Подсећање: Покушај хапшења Милана Ивановића и напад Албанаца на новинаре

ГЛАСНИК КиМ број 125, 28. август 2002. године

ШТАЈНЕРОВ АУТОГОЛ

Полицајци Уједињених нација и припадници КФОР-а нису закуцали већ су, у пола два ујутро 8. августа у Звечану, развалили врата куће др Милана Ивановића, председника Српског националног већа Косова и Метохије. Међутим, испоставило се да их тренутно најтраженији Србин са Косова није дочекао – у пиџами, крмељивих оцију. И даље га траже.

Од тог тренутка доктор Ивановић, донедавно и носилац листе за локалне изборе на Косову, у бекству је бар што се тиче међународног истражног судије који је 30. јула 2002. године издао налог за хапшење директора болнице у Косовској Митровици, јер је тако захтевао међународни тужилац. Ивановић је оптужен да је 8. априла ове године бомбом покушао да убије припадника УН на демонстрацијама у Косовској Митровици када је 22 полицајца и најмање троје Срба повређено. Ивановићев покушај убиства је уредно забележен камером, а видео запис је још истог дана приказан на Радио-телевизији Косова. Небојша Човић, потпредседник Владе Србије, у уторак (20. август) поновио је да снимак доказује да је Ивановић неправедно оптужен.

Тражили сте од Михаела Штајнера писмене гаранције да ћете имати фер и брзо суђење уколико се предате. Шта вас је уопште навело да побегнете?

– Искуство. У затворима на Косову највише је Срба а неки од њих чекају суђење и по две, три године.

Ниједног тренутка нисте помислили да би међународни судија, односно тужилац могао да вама, као рецимо Рамушу Харадинају, дозволи да се браните са слободе?

– Зашто бих им веровао када против мене користе касету која је монтирана у Немачкој. То што се против Харадинаја и осталих терориста ОВК, који треба да одговорају пред Хашким трибуналом, диже оптужница за безначајна дела уместо за ратне злочине, најбоље говори о непристрасности међународних судија и стању правосудних институција на Косову. Осим тога, моје хапшење је само део плана, Штајнеровог плана, да се над Србима до краја спроведе етничко чишћење.

То су озбиљне оптужбе на рачун Штајнера. Много озбиљније од оних које се вама стављају на терет. Можете ли рећи одакле вам „Штајнеров план“, односно шта се тим планом предвиђа?

– Из разумљивих разлога не могу да откријем како смо дошли до Штајнеровог плана, али верујте да смо га добили са неколико страна. На примеру Приштине, Пећи, Ђаковице, Призрена, Гњилана, Урошевца… видели смо шта значи када се по УНМИК-овом диктату праве мултиетничке средине. Имао сам у рукама део тог плана који подразумева, између осталог, хапшење Срба како би у атмосфери страха и панике Срби напустили Косовску Митровицу. План је имао неколико варијанти од којих је једна предвиђала да се у Митровици истовремено ухапси око 50 Срба, сви момци са моста и још неки људи значајни за наш опстанак.

У те Србе, за које тврдите да би могли да буду ухапшени, убројани су, рецимо народни посланик Марко Јакшић, Оливер Ивановић… Знате ли да ли су и они напустили Митровицу?

– Мислим да УНМИК не сме да ухапси Марка јер би се око тога дигла заиста велика прашина, а за Оливера не бих рекао да би могао да буде ухапшен. Знам да најмање десет људи, међу којима је и председник Удружења грађана Свети Димитрије (чувари моста, прим. новинара), не спава у својим кућама.

Ипак, северни део Косовске Митровице не даје много могућности за узмицање?

– Упркос ризику да би могли бити ухапшени ти људи сматрају да је неопходно да остану у граду. И ја бих волео да сам са својом супругом, децом и мајком у Звечану.

