Подсећање: Писмо Епископа Артемија католичком бискупу Марку Сопиу

ГЛАСНИК КиМ број 55, 28. април 2001. Година

МОНСИЊОР МАРКО СОПИ КАТОЛИЧКИ БИСКУП

“ЦРКВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ НИСУ СИМБОЛ ПОЛИТИЧКЕ МОЋИ, ВЕЋ НАША НАСУШНА ПОТРЕБА”

П Р И З Р Е Н

 

Упознајте истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32).

Повод да Вам се обратим овим кратким писмом јесте Ваш ИНТЕРВЈУ, објављен у књизи „Guerre etniche: una fatalita? un esemplio: il Kosovo„, који ми је недавно дошао до руке.

Сваки човек, па и Ви, имате право на лично мишљење и оцену догађаја чији смо учесници или сведоци. Али нико, па ни Ви, поготово као човек вере и поглавар једне верске заједнице, нема право да долази у сукоб са очигледним чињеницама и сувим фактима, да их изврће, и полуистинама покушава да их приказе тенденциозно.

А то сте управо Ви чинили у своме интервјуу.

Ево примера:

1. Тврдња да су срушене православне цркве „саграђене у скорије време, после 1989. године, јер су симбол српске политичке моћи“, није више ни полуистина, него отворена лаж. Верујем да поседујете нашу публикацију „РАСПЕТО КОСОВО“, новембар 1999. године, где су приказане порушене Православне цркве и манастири од јуна до октобра те године (њих 76 на броју). Истине ради, приморајте себе, ма колико Вам то мрско било, па погледајте наслове. Ако то учините, видећете колики је незнатан број нових цркава међу порушеним (само њих 10), све остале су грађене од 13. па до 20. века, далеко пре Милошевића. Уосталом, и те новосаграђене цркве од 1989. није градио Милошевић, него Ја са својим верним народом и никако као „симбол српске политичке моћи“, већ као насушну потребу. Истини за вољу, зашто не рећи да је на Косову и Метохији у времену од 1989. године па до рата, процентуално подигнуто много више џамија него православних цркава. Да ли и оне нису симбол ,,нечије политичке моћи“? Чему таква Ваша ,,објективност“ треба да послужи, ако не обмани читалаца, а ради остварења неких политичких циљева.
2. Не стоји ни тврдња да су се ова ,,разарања“ православних цркава и манастира ,,десила као последица рушења муслиманских џамија“. Истина је да је током рата и НАТО бомбардовања оштећен један број џамија, али ни једна није порушена до темеља, поготову не систематски, као што се десило са нашим светињама после завршетка рата, и што се, ево скоро две године, непрекидно дешава. До сада је број порушених цркава и манастира одавно премашио троцифрени број, што нас приморава да идемо и на треће издање ,,РАСПЕТОГ КОСОВА“. Не знамо колико ли ће тих издања још у будуће морати бити, ако се са оваквим безумљем настави.
3. Такав Вас однос према Православним црквама постаје схватљив и објашњив другом Вашом тврдњом у истом интервјуу. Тамо где кажете: ,,Цркве које видимо на картама постојале су и пре доласка Срба“. Што не наведосте макар једну као пример? Зар је могуће да Срби који су присутни на Косову и Метохији (замислите се над овом речју – Метохија) преко хиљаду година, до 1989. године нису саградили ни једну цркву? Да су чекали Милошевића да би почели да подижу ,,политичке“ цркве. Познавали сте манастир Св. Архангела у Биначу, Вашем родном месту. Ко га је саградио и када? Као верски човек није могуће да не знате за Пећку патријаршију, Ман. Високе Дечане, Грачаницу (пре годину дана били сте овде) или Богородицу Љевишку у моме и Вашем Призрену. Да не набрајам даље. Послаћу Вам књигу ,,ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА“ где ћете наћи податке за преко 1300 цркава и манастира на Косову и Метохији. Молим Вас, чиме ћете то демантовати? А дужни сте! Размислите!
4. И само још један Вас бисер. ,,У бици на Косову Пољу 1389. вође су дошле из Србије“. Објасните нам: Где се тада Косово налазило, у саставу које државе, ако то није била Србија? Да ли су Свети Кнез Лазар и остале српске Вође дошле у туђу државу да би се супротставиле освајачима – Турцима. Где Вас води таква ,,историјска наука“ коју супротстављате ,,лажним историчарима“ који су, по Вама, ,,многе ствари изврнули“? Нећете ли се застидети таквих својих тврдњи? Размислите!

