Подсећање: Саопштења информативне службе Епархије рашко-призренске

ГЛАСНИК КиМ број 109, 10. мај 2002. године

АЛБАНЦИ ОТЕЛИ ЦРКВЕНУ ЗЕМЉУ

Српски православни народ из села Суво Грло крај Истока одавнина иде у крсну литију у поље недалеко од овог села које лежи у подножју Мокре Горе, у северозападном делу Косова и Метохије. Ове године, први пут након рата, шпанском КФОР-у је достављен захтев да се ове године уочи Васкрса поново крене у крсну литију. Међутим, почетком ове године једна албанска породица из тог краја заузела је управо тај део земље где по обичају долази литија и на том месту почела да гради кућу, иако је, по речима Дејана Томашевића, једног од угледнијих местана Сувог Грла, свима познато да је то од давнина црквена земља. У намери да разреши овај проблем КФОР је затражио документе о власништву од обе стране. Албанци су представнику КФОР-а, мајору Бадасу, одмах показали катастарски извод издан у Скендерају, како се однедавно зове Србица, у којима стоји да је земљиште у власништву дотичне албанске породице. Будући да су сви подаци о земљишном власништву остали у општини Србица након повлачења српских снага у лето 1999. године, локални Срби нису у могућности да докажу своје право.

Овај случај је један од многих примера свакодневних насртаја на црквену и уопште српску имовину на Косову и Метохији. Да би заузели земљу косовски Албанци користе се најчешће документима која без икаквог покрића издају новоосноване албанске општинске структуре преправљајући земљишне књиге. Нажалост, сви досадашњи напори да се спречи ова отимачина српске земље нису уродили плодом. Посебно је ургентна ситуација са црквеном земљом од које је већи део држава неправедно и без икакве накнаде национализовала након Другог светског рата. Будући да ова имања нису званично враћена Цркви за време претходне власти, постоји велика опасност да општински органи који су већим делом у рукама Албанаца ову земљу једноставно продају албанским сељацима и на тај начин је заувек отуђе од њеног власника.

НАСТАВЉАЈУ СЕ ПРОВОКАЦИЈЕ

Пред овогодишњи православни празник Васкрсења Христовог забележено је више провокација и скрнављења на светињама и гробљима Српске православне Цркве на Косову и Метохији.

На Велики Петак, 3. маја, по ко зна који пут албанска омладина каменовала је двориште манастира Пећке Патријаршије са оближњег пута који пролази непосредно изнад северних зидова ове највеће српске светиње на Косову и Метохији. Уз бројне увреде камење је полетело према монахињама и древним патријаршијским црквама. Да би спречили убудуће ове провокације италијански војници су одлучили да над постојећим зидом подигну зид од врећа са песком са бодљикавом жицом. Овај догађај само је још више потврдио да је положај православних светиња и народа, нарочито у Метохијском крају, и даље веома тежак. Монахиње Пећке Патријаршије иначе су једини преостали српски становници града Пећи.

У току Страсне недеље која се завршава празником Васкрсења оскрнављено је градско православно гробље у Пискотама код Ђаковице. Са више гробница однесене су мермерне плоче, највероватније ради препродаје, док су крстови и натписи поломљени. Са гробљанске цркве Св. Кнеза Лазара, која је иначе један од најлепших новијих православних храмова у овом крају, подигнут непосредно пред рат, скинут је део кровног покривача. Овај напад на ђаковичко гробље уследио је након што су италијански војници недавно повукли свој контролни пункт испред цркве. Званични представници КФОР-а нису о овом вандалском чину обавестили представнике српске заједнице и СПЦ. Информација је тек посредним путем проверена преко локалног КФОР-а. По најновијим информацијама италијански КФОР поново је вратио контролни пункт поред цркве у Пискотама.

