Почетна / ПОДСЕЋАЊА / Подсећања / Подсећање: Суморна свакодневница Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији

Подсећање: Суморна свакодневница Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији

images-1

ГЛАСНИК КиМ број 117, 10. јул 2002. године

Православна Епархија Рашко-Призренска

САОПШТЕЊЕ

ДВА ИНЦИДЕНТА У КОСОВСКОЈ КАМЕНИЦИ УОЧИ ВИДОВДАНА

Према службеном извештају КФОР-а од 28. јуна 2002. год, на подручју општине Косовска Каменица догодила су се два инцидента.У непосредној близини цркве у Каменици пронађена је неексплодирана граната, док је у селу Кололечу у бомбашком нападу непознатих нападача повређен директор српске школе.

Наводимо званично саопштење КФОР-а:

Мултинационална Бригада Исток (амерички сектор)

Пронађено НЕС (неексплодирано експлозивно средство)

Један човек је је јавио војној полицији у Каменици да је открио НЕС непосредно у близини цркве. Тим за уклањање експлозива одмах је послан и пронађена је ручна граната. Војни тим је уклонио направу која ће бити накнадно уништена.

Експлозија

Косовска полицијска служба (КПС) обавестила је Војну полицију да је касно синоћ непознато лице бацило ручну гранату на двориште једног мештанина у Кололечу. Власник куће је задобио повреде руку и пребачен је у болницу руске базе у Берибичу. Након указане медицинске помоћи отпуштен је кући. КПС и УНМИК полиција воде истрагу о овом случају.

Информативна служба Епархије рашко-призренске сазнала је да су неексплодирану гранату у Каменици најпре случајно пронашла српска деца која су се играла у близини месне православне цркве. Парохијски свештеник о. Никола потврдио је овај догађај и изразио забринутост јер црква није под сталном заштитом КФОР-а и полиције.

Из села Кололеча Инфо служба ЕРП КИМ добила је информацију да је синоћ (четвратк, 27. јуна 2002) непознато лице бацило ручну гранату око 23.00 часова на двориште куће Живорада Ристића, директора локалне српске школе. Ристић је лакше рањен у овом нападу и већ је отпуштен на кућно лечење.

Као и догађаји претходних дана и ова два инцидента изазвала су забринутост и страх локалног српског становништва. Бомбашки напад и могућност експлозије у близини цркве уочи српског празника Видовдана помутили су празничну радост у овом иначе мирнијем делу Косова и Метохије.

 

Најављена приватизација на Косову и Метохији била би чиста отимачина, ако се претходно Српској православној цркви не врати одузета и отета имовина

ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ ОД 900 ОСТАВЉЕНО САМО ПЕТ ХЕКТАРА, СВЕ ОСТАЛО СУ ПРИСВОЈИЛИ АЛБАНЦИ

Неда МАРИНОВИЋ

 Српска православна црква на Косову и Метохији суочава се са озбиљним проблемима, како у погледу безбедности монашког свештенства, тако и у погледу очувања оно мало имовине која је остала после национализације, започете после Другог светског рата, а коју сада Албанци, наочиглед демократске Европске уније покушавају да докрајче – каже за „Сведок“ Светомир Стефановић, шеф сектора за цивилну администрацију у Координационом центру за Косово и Метохију.

После Другог светског рата велики део црквеног земљишта национализован је. Иако су и раније постојале тенденције да се та земља врати првобитним власницима, дакле СПЦ-у, до реализације овог пројекта није могло да дође, јер је ова тема, близу 60 година била маргинална, услед великих проблема, ратова и страдања, с којима је била суочена јужна српска покрајина. После 57 година дошао је тренутак, како у Координационом центру за Косово и Метохију кажу, да повраћај српске имовине постане приоритет, не само за СПЦ већ и за државу.

-Велики проблем настао би када би се имовина на Косову и Метохији приватизовала пре денационализације. Мислим да би држава требало да се позабави овим питањем. Уколико би се на Косову и Метохији приватизација извршила пре него што се црквена земља врати власнику, то би значило да су највише оштећени управо првобитни власници земљишта, које је крајем 1945. одузето. Дакле, било би веома тешко да поново постану власници. У свим демократским земљама, а сматрамо се за једну такву, имовина, која је неправедно одузета, мора бити враћена – сматра Стефановић.

На примерима Пећке патријаршије и манастира Дечани, према његовим речима, може се јасно видети каква је неправда учињена и колико је земље овим средњовековним манастирима одузето.

