Подсећање: Тешко је говорити о било каквој заштити после порушених 150 цркава и манастира

ГЛАСНИК КиМ, број 191-192, септембар 2004

                                                                       МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Година V, Broj 191-192

септембар 2004 ISSN 1451-1266

Иако културно наслеђе Косова и Метохије представља сам врх европске и цивилизацијске вредности, већина цркава и манастира je порушена, попаљена и вандалски сравњена са земљом – од стране албанских екстремиста. Једини вапај за спас услишен је манастиру Високи Дечани, јер је први културно-историјски споменик са територије Косова и Метохије који је од јуна ове године на Унесковој листи светске културне баштине.

Да подсетимо: манастир Високи Дечани налази се у долини речице Пећке Бистрице, испод Проклетија, надомак места Дечани на Косову и Метохији. Задужбина је краља Стефана Дечанског. Подигнут је у знак победе код Велбужда и представља, у извесном смислу, знак помирења Стефана Дечанског и његовог сина Душана. Наиме, они су се завадили после треће женидбе Дечанског. Отац је заузео и запалио синовљеве дворе, а овај је, после примирја, бацио оца у тамницу града Звечана. На дечанским фрескама су величани отац и син. Посебна манастирска драгоценост је крст цара Душана и крст краља Стефана Дечанског.

Данас су Високи Дечани најбогатија српска ризница чије богатство још није до краја процењено. Иако легенда каже да манастир своје освајаче кажњава смрћу, данима су Дечани били у окружењу терориста ОВК. Тада, у манастиру одсеченом од света, јер су са њим све, па и телефонске везе биле прекинуте, молило се 22 монаха, већи број Срба и понеки Албанац. Италијанске трупе данас чувају непроцењиво богатство дечанске ризнице.

Каква је заштита манастира Дечани након стављања на Унескову листу светске културне баштине?

– Тешко је говорити о било каквој заштити после порушених 150 цркава и манастира. Заштите једноставно нема никакве. Оно што је уништено, то сада лежи у рушевинама: спаљено, порушено, уништено. Нигде није почео никакав процес обнове, ни на једном порушеном и спаљеном објекту. Оно што је остало, стрепи
да преживи исту судбину.

Што се тиче Унеска, питање је номинације манастира Дечана и уношење на списак светске културне баштине. Тај процес био је покренут још пре десетак година, али је прекинут онда када је наша држава била искључена из свих међународних организација. Пре неку годину то питање је обновљено и ове године, хвала Богу, крунисано је резултатима да је манастир Дечани као један од највреднијих културних објеката на КиМ унесен у списак светске културне баштине. И, то је све што се Унеска тиче.

Сви радови на манастиру Дечани иду преко једне италијанске организације у сарадњи са нашим институцијама из Београда – са Заводом за заштиту споменика и Министарством културе. Унеско,
дакле, ту још ништа није учинио.

Преосвећени, ако се не варам, после мартовског погрома Срба и српских светиња на КиМ, Унеско је одмах послао мисију да обиђе уништене објекте?

– Унескова мисија је била три дана на Косову, али није успела све да види. Обећали су нам доставити извештај комисије. Нажалост, тај извештај ни до данас није стигао од Унеска. У сваком случају, они jecy показали интересовање, али ниједан од тих уништених објеката није под њиховом директном заштитом. Хвала им што су показали добру вољу тиме што су извршили увид причињене штете. Али, не мислим да ће они, бар до сада нису показали спремност – да учествују у обнови тих споменика. За обнову наших споменика на КиМ више су заинтересовани из Савета Европе, руских комисија и неких међународних организација, премда је све још увек само у обећањима, разговорима, проценама, ништа се конкретно није учинило.

Од стране наше државе није учињено ни толико. Иако смо настојали да после мартовског погрома једна наша комисија или у кооперацији са неким међународним организацијама обиђе и изврши
конкретну и потпуну процену учињене штете, то до сада није учињено. Министарство културе јесте учествовало у мисијама Савета Европе, долазило на Косово и вршило увиђај по коме би требало да се врше реконструкције свих објеката. Међутим, у писању тих извештаја наши чланови нису учествовали. То су писали само представници Савета Европе. Дали су своје сугестије и све је до данас остало на томе.

Српска енклава у којој су Високи Дечани, данас је под надзором италијанских мировних трупа. Шта ће се десити ако Италијани оду? Шта после њих?

– Пре свега, сматрам да они неће отићи пре него што се нешто конкретно не реши о статусу КиМ, а посебно питање наших великих светиња и споменика културе. Не мислим да ће се једноставно дићи и
отићи, а то препустити доброј и злој вољи околног становништва, јер знамо шта би они најрадије учинили тим нашим споменицима: оно што су учинили манастиру Зочишту, Светој Тројици и осталим нашим светињама.

Верујем да до тога неће доћи и не би смело доћи. На крају крајева, ако се Кфор и УНМИК покупе и оду, наша држава је дужна да штити и свој народ и своју културну баштину на Косову и Метохији.

Колико сте задовољни државом СЦГ и њеној помоћи живљу на КиМ?

– Нисам задовољан. Министарство културе ове године ради и помаже опстанак монаштва и свештенства месечним донацијама. Што се тиче културне баштине, ту није показана никаква активност нити иницијатива у