Нова оштећења забележена су на православном гробљу у Дечанима. Приликом посете гробљу на сам дан Васкрса, монаси манастира Дечани могли су да се увере да је више гробница оштећено, а око неких гробова земља је раскопана. Гробље се налази само неколико десетина метара од италијанског контролног пункта, у близини манастира Високи Дечани. Братство манастира Високи Дечани затражило је од локалног КФОР-а ефикаснију заштиту православног гробља.

Недавни случај онемогућавања васкршње литије због узурпације црквеног имања од стране Албанаца у Сувом Грлу код Истока, као и учестале вербалне провокације са повицима „време је коначно да одете“ упућене монахињама у Девичу само су додатни у низу забележених непријатности уочи васкршњих празника. Посебно узнемирење изазивају гласине да ће заштиту православних манастира КФОР ускоро препустити косовској полицији. У недавном састанку са шефом УНМИК-а у манастиру Дечани, епископ Артемије је посебно захтевао да КФОР и даље обезбеђује српске православне светиње.

Наставак вандалског понашања према православним светињама и гробљима најбољи је показатељ да се став већег дела албанске популације према Србима нажалост није променио на боље. Васкршња посета „премијера Косова“ Реџепија Пећкој Патријаршији у пратњи највиших представника УНМИК-а и КФОР-а у суштини потврђује да постоји озбиљан раскорак између званичних изјава и поступака албанских политичких лидера с једне и понашања локалног становништва с друге стране. Да ли је реч о двострукој стратегији, или пак о стварном напору појединих политичких представника да промене ситуацију на терену, најбоље ће показати време.

КАМЕНОВАНО ВОЗИЛО СА МОНАХИЊАМА

У раним јутарњим часовима, 7. 5. 2002. иза поноћи, непознати Албанци напали су камењем возило са монахињама манастира Пећке Патријаршије на уласку на територију Косова и Метохије из правца Рожаја. Монахиње Пећке Патријаршије у свом комбију и монаси манастира Дечана управо су се враћали са прославе у Ђурђевим Ступовима код Новог Пазара. Непосредно приликом уласка на територију Покрајине у очекивању возила италијанског КФОР-а који су требали да отпрате возила до својих манастира, група Албанаца, која је претоваривала робу из једног великог шлепера засула је камењем возила са монасима и монахињама. Возило Пећке Патријаршије претрпело је, на срећу, само мања оштећења и живот путника није био угрожен, јер су возила брзо одјурила до места где су их чекали италијански војни транспортери.

Након каменовања порте манастира Пећке Патријаршије на Велики Петак (3. маја) ово је други инцидент чија су мета монахиње овог манастира.

ЗЛОЧИН РАВНОДУШНОСТИ

„Грачанице кад бар не би била од камена…“

Кога данас питати шта да раде косовски Срби? Европу? Читав свет? Домаћу бившу и садашњу власт? Од кога захтевати (не, ништа спектакуларно), само толико да препозна и идентификује неправду, нељудскост и недело? Како у овом страшном историјском периоду, кад се Срби болно суочавају са оптужбама за злочине које су над другима чинили у њихово име, када им у том суочавању нико, ни медији ни политичари нису од користи, када нема одговора на чувено питање „а зашто се не суди и коловођама злочина других националности“ , како дакле, у таквом часу, оставити Косово и тамошње Србе да страдају у новој голготи. Како гледати како их некажњено убијају по њивама, на кућним праговима, како им скрнаве светиње, како им се ругају и како свет мирно гледа све то?

Неправда која се данас свакога дана чини косовским Србима често ме толико морално паралише да данима не успевам да повратим ни трунку вере и наде да ће се праведност икада појавити као мера свих вредности на светској политичкој сцени. Опростите на сметњи, али, Косово не могу да преболим. А ћутање Европе и света према тој нашој трагедији озбиљно доводи у питање све цивилизацијске постулате и норме.

