивши никога, али Стојановићи то више нису могли да трпе – прича нам Коста Димић.

Следећа замка чекала је Живојина Петровића ономад у његовој њиви, док је кукуруз дозревао у Церници.

– У кукуруз су поставили бомбу, осигурач је био извађен скоро до краја и струном везан за дно стабљике. Било је довољно да неко ухвати за њу и оде без трага – вели Димић.

Срби Церничани жалили су се Кфору. И – ништа.

– Американац каже да они не могу да претражују њиве, јер се и њихови људи плаше, па предлаже да их или запалимо или поравнамо булдожерима, ако сумњамо да има бомби. Питам га да ли би он под овим условима ишао у њиву. Каже да не би. Кажем му онда ја, деца ће да нам остану гладна, а официр ми је одговорио: „Ту ја не могу да ти помогнем“.

Срби к’о Срби, нашли су решење, али да човек не поверује. Забранили су деци да иду у њиве, па су кукуруз брали само одрасли. Рачунају, као, ако погине неко од одраслих, биће мања штета.

У Церници данас, Срби имају 65 кућа и 300 душа, упола него пре три и по године. Шиптара је и даље 2.000, ако не више.

– Сва села у Косметском Поморављу где има Срба гледају у нас, у Церницу. Ако смо главама платили борбу за опстанак и успели да обновимо цркву и останемо овде, могу и они. И знају да је нама најтеже – каже Љубисав Костић (62), председник Црквеног одбора у Церници код Гњилана.

Гвозден Оташевић

 

Из писма руског конзула у Призрену српској влади о стању у Пећком манастиру 1883. године

БЕКСТВО УШЛО У МОДУ

Српски посланик у Цариграду замолио је руског конзула у Призрену Ивана Степановића Јастребова (1839-1894) да сазна стање у Пећком манастиру и извести српску владу. Повод овој молби била је молба игумана Софронија и манастирске братије да министарство просвете помогне манастиру да изврши нужне поправке и да се избави из новчане оскудице.

На крају свог писма Јастребов помиње тужну чињеницу да се наставља бежање Срба из Пећке нахије у Шумадију. „Од времена последњег рата више од 300 породица сакрило се иза граница Србије. Ово уопште није тајна. Тежња ка бежању претворила се у хроничну болест, заиста неку манију.

И сами Турци су већ почели сажаљевати избеглице јер са њима губе добре земљораднике. Приштинске власти су предузеле мере за затварање пута у Србију; без обзира на то, пећски Срби ипак успевају да побегну у Србију, захваљујући томе што им Арнаути који купују њихову земљу помажу као водичи. Ова чињеница је заиста жалосна.

Неоспориво је да Србима није лако да живе у пећској нахији, где се турски фанатизам много осећа, али су њихови дедови и очеви трпели већи зулум и нису бежали, нису губили наду за олакшање свог положаја. Ако ћемо да упоредимо садашњи зулум са пређашњим, онда је очигледно да сад Срби беже не толико због зулума, као због занесености и маште. У почетку је избегло само неколико породица: око три. Они су стварно бежали од зулума и само су изазвали жељу ка бекству код својих најближих рођака, а после је бекство ушло у моду.

Међутим, већ су дошли гласови од избеглица из Србије да су многи почели да се кају због тога што су оставили своју земљу у пећској нахији и своје куће не добивши ништа за то. Можда ће ови гласови зауставити безање Срба одавде, у супротном случају у пећској нахији неће уопште остати хришћана, као што се то десило са ђаковским округом, где сада има само 50 српских кућа“.

О томе у каквој се ситуацији налази црква пећке патријаршије Јастребов пише: „Најпре бих хтео да истакнем да нимало немам намере да охладим побожна и христољубива осећања – нити Ваша, нити Вашег богоугодника – према манастиру, који је био српска патријаршија, али не могу да прећутим да су доста прецењене жалбе оних који преживљавају у манастиру све неприлике српске црнине због патријаршије.

Истина је да је кубе храма Св. Димитрија мало пукло, али то никако не може изазвати пад јер су чемерли (сводови) на којима је подигнуто то кубе цели, чврсти, солидни и неоштећени, и стајаће још толико векова, колико су стајали пре. Од пукотине која се налази у кубету такође нема неке нарочите штете и опасности, само треба да се обрати пажња на кров кубета: треба обезбедити да не би киша и снег заливали пукотину“.

Јастребов, који је дипломата, историчар, етнолог, али такође и археолог, саветује шта треба урадити да се кубе обезбеди без великих трошкова. А онда каже да је преко свог поверљивог човека сазнао да би калуђери хтели да добију новац како би срушили прелепо старо кубе, са старим српским живописом, а да после поставе ново, „малецко“ – да га изграде и осликају са живописом самоуки, дивљачки сликари.

Он са жалошћу констатује да су „прости патријаршијски монаси већ стигли да у саборној цркви униште на олтару и у првој половини цркве старински српски живопис, а у замену да намажу зидове са живописом сељачког типа и апокрифне вредности“.

„Уз то, углавном дивљачки иконописци који су се претворили из гркомана у бугарофиле, потрудили су се да се обришу ликови српских светаца и крунисаних лица од времена српске славе. Осим тога, монаси без најмање потребе, само да би угодили митрополиту (Грку Мелентију) окречили су споља сву цркву са неком смесом налик на глину, и сада не може уживати углед старине. Само на једном месту цркве окренутом југу случајно су остале неокречене прелепе цигле старе грађевине. Сад Ви можете разумети зашто сам те којима је било суђено да чувају овај српски споменик назвао свештеницима.

Чини се да су и они већ схватили да су направили глупост угађајући митрополиту Мелентију, који се понаша као да је изабрао за циљ свог служења – да сруши овде православље, а што је још важније и српство – али они су закаснили“.

Јастребов проверава жалбе монаха упућене Србији и једну по једну демистификује приказујући право стање ствари и саветује шта све треба предузети. Најзад, по њему „стање патријаршијског манастира није толико тужно како се то могло претпоставити“.

Он такође саопштава да је у Дечанском манастиру све у реду и да се игуман Рафаило вредно бави његовом поправком. Уз његов непосредни надзор мајстори делају са највећом пажњом.

Приредио: Миодраг Максимовић

Политика 23.11.2002.