Подсећање: Обнова порушених цркава и манастира на Косову и Метохији још није ни почела

ГЛАСНИК КиМ, број 185-186, 2004. година

Грачаница, 25. јули 2004

Вршилац дужности специјалног представника генералног  секретара УН  за Косово и Метохију Чарлс Брејшо (Charles Brayshaw) изјавио је у четвртак (23. јула) за медије да је УНМИК за обнову цркава и манастира порушених у току мартовских немира издвојио додатних пола милиона евра поред већ раније обезбеђеног једног милиона евра.

Истина је, међутим, да до сада нису почели радови ни на једној јединој од 30 православних богомоља које су оштећене или уништене у мартовском погрому, не помињући преосталих 110 светиња које су уништене у претходних пет година међународног „мира“. Стога се сасвим разумно поставља питање шта је било са тим једним милионом евра који је већ раније обезбеђен за обнову када радови нигде нису ни започели, а и да јесу Епархија рашко-призренска би била прва обавештена о томе. Уосталом, све да је тај новац стварно издвојен за оно што је намењен, реч је о крајње неадекватним сумама које ни приближно не могу да покрију штету почињену у марту која износи неупоредиво више.

У сваком случају, са жаљењем се може закључити да се у јавности настоји створити лажни утисак да се ради на обнови цркава и манастира што није случај. Иако су највиши представници међународне заједнице поставили као услов косовским институцијама обнову порушених цркава овај задатак није испуњен и УНМИК га је вешто избегао тако што је предложено формирање комисије која би се наводно бавила питањем обнове. Већ је прошло више од месец дана од потписивања овог споразума између Епархије и представника УНМИК-а, а на пољу обнове цркава није ништа учињено.

Вредни српски културно-историјски споменици пропадају из дана у дан, а да нису чак ни привремено заштићени од кише и временских непогода. Богородица Љевишка и остале призренске цркве нису чак ни почишћене и заударају на урин док је КФОР само оградио локације жицом и заштитним селотејпом. Немар и незаинтересованост према овим светињама од стране надлежних институција је више него шокантан.

Епархија рашко-призренска стога изражава свој најоштрији протест УНМИК-у и привременим косовским институцијама због манипулације јавношћу и покушаја да се варварско рушење православних светиња прикрије, а обавеза плаћања штете вешто избегне. Оваквим неодговорним односом наставља се злочин према овим светињама које сваким даном све више пропадају.

 

ЗАБРИНУТОСТ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ

 

21.јули 2004.год.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска изражава озбиљну забринутост што се јавна дискусија о Косову и Метохији у српској и светској јавности постепено све више фокусира на заштиту тзв. мањинских права Срба у Покрајини, док се у потпуности занемарује питање будућег положаја Косова и Метохије у оквиру Србије и СЦГ.

И након објављивања свог најновијег плана о Косову, влада Србије није изашла са конкретно дефинисаним предлогом какав ниво аутономије Србија нуди Косову и Метохији као саставном делу своје територије. Уместо да се отвори дискусија о положају албанске заједнице у оквиру Србије, у јавности се говори искључиво о заштити српских права на Косову и Метохији. Штавише, у дискусијама на разним форумима поједини владини и независни експерти из Београда отворено помињу разне моделе заштите права српске заједнице на Косову и Метохији, као да је реч о већ потпуно самосталном ентитету. У том контексту се помињу модели Аландских острва или Јужног Тирола, али не више у контексту модела аутономије за албанску заједницу у Србији и СЦГ, као што је то био до сада случај, већ у контексту решавања положаја „српске мањине“ на Косову и Метохији.

Чињеница да Београд до сада није изашао са јасним и конкретним предлогом аутономије Косова и Метоихије у оквиру Србије и СЦГ и да се преко тог питања прелази шаблонским понављањем Резолуције 1244, која формално гарантује суверенитет СЦГ на Косову и Метохији, све више у јавности ствара утисак да је суштина државне стратегије Београда у томе да се нађе одговарајући механизам заштите „мањинских права“ Срба, а не да се изађе са јасном и одговорном државном концепцијом очувања суверенитета Србије и СЦГ у оквиру својих постојећих граница.

План Владе Србије пре свега говори о аутономији Срба на Косову и Метохији и само формално помиње аутономију Косова у оквиру Србије, што све више утиче и на међународне факторе који више и не помињу суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру Србије и СЦГ већ само српску аутономију и децентрализацију на Косову и Метохији, као да је реч о заштити права Срба у Мађарској или некој од суседних земаља. У том контексту се и питање непромењивости граница на Балкану све више у свету помиње у смислу противљења територијалној подели Косова и Метохије, а не у смислу сецесије Косова као сувереног дела територије Србије и СЦГ. Када се данас помене аутономија у свету се пре свега мисли на предлог владе о српској аутономији на Косову, а не на (суштинску) аутономију Косова и Метохије у оквиру Србије што може да има озбиљне последице.

Наравно, питање положаја српског народа као државотворног и конститутивног народа на делу своје територије где му се негирају основна права и слободе није за занемаривање и има огроман значај за овдашње српско становништво и његову будућност. Међутим, ово питање не би смело да има политички приоритет над питањем очувања државне територије и дефинисања Косова и Метохије као аутономне области у оквиру Србије. Поред тога, важно је напоменути, да једна одговорна државна стратегија треба да води рачуна не само о правима Срба већ и свих других грађана Србије чија су права на Косову и Меотхији угрожена (Роми, Ашкалије, Египћани, Горанци и др.).