Много се нагађа ових дана где боравите. Неки су вас видели у Београду, други тврде да вам је јатак владика Артемије односно браћа манастира Сопоћани…

– У Београду одавно нисам био, у Сопоћанима сам био онолико колико је трајао састанак СНВ-а. Међутим, чуо сам од неких пријатеља из Босне да сам пребио 29 људи у Новом Пазару и организовао демолирање некаквих камиона. Ако искључите Митровицу и Звечан остаје једва неколико места у овој, тако да кажем, пограничној области где бих ја могао да будем.

Након свега, шта је Михаел Штајнер, шеф УНМИК-а, постигао покушавши да вас ухапси?

– Штајнер је постигао аутогол. Против своје воље је помогао Србима да се мало уједине.

Лидија Кујунџић

 

Апел патријарха Павла Михаелу Штајнеру

СУДИТЕ ОБЈЕКТИВНО И НЕПРИСТРАСНО

Патријарх српски Павле затражио је од шефа УНМИК-а Михаела Штајнера да се проблеми око покушаја хапшења др Милана Ивановића реше „на објективан и законит начин“, како тај случај не би довео до тежих последица по српску заједницу на Косову и Метохији.

Патријарх Павле апеловао је на Штајнера да не дозволи хапшење Ивановића, него да „легални истражни и судски органи испитају, објективно и непристрасно, оптужбе или инсинуације против њега, а њему самом да се омогући да интегритет своје личности и своју исправност пред законом и јавним моралом брани са слободе“.

Ивановић би, при том, претходно преузео обавезу да буде доступан судско-истражним органима и да са њима сарађује у циљу изналажења истине.

„Ја ћу са своје стране апеловати на господина Ивановића да управо тако поступи – и верујем да ће ме послушати – уколико му Ви пружите гаранцију да неће бити ухапшен“, поручио је српски патријарх.

Патријарх је нагласио да је његово обраћање „спонтано и одговорно“ и додао да Ивановић није само угледан лекар него и један од политичких лидера косовскометохијских Срба и да зато „свака акција и реакција у овом случају има далекосежне последице за укупну српску заједницу на Косову и Метохији, пре свега за њено остајање у завичају предака.

„Не верујем да је међународној заједници и Вама као њеном најодговорнијем представнику на Косову и Метохији циљ стварање једнонационалног, чисто албанског Косова и Метохије, тим пре што је начело мултиетничког и мултикултурног Косова и Метохије главно – и једино – оправдање за присуство међународне администрације и међународних оружаних снага на Косову и Метохији“, наводи патријарх Павле у писму Штајнеру.

 

Поводом напада Албанаца на новинаре

УНС ОСУДИО НАСИЉЕ

Удружење новинара Србије је осудило јучерашњи напад Албанаца на групу новинара у Косовској Митровици који су покушали да направе репортажу из мултиетничког насеља – Бошњачке махале.

„Апелујемо на албанске политичке прваке и албанске новинаре да осуде овакве појаве и да омогуће новинарима, као и осталим људима те јужне покрајине, слободу кретања и говора“, саопштила је Информативна служба УНС-а.

Група млађих Албанаца је претњама и псовкама онемогућила новинаре листа „Данас“, „Франкфуртских вести“, агенције Фонет и локалног радија „Контакт плус“ и ТВ екипу „Палма плус“ из Јагодине да направе репортажу из Бошњачке махале, која је претежно настањена Албанцима и Бошњацима, а захваљујући војницима Кфора није било тежих последица.

 

Реаговање косовских Срба

СКРИВАЊЕ ИСТИНЕ

Косовска Митровица, 24. августа (Тањуг)

Поводом јучерашњег инцидента у Косовској Митровици, када су на групу српских новинара насрнули Албанци који живе у Бошњачкој махали, реаговали су представници косметских Срба.

Шеф посланичке групе коалиције „Повратак“ Рада Трајковић је осудила јучерашњи догађај рекавши „да су Албанци на овај начин желели да спрече да истина продре у свет“.

„Њима не одговара да људи виде да у северном делу Косовске Митровице живи више хиљада Албанаца, за разлику од јужног дела града где живи само српски свештеник са својом породицом“, рекла је Трајковић.