Проблем није само у присвајању те имовине, већ, како Стефановић тврди, што су Албанци на Косову и Метохији злоупотребили национализацију и присвојили, обрађивали и годинама уназад живели на вековној српској земљи.

– Фрапантан је податак, а тиче се Пећке патријаршије, који показује да је овом манастиру, после спровођења аграрне реформе из 1945. године, од 900 хектара обрадивог и необрадивог земљишта, колико је тада приближно имала, на располагање остављено 60 хектара. Ни ту није крај. На сву ту муку, Албанци су од преосталих 60 хектара узурпирали 55, тако да је сада монахињама остало да обрађују само пет хектара, који се налазе уз зидине манастира. Чак ни на том малом простору не могу имање да обрађују од све чешћих упада албанских терориста, па морају да раде искључиво уз пратњу КФОР-а, што им, нажалост, не гарантује сигурност. На тај начин Срби остају без своје историје, која је старија и од неких земаља, чланица мировних снага на Косову и Метохији – тврди Светомир Стефановић.

Највећи српски средњовековни манастири Грачаница, Дечани и Пећка патријаршија су, током одузимања имовине, највише оштећени. Међутим, не може се тачно одредити колико је СПЦ поседовала имовине на Косову и Метохији. Подаци, до којих су дошли чланови у Координационом центру су приближно тачни.

– Да бисмо имали најрелевантније показатеље колико је заиста у јужној српској покрајини имовине припадало Српској православној цркви, неопходна је помоћ државе. До сада су Патријаршија и Рашко-призренска епархија радиле на прикупљању података, колико је црквене земље одузето, али то није довољно. У питању је велики задатак и велика одговорност, неопходна је помоћ и подршка челних људи на власти. То је једини начин да се спречи да велики део српске вековне земље падне у руке Албанаца и да се тим екстремистима, како их назива Европска унија, јасно стави до знања да је та имовина света и да не би требало да се упуштају у куповину земље која је некада припадала цркви, а која ће, надам се, бити враћена – каже Стефановић.

Чланови Координационог центра за Косово и Метохију, не располажу подацима да ли су на српској земљи подигнута светилишта других верских заједница. Не верује, сматра Стефановић, да би Албанци смели да иду толико далеко, да саграде свој храм на српској земљи.

Иако је велики део српске имовине одузет, зло које су доживели Срби на Косову и Метохији, доласком КФОР-а у јужну српску покрајину после НАТО бомбардовања, посебна је прича. На очиглед ЕУ, па и целог света, који себе сматра демократским, рушене су, скрнављене, спаљиване и миниране српске светиње, а с њима и историја једног народа. Како Стефановић тврди, начин на који је рушена или отимана наша имовина, намеће утисак да је све рађено по већ скројеном плану.

– Тренутно се ради на нацрту закона о денационализацији црквене имовине на Косову и Метохији, који би требало да буде исти за све верске заједнице. Усвајање овог закона значило би да одузета имовина буде враћена натурално, али не и новчано. Овај закон биће изнесен пред републичку скупштину и верујем да ће се усвојити по хитном поступку. Коначно је дошло време да се схвати озбиљност овог проблема и не би ваљало да се ово питање одлаже – каже Стефановић.

 

ОД ПОЧЕТКА АГРЕСИЈЕ ДО КРАЈА 1999. УНИШТЕНО 140 ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЛИШТА

 Део објеката на територији Косова и Метохије, према подацима којима располажу чланови Координационог центра, угрожен је неадекватним или апсолутним недостатком обезбеђења, али највеће штете проузроковане су доласком мултинационалних снага КФОРа, јуна 1999. За тај период, карактеристично је да су имовина и објекти Српске православне цркве уништавани, спаљивани, узурпирани… Све од стране шиптарских терориста, под будним оком КФОРа (најчешће у зони одговорности Италије и Немачке, због тога што је са те територије прогнан и последњи Србин, а најмање у француској зони безбедности, северно Косово и Метохија, где Срби и даље живе) иако је Резолуцијом 1244 њихова дужност да чувају српске светиње.

Забрињавајући је податак да поједине снаге КФОР-а отказују заштиту објектима на Косову и Метохији, после чега следи, по устаљеном сценарију, упад варвара.

На територији Косова и Метохије од почетка агресије, па до октобра 1999. уништено је више од сто четрдесет православних светилишта. Многи од ових објеката претрпели су велика оштећења од гелера, јер су бомбардоване, углавном, локације у близини већих српских манастира, као што је случај с Грачаницом, Високим Дечанима или Пећком патријаршијом.