Чему борба за истину и правду, ако су истина и правда толико селективне категорије? Збиља спадам у оне који сматрају да се свако мора о своме јаду забавити, и са својим отпадом раскрстити, али празно и тупо одјекује та прича о чишћењу у свом дворишту, ако су депоније у туђем већ толико нарасле да загађују не само околину, већ се њихов воњ шири планетарно. Зар се опет обраћамо Јевропи-тиранки, док нам дух мори отров и гнев. „Тиран нас гази, срамоти жене, усева наших отима плод/пресуди силна дал живет може у таквом игу несрећни род /Изгинућемо… „Па изгините“, подсмеха твога горди је збор…“, тако је „Јевропи“ певао Ђура Јакшић. Зар се историја до те мере понавља. Зар Еропа за Србију има само штап и по коју хибридну, клонирану шаргарепу? Господин Ибрахим Ругова у петак, дакле, данас, сведочи у Хагу против Милошевића. И то је у реду.

Али одакле данас долази господин Ругова, шта гледа на Косову и о чему ћути, са ким политички сарађује? Огорчење које имам у овом тренутку, није базирано на крупним чињеницама које сви знамо о томе да ниједан злочин над Србима од доласка КФОР није расветљен, укључујући масакр у селу Старо Грацко када је на њиви убијено а потом комбајном прегажено 11 жетелаца, а што је као епилог имало само то, да породице масакрираних о задушницама на оскрнављена гробља својих убијених синова, браће и мужева могу само под пратњом КФОР јер им се прети ликвидацијом. Огорчење које испољавам у овом тексту изазвано је једном наизглед мање стравичном, али једном у низу нељудских, понижавајућих, а надасве симболичних вести које нам пред Ускрс стижу са Косова. Не, не помиње се у тим вестима Осама бин Ладен.

Једна у низу тих предускршњих вести са Косова гласи да је Србима у селу Суво Грло код Истока, од стране комшија Албанаца, ускраћено коришћење једне пољанице на којој су се сваке године, на Ускрс, окупљали и прослављали тај највећи хришћански празник. На тој пољаници у подножју Мокре Горе, Срби су се окупљали да ожале своје мртве на дан највеће радости. Од скора, и ту пољаницу узурпирао је један грађанин Косова албанске националности и почео да гради кућу, мада је пољаница црквено имање. КФОР се у овом спору ставио на страну грађанина који гради кућу на црквеном имању, са образложењем да он има потврду из катастарских књига коју су му издале нове власти у Србици. Црква и тамошњи Срби нису имали да показу папире, јер су све земљишне књиге остале у општинској управи, после повлачења југословенских снага безбедности.

Епархија рашко-призренска упозорава да је овај случај само један од стотину. Нећу поставити питање шта би било и ко би све реаговао да је ситуација обрнута, знам да то питање не води ничему, знам да оно само распирује мржњу и води распламсавању сукоба, али, то питање ипак лебди у ваздуху у оној мери у којој га са јецајем и неописивим болом изриче страдални народ на Косову. Како је могуће да злочин и казна зависе од нације, и како је могуће да они који се највећма залажу да се сви злочинци приведу правди, упорно ћуте над судбином Косова и косовских Срба придружујући се тако ћутању оних који не чисте у свом дворишту, али о комшијином смећу редовно информишу заинтересовану јавност?

Извињавам се на властитој ускогрудости и испољеним назадним осећањима, и истовремено молим упућене да ме просвете и објасне ми како је све ово могуће и ко је овде луд?

Грачаница, међутим, јесте од камена и на небеса је не можемо вазнети. Ни Грачаницу, ни Сопоћане, ни Пећку Патријаршију, ни белу Самодрежу цркву у којој је кнез Лазар војску причестио. Па шта да радимо онда са свим тим благом од камена? Да га продамо у бесцење, на тендер, да га препустимо каменолому, да Србе са Косова у манастире живе узидамо и тако се курталишемо беде? Или да се стидимо већ сада сви заједно, као што ћемо се стидети кад историја једном напише истину о нама. Ко смо и какви смо били.

 

ДАНАС,

Наташа Б. Одаловић