Члан извршног одбора Српског националног већа Небојша Јовић казао је да јучерашњи инцидент представља јасан позив УНМИК-у и Кфору да почну да санкционишу ону страну која стално изазива проблеме, а то ни сада, као ни много пута раније није била српска већ албанска страна.

 

У селу Јањине Воде код Обилића, где у изолацији, без струје и воде, живи педесетак Срба

ЗАБОРАВЉЕНИ ОД СВИХ

У мешовитом селу Јањине Воде код Обилића, у изолацији и окружењу Албанаца, без струје и воде, без могућности да провире иза високим зидовима омеђених дворишта, изузев оних којима је, како кажу, доста овакве главе на раменима, живи педесет четворо Срба.

„Заборављени од власти из Београда“, пошто „нико од њихових званичника није ушао у село од повлачења војске и полиције 1999. године“, очекују да се неко из надлежних министарстава „смилује“ и одговори на бројне молбе око доделе помоћи, уколико су сељани Јањиних Вода, углавном бивши радници Електропривреде Косова и Рудника „Белаћевац“, још на списку грађана Србије и Југославије.

-Нема од чега да се живи. На њиве нико у последњих пет година није изашао. Сточни фонд је уништен. На њивама поред пруге према Обилићу уз речно корито Ситнице последњих година ни бразда није заорана, а куражност да на ливадама напасају стоку главом су платили многи овдашњи Срби – прича о животу у заборављеном селу бивши директор средње школе из Обилића Јовица Николић. –

-Школска година је на прагу. Не знамо шта с децом. У селу постоји мултиетничка основна школа у чијој једној учионици наставу похађа петоро српске деце. Прошле године војници Кфора су их борним колима пратили од кућног прага до школе и назад. Сада су повукли патроле са прилаза селу. Најављују да школски аутобус, којим средњошколци путују до Племетине са друге стране Обилића, више неће имати пратњу. Уколико се то догоди, не верујем да ће неки родитељ пустити своје дете да уђе у било који аутобус – каже Николић.

Остаће затворени иза високих бетонских зидова да маштају о школским клупама и школским распустима, попут ученика осмог разреда Александра Спасића, који је у свесци за домаће задатке из српског језика на тему „Како сам провео школски распуст“ написао:

„Ја сам распуст провео дружећи се са кером Мурџом. Кућа – штала, амбар – оближњи шумарак. Тамо сам се са још девет својих вршњака играо жмурке. Искрчили смо део шуме и направили игралиште, јер у школско двориште не можемо ући. Тамо се играју Албанци.“

Удовица Радосава Огњановића, мајка две малолетне ћерке, Анкица невољно прича о животу самохране мајке. – Муж ми је погинуо пре непуне две године на свега педесетак метара од куће. Дошли ови из полиције, везали га за ограду пред децом и траже оружје. Све су преврнули – прича она и показује поломљени кревет у спаваћој соби недовршене куће. – Нису ништа нашли, а онда убрзо се догоди оно најгоре. Погину на кућном прагу.

Старија Мирјана је у трећем разреду средње школе, а млађа Марија у трећем основне. Живимо од породичне пензије чија половина износи 850 динара. Одбили су ми захтев за дечји додатак, јер су моји приходи прешли цензус за четири динара. Жалила сам се и доказивала да имање не обрађујем, да у део куће у Косову Пољу не смем ући, али они верују поседовним листовима и зарачунатим приходима. Скоро да човек не верује. – Откако ми је муж погинуо, грам соли или бар чоколаду за дете нисам добила. Пре неки дан стигла кола УНХЦР-а, деле помоћ, а млађа Марија плачући утрча у собу: „Мама, за нас опет нема ништа.“ Шта да јој кажем – прича Анкица, док Марија стиска у наручју луткицу коју јој је отац поклонио. Воли да грли његов јастук, а на кревет на коме је спавао још није села.