Због свих недаћа с којим су суочени Срби у јужној српској покрајини, Координациони центар апелује на све државне органе, невладине организације, ресорна министарства, Савезну владу, Владу Србије, како би се у сарадњи са међународном заједницом сачувала имовина Српске православне цркве и богато српско културно наслеђе.

 

ШИПТАРИ УЗУРПИРАЛИ ЧАК 81 ОДСТО ШУМСКИХ ПОВРШИНА

У црквеним општинама на Косову и Метохији, од 1945. после национализације, велики део онога што је по одузимању имовине остало у власништву СПЦ, узурпирано је од стране Албанаца. Од укупног обрадивог земљишта, 246 хектара, које је до 1999. било у поседу Рашко-призренске епархије, 181,5 хектар, или 73,6 одсто, узурпирали су и користе Шиптари. Албанци користе, чак 81 одсто шумских површина, које припадају Србима. Процењује се да је преко 50 хектара шума потпуно уништено или посечено. Тако, на пример, у власништву црквене општине Гуштерица, до 1999. било је 30 хектара шуме – свих 30 сада користе Албанци. У Партешу, од 20 хектара, свих 20 користе Албанци, у општини Мушутиште од 10, свих 10 су присвојили Шиптари, у Ранилугу од 12 хектара, половина је у рукама Албанаца.

 

Посета избегличким камповима: између раја и пакла

ИСТОЧНО ОД ЕРГЕЛЕ

Један земљани пут је граница између раја и пакла. Ергела коња, подигнута недавно, као да је пресликана из каталога о понуди ранчева у Стеновитим планинама.

Овде, на „дивљем истоку“, источно од ергеле, можда 200 метара даље на брду изнад Миријева где престаје асфалт, босоноги седамдесетдвогодишњак гази по шљунку, не водећи рачуна да ће му оштро камење пробити кожу. Милорад Јашовић био је давно директор по косовским предузећима. Сада, у старом шортсу и избледелој мајици, илегални је станар напуштеног магацина грађевинског предузећа „Поморавље инжењеринг“.

Некада његов потчињени, шездесетосмогодишњи Јован Пејчиновић из Ђураковца власник је прастаре бараке без прозора и једне старе „ладе“ са регистрацијом „ПЕ“. Пејчиновић је на изложби у Истоку – било је то давно да би се сетио године – добио прву награду. Знали су га као једног од најбољих узгајивача коња на Косову.

„Срећа је да још увек могу да гледам коње, срећа је да наша деца могу да оду до ергеле. Не би никако било добро да забораве шта су то домаће животиње“, каже нам стари узгајивач.

Овчији капитал

Права је срећа да син власника ергеле – београдског успешног пословног човека чије име није важно за ову причу – и дечаци са Косова, из илегалног избегличког кампа у Миријеву, иду у исто одељење. Понекад и јашу заједно.

Некадашњи узгајивач, а сада, бирократски казано, интерно расељено лице, оставио је једне јунске ноћи 1999. године и 120 оваца и девет крава. „Када зажелим да видим овце, прошетам 40 километара у село Старчево. Тамо сам радио цело прошло лето. И зарадио две овце“.

Можда ће тај стечени „овчији капитал“ променити нешто у животу Јована Пејчиновића, који са још 30 породица живи у кампу који званичне власти не признају. До сада их нико од званичника није посетио. Због тога не могу да пријаве боравак овде, где се завршава град и почињу њиве.

Троје деце родило се у кампу. Двогодишњи Стеван Вуковић трчи по шљунку. Његова мајка тврди да малиша, по званичној верзији – не постоји. Његови родитељи стигли су у камп пратећи траг извесног Јанићија из Осојана. Милорад Јашовић и Јован Пејчиновић били су претходница – са осталима су заузели напуштено радничко насеље. Свако је освојио по „комад“ од страћаре.

Јанићије је живео у овим баракама као радник док се градило Миријево. Позвао је комшије из Покрајине за које није било смештаја у Београду да дођу. И они су дошли.

У баракама је температура око поднева преко 50 степени. У собама без прозора и по десеторо људи бори се за своје парче врелог ваздуха. Ништа није лакше када се изађе напоље, у двориште покривено шљунком, по којем, поред бившег директора и његовог потчињеног, гази и професор књижевности Радослав Пумпаловић.

По старој јужњачкој традицији, њихове жене и мајке, у црнини седе у хладовини, ћуте и слушају. Како могу да издрже огрнуте вуненим џемперима? Професор Пумпаловић се не сећа да је у литератури пронашао нешто слично таквој судбини. Чак ни код Штајнбека. Професор живи од копања канала, као и остали мушкарци. Не раде за предузеће чији су посед заузели. И оно је на дну, као и његови становници.