Има још доста места која би захтевала од Вас детаљнија и објективнија објашњења (као оно да Срби нису протерани…), али је за Вашу ,,истинољубивист“ и ово што је наведено, довољно.

    “Ко има уши да чује нека чује“

22.април 2001. год., Манастир Грачаница

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

+ АРТЕМИЈЕ

 

СМИСАО ЗА РЕАЛНОСТ

 

Београд, о Ускрсу 2001. године

Напор рашко-призренске епархије, оличен пре свега у раду владике Господина Артемија, да се што широј светској јавности свеобухватно и објективно прикаже страдање српског народа на простору Косова и Метохије, праћен је и континуираном бригом за заштиту изузетног културног и природног наслеђа ове области.

У том смислу, група југословенских стручњака из области заштите природне и културне баштине, са посебним тежиштем на заштити наслеђа Косова и Метохије, формирала је Центар за очување наслеђа Косова и Метохије – MNEMOSYNE (у даљем тексту Центар), као невладино удружење, једино из овог домена регистровано и при УНМИК-овој администрацији у Приштини. Циљ овако постављеног удружења је да у условима измењеног статуса овог дела наше територије, на прави, довољно оперативан и конструктиван начин, допринесе унапређењу специјалног статуса нашег наслеђа, избори се за повратак југословенских стручњака у систем заштите покретних и непокретних добара и на стручан начин покрене, координише и учествује у реализацији конкретних пројеката заштите.

Безмало три пуне године, стручњаци Центра брижљиво и истрајно прате, опомињу, подстичу учествују и креирају колико је могуће у ситуацији и даље изузетно неповољној за све наше активности, акције усмерене ка заштити наслеђа Косова и Метохије. Најважнији и високо цењен саговорник стручњака Центра је СПЦ, пре свега рашко-призренска епархија са владиком Господином Артемијем на челу. У духу блиске сарадње, разумевања и координисања свих акција, високи представници наше Цркве и стручњаци Центра, узели су учешће у оквиру два међународна скупа организована током марта месеца, а на тему заштите наслеђа у Југо-источној Европи, посебно на Косову и Метохији. Ови скупови одсликавају и две, за сада дефинисане светске иницијативе окренуте ка заштити културне и природне баштине Косова и Метохије.

Иницијатива Владе Италије је, због блискости и припадности сличном културном миљеу, разумевању географско-политичког контекста, чије је заједничко исходиште басен Медитерана, одмакла у креирању оквира једног дугорочног Програма заштите изузетног хришћанског наслеђа Косова и Метохије. Скуп у Пизи, одржан 29. и 30. марта, пропратили су, изузетно добро координисаним наступом, представници СПЦ, владика рашко-призренски Господин Артемије и игуман манастира Високи Дечани, отац Теодосије, Господин Гојко Суботић, врхунски стручњак у области средњовековне уметности и Господин Војислав Васић, директор Природњачког музеја у Београду, члан управног одбора Центра, као оперативног и у овој ситуацији прихватљивог партнера међународних цивилних и војних власти на Косову и Метохији.

Иницијатива Владе Јапана, праћена семинаром о едукацији и заштити наслеђа у Југо-источној Европи, одржаним у Токију од 21. до 23. марта, није резултирала тако јасно дефинисаном и фокусираном Декларацијом као што је она из Пизе. Али, њен значај због тога није ни мало мањи.

Рад овог скупа, на позив Јапанске Амбасаде у Београду, пратио је представник Центра, потписник ових редова.

Семинар је одржан у организацији Министарства за иностране послове Јапана, Бироа за европске послове Одељења за Централну и Југоисточну Европу и Националног института за унапређење истраживања. Семинар је први пратећи, конкретан пројект Конференције о Југоисточној Европи на високом нивоу, одржане у Токију маја месеца 2000. године, као и Самита групе Г-8, одржаном у јулу месецу исте године на острву Окинава, такође у Јапану.

Конференције из прошле године високо су истакле значај успостављања цивилних друштава у којима владају толеранција и поштовање разлика. Као прво суштинско питање од посебног интереса на путу изградње је улога едукације и заштите наслеђа у постконфликтном периоду. Најавом Декаде Јапанско-Европске сарадње на конференцији у Токију, јапанска Влада је очигледно прихватила врло озбиљан, тежак и деликатан посао да испита и истражи практичну улогу основних елеманата демократских друштвених система којима се тежи, као и улогу најзначајнијих међународних организација и заинтересованих земаља у процесу ревитализације региона и на темељу тих процена предложи адекватну стратегију. Неутралност Јапана је такође значајна у додељивању овако важне улоге. Постављање овако дефинисаних интереса најразвијенијих земаља света, имплицирало је одређене претензије скупа исказане завршним Декларацијама. Прве, која се бави редефинисањем основних културних одредница у складу са процесом глобализације и друга, која потпуно јасно и недвосмислено осуђује културни вандализам, прихватајући и најстроже санкционисање као меру казне.