Недељко Зејак

 

Запис из Косовског Поморавља

ДОЧЕК МЛАДОЖЕЊЕ – СВЕТИЊА

Велико Ропотово, август

У кући Живорада Стаменковића, угледног домаћина и директора школе „Трајко Перић“ у Великом Ропотову, у српској енклави у Косовском Поморављу, велико свадбено весеље са преко 400 званица из разних крајева Србије и иностранства подсетило је, бар на тренутак, на некадашње дане. Све је било као некад, али и све другачије у односу на пре неколико година.

У више од десетак чисто српских села већина живља је остала на својим вековним огњиштима. Мало је оних који су отишли са Косова и Метохије. Људи поново граде куће, обрађују плодну земљу, одлазе у пазар, друже се са најближим комшијама, праве свадбе…

– Није као некада, али је много боље него пре две године – каже Живорад Стаменковић.

На свадбеном весељу све се дешавало као у добра стара времена. У четвртак и петак велика припрема домаћина за дочек гостију. У петак долазе пријатељи са младине стране из Кусца, поред Гњилана, некада великог српског центра на Косову и Метохији, долазе да се договоре о весељу које ће трајати два дана. Пријатељи у кућу младожење доносе дарове свекрви, а на дан свадбе, у недељу, млада доноси своје ствари. Стари српски обичаји које народ у Косовском Поморављу вековима негује.

Првог дана свадбеног весеља традиционално играње. У центру пажње младожењина мајка која, по старом обичају, држи сито и са њим игра чак три круга. За то време народ у селу оставља све послове јер се такви догађаји не пропуштају. Колона жена, њих тридесетак, обучених у народне ношње плени лепотом. Прелепа ресавска ношња која се састоји од рески, колана, бошчи, марама,  највреднији је део свадбеног весеља, наравно уз свечани чин венчања.

– Ово је наш живот, па оваква весеља уливају наду у боље дане – каже старац Милутин, глава куће у породици Стаменковић, иначе најстарији житељ Великог Ропотова.

На свадби и старо и младо, сви су ту да би уживали у песми и музици. Традиција је овде светиња. Једино што недостаје јесте мало више слободе у кретању.

– Идемо у Косовску Каменицу, неки и у Гњилане, али на ризик – кажу мештани српских села.

Жене се и удају и Срби и Албанци, свако на свој начин. Једина разлика је што колоне албанских свадби не прате војници Кфора, као што је то случај са српским свадбама. Међутим, нетрпељивости је данас знатно мање. Ретке су, иако их још има, провокације. Албанци слободно носе своје заставе, што није случај са Србима.

– Нећемо напустити нашу земљу и наше куће. Овде је живот најлепши – каже инжењер Војислав Величковић, иначе први приватни пекар у Косовском Поморављу.

У Великом Ропотову ничу нове куће које финансира држава Србија, а у плану је изградња и у Одевцу у коме је пре десетак дана почела изградња пута који ће повезивати неколико села.

– Да је пут изграђен пре двадесетак година не би људи одлазили. Међутим, ни сада није касно – кажу мештани тог прелепог села.

Вода, ваздух, земља, храна, све је овде чисто, као и душа нашег народа који је остао на својим вековним огњиштима, без обзира на све недаће протеклих година.

Живот у Великом Ропотову, Одевцу, Рајановцу, Божевцу, Беривојцу, Дреновцу, Панцелу, Томанцу, Ранилугу, Глоговцу, Кормињану, Доморовцу тече даље. Мештани српске енклаве у Косовском Поморављу подсећају на мисао грчког филозофа Хераклита и поручују: „Свет овај исти је за све људе“!

Драган Тодоровић

 

МЕТОХИЈСКО ЛЕТО 2002.

Само што су се разишли верници после св. Литургије на св. Враче Козму и Дамјана, манастирску славу у манастиру у Зочишту, екстремисти су поново запалили манастир. Али, то није могло зауставити акцију ОБНОВИМО НАШЕ СВЕТИЊЕ МОЛИТВОМ.

Јер, ускоро су се у Бичи крај Истока забелели шатори повратника. После св. Литургије, почела је оправка и изградња домова за повратнике.