Ко коме дугује

Највећи избеглички камп у Београду, у Крњаци, заправо су бараке некадашњег гиганта југословенске привреде, хидрограђевинског предузећа ПИМ. У тој компанији баратали су стотинама милиона долара, баш као што је њихов директор стандарда Милан Зечевић распоређивао уплатнице Комесаријата за избеглице – по 145 динара бруто за човека из Хрватске, Босне и са Косова. Минус порез од 20 одсто.

У баракама у којима су се радници спремали за пут у Африку или Азију, да граде луке каква је Бенгази, која је у своје време имала већи капацитет за прихват прекоокеанских бродова од Марсеја, Коста Шеховац из Сарајева, бравар у „Фамосу“, у кампу од 1994. године, не жели да одговори шта је најургентнији проблем у насељу.

„Проблем је што је избио рат, проблем је што су ми сина погодили снајпером кад је имао 16 година, проблем је што сам био будала па сам као свака сиротиња мислио да се борим за свој народ – уместо да бежим кад је време и сада отворим пумпу негде на Ибарској магистрали“, набраја Коста списак својих заблуда које су га довеле у Крњачу, у крај опасан небоплавом гвозденом оградом, да живи на рачун државе – са 120 динара нето.

Његов син у инвалидским колицима теши га – није огорчен ни на кога. Тако је требало да буде. Његов вршњак из Хрватске спава последњих ноћи у брвнарама на Белој стени. Тамо смишља тужне приче. Хоће да иде одавде, што даље. Гледа карту света и бира најудаљеније место. „Мислиш да је Аустралија довољно далеко“, пита ме. Није лош ни Зимбабве, сакриће се момак обријане главе међу црнце и заборавиће за сва времена своје име, презиме и порекло.

„Баш сам баксуз, да сам био логораш, сада бих се хладио негде у Канади. А тек да су ме мучили. Тужне приче су му неопходне да би смекшао Биро за емиграције. Какве ли бирократе раде тамо? Да ли су икада дошли у Миријево или Крњачу? Да ли знају да та места називају „камповима болесних?“

Управник смештаја у Крњаци Бранислав – Бане Спасић брине за око 600 људи – зна све њихове болести: „Овде царују све болести – од неуропсихијатријских до дијализе. О раку да не говорим. Као да је нека епидемија“.

Бане упозорава да су донације престале да стижу. Сада кампу прети Водовод за неизмирена дуговања. Дужни су им 409.000 динара.

А колико је само држава дужна људима у кампу? Где да те признанице набаве браћа Илић из Приштине? Славиша, двадесеттрогодишњак, гледа фотографије старе три дана – донео му је пријатељ из Приштине који тамо ради за неку међународну организацију.

Државна стратегија

Славиша гледа у слике насеља Дарданија – његов другар је ухватио у објективу и стан у којем су Славиша и његов деветнаестогодишњи брат рођени. „У нашем стану сада живи један Шиптар – звао сам га телефоном и добро смо се испричали. Дао ми је и број његовог мобилног. Треба да се чујемо поново, да пробамо да му продамо тај стан и извучемо бар неке паре. Знаш, није лако живети, нас четворо, у осам квадрата. Кажу да је то лоше за психу. Дакле, зваћу Шиптара, али има неки безвезни мобилни, ваљда неки амерички оператер, где да нађем 88 динара за један импулс приче. Како да се цењкам за сопствени стан“.

Славиша је био сниматељ у ТВ Приштини – има изванредан материјал за документарац, остао је до последњег дана, у архиви има све познате и непознате ликове – „од Слобе, генерала Џексона, Руса који су грабили ка Слатини, до једне Српкиње која није хтела да бежи – нашли су је после измасакрирану, у једном од приштинских буџака“. Било би то у стилу Би-Би-Сијевих документараца. Да им камеру, снимао би и по кампу. Старије, како их опије носталгија за Косовом, како се вуку између барака сањајући да обилазе своја имања.

„Каква, бре, прошлост, какви, бре, корени, журке, брате, журке. Не могу да постигнем овај ритам. Да сам знао да је овако у Београду, не бих чекао да ме Шипци отерају, дошао бих овде сам“, прекида Славишу његов брат. Клинац је дрчан и лепушкаст. Њему неће требати никаква државна стратегија. Тапше брата и износи своју теорију:

„У реду је, сада живимо као пси. Међутим, за десетак година, када се све среди, а мораће, имаћу тек 29. Таман да упловим у добар живот. Зашто бих ја бринуо шта је држава правила?“

Александар Апостоловски