Влада Јапана је организовала Семинар са циљем не само да допринесе Години дијалога међу Цивилизацијама, проглашеној од стране УН, да најави Декаду јапанско-европске сарадње, већ и да истакне значај и ојача сарадњу владе са УНЕСКО-ом. И то све под слоганом ,,Хармонија међу етничким групама“.

Зато ни мало не чуди одабир учесника за овај скуп. Поред представника Министарства и стручних институција из свих земаља Југоисточне Европе, примарно место је дато високим представницима међувладиних организација тренутно најодговорнијим за регионалну кооперацију унутар простора ЈИ Европе и за креирање Еурорегиона и то кроз детаљно осмишљене трансграничне активности. То су: УНЕСКО, УНИЦЕФ, Савет Европе, ИСЦЕ и Канцеларија Специјалног Координатора Пакта за стабилност ЈИ Европе. Посебна пажња је посвећена невладиним организацијама и њиховој улози, што се види из селективног одабира НГО удружења за учешће на овом скупу. Скуп је пратио и знатан број јапанских стручњака – њих 19.

Посебно интересантном нам се чини најава и инсистирање УНЕСКО-а да се региону ЈИ Европе приђе свеобухватно, имајући у виду историјско-географски контекст, блиске културне везе међу земљама региона и значај владиних представника и цивилног друштва за процес обнове. Посебно је наглашена улога и искуства три УНЕСКО-ве канцеларије на овом простору и то у Букурешту, Сарајеву и Венецији. Са жаљењем смо констатовали да се као алфа и омега страдања и уништавања наслеђа на простору ЈИ Европе и даље тенденциозно спомиње само Дубровник, са једне стране и уништавање будистичких пре-исламских споменика у Авганистану са друге, на ширем плану. Све између је и даље обавијено ћутањем, пристрасношћу и применом ,, двоструких стандарда“. Зато ће једно од основних питања Директору УНЕСКО-а, Господину Мацура, који у мају месецу долази у званичну посету Београду, али и Приштини бити, зашто УНЕСКО није тако ефикасно одговорио на уништавање хришћанског наслеђа на Косову и Метохији, као што је случај са споменицима у Авганистану. Свакако да је исто тако важно и креирање адекватног Програма посете високих представника УНЕСКО-а. Уз долазак УНЕСКО-вих представника у Београд биће и најава званичне јапанске експертске комисије за утврђивање стања споменичког наслеђа на простору Косова и Метохије.

Наступ представника Центра је осмишљен за циљем да укаже на полазно стање у домену заштите наслеђа Косова и Метохије и да дефинише основне предуслове за поновно успостављање система целокупне заштите на Косову и Метохији. Представник центра је поставио три основне полазне претпоставке у решавању проблема заштите: сарадњу са међународним експертима и тимовима, рад на основу листе приоритета и увршћења споменика културе од изузетног значаја на УНЕСКО-ву листу светске баштине, као специјални вид заштите споменика на угроженим подручјима, конкретно питање Манастира Високи Дечани и осталих најзначајнијих светиња српске културе и традиције са простора Косова и Метохије. Истакнут је и значај НГО удружења у оквиру превентивне дипломатије.

Скуп у Токију представио је Владу Јапана као изузетно важног и у блиској будућности једног од одлучујућих фактора у решавању нагомиланих проблема у ЈИ Европи. Да амбиције домаћина не треба занемарити говори и намера да се у Токију можда успостави Глобални Комитет за културна наслеђа. Процењујемо да је скуп и најава глобалне реконструкције и рестаурације најважнијих светских организација, као што су УН и УНЕСКО, јер се, више је него јасно, ове институције држе на ,,стакленим ногама“. Да ли ће увођењем тако гломазних и бирократизованих структура и са стварањем нових, какав је нпр. Пакт за стабилност Европе, доћи до суштинског побољшања у земљама захваћеним ратним вихором и стављеним под лупу светске наглашене потребе за глобализацијом, модернизацијом и брзим променама, остаје да се види. Традиционалност, озбиљност и одговорност јапанског друштва гарант су да ће могућа понуђена решења бити добро промишљена.

Или ће, исто тако добра европска традиција, наћи начина и снаге да понуди своја решења. У сваком случају, предстоји нам тежак пут.

Мирјана Менковић, кустос Етнографског музеја у Београду

Председник Центра MNEMOSYNE