Уколико Влада ускоро не изађе са конкретним ставом шта једна демократска и нова Србија нуди Косову и Метохији као саставном делу своје територије, будућа дискусија о статусу могла би да се сведе искључиво на изналажење начина како да се реши питање мањинских права у Покрајини, која ће постепено прећутно бити прихваћена као самосталан ентитет.

Због тога је у политичкој стратегији Србије према Косову и Метохији потребно што пре направити одговарајућу равнотежу и пре отварања дискусије о коначном статусу јасно формулисати концепт очувања територијалног интегритета Србије са Косовом и Метохијом као њеним саставним делом.

ЕРПКиМ Инфо служба

 

НАЈНОВИЈИ АУСТРИСКИ ПЛАН ЗА КОСОВО – ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА И ДАЉИ ПРЕНОС ВЛАСТИ НА ИНСТИТУЦИЈЕ КОСОВА

 

БЕОГРАД, 13. јула 2004. (Бета) – Даљи пренос надлежности на косовске институције и примена концепта децентрализације на Косову треба да буду уско повезани, као два кључна процеса за успостављање мултиетничког друштва у покрајини, оцењује се у плану за Косово шест средњеевропских земаља, предвођених Аустријом.

План је у име предлагача – Аустрије, Пољске, Словачке, Словеније, Чешке и Мађарске, јуче у Бриселу својим европским колегама представила шеф аустријске дипломатије Бенита Фереро-Валднер, а данас је на увид дат агенцији Бета.

У документу се оцењује да је потребно наставити са даљим преносом надлежности косовским институцијама, укључујући области економије, правосуђа и пре свега безбедности, док међународна управа треба да задржи контролу над спољним пословима и контролом границе. Као једна од мера за заштиту мањина наводи се децентрализација, али се додаје да она не може у потпуности да замени друге напоре за унапређење права мањина.

У оквиру децентрализације предлаже се проучавање модела функционалне и персоналне аутономије који постоји у Белгији, и модела децентрализације на нивоу општина према Охридском споразуму.

У поглављу „Заштите мањина и мере децентрализације“ наводи се да се положај неалбанског становништва након мартовског насиља погоршао.

Оцењује се да мартовско насиље на Косову није било немогуће предвидети, нити је био само чин вандализма, већ манифестација сталне нетрпељивости већинског становништва према мањинама.

За побољшање положаја мањина потребно је, поред децентрализације и успостављања европских стандарда, и јачање локалне самоуправе, обезбеђивање једнаких, а не пропорционалних права, за мањине у одлучивању о културном и верском идентитету, развој насеља у којима живе мањине, као и образовна реформа за превазилажење неповерење и предрасуда.

Указује се да је Србија дала значајан допринос у дебати о Косову својим планом о политичком решењу ситуације на Косову.

У плану шест средњеевропских земаља осуђује се уништавање историјских и верских објеката, као чин варварства и додаје да је неопходно обезбедити заштиту тих објеката.

Оцењује се да треба размотрити могућност да за објекте од кључног значаја за српску и европску културну и верску баштину буде директно надлежна Српска православна црква, као и могућност да ти објекти буду укључени на листу светске баштине UNESCO-а.

Косовске институције треба да се више ангажују на успостављању услова за укључивање косовских Срба и других мањина у процесе одлучивања и утврђивања политике.

Јачање локалних институција требало би да допринесе окончању бојкота косовских Срба, док би паралелне институције требало легализовати и укључити у косовске институције.

Посебно је важно да се Београд, с обзиром на утицај који има на косовске Србе, убеди да позитивно делује на њих како би се укључили у косовске институције.

„То би позитивно утицало и на домаћу политичку стабилност садашње Владе Србије, која је тренутно ослабљена критикама српске радикалне деснице“, наводи се у плану.

Предлаже се и веће присуство косовске владе на међународном плану, као и разматрање могућности већег укључивања Европске уније на Косову, по моделу примењеном у БиХ.

„Европска унија треба да размотри предузимање саветодавних и покровитељских активности у области полиције“, наведено је у плану. У плану је оцењено да је безбедносна ситуација на Косову и даље крхка и додаје се да планови за смањење снага КФОРа морају бити одложени до даљњег, све док се ситуација у потпуности не смири.

Снаге КфОР-а, такође, морају бити боље опремљене и обучене за сузбијање нереда и насиља, а мора бити побољшан и обавештајни систем, као и контрола граница.

Оцењује се да безбедносне функције треба све више поверавати косовским институцијама. Косовска полицијска служба треба да буде пажљиво реорганизована у складу са европским стандардима.

Припадник КПС који је бивши члан ОВК, мора бити испитан, а лица оптужена за ратне злочине и друга кривична дела морају кривично одговарати.

Састав локалних снага безбедности мора да одражава национални састав становништва.

Безбедност и стабилност на Косову угрожава и пораст криминалних активности организованих криминалних група, које се баве трговином људима, дрогом и оружјем.

Посебна пажња треба да буде посвећена развоју и праћењу рада локалних медија, пошто непрофесионално и пристрасно извештавање може да подстакне међуетничку мржњу и нетолеранцију.

Оцењује се, такође, да Косово економски не може самостално да функционише. Косовску економију карактеришу финансијски и привредни криминал, црно тржиште и недостатак закона против корупције.

Неопходна је макроекономска помоћ MMF-а и даље реформе, а потребно је наставити и процесом приватизације, додаје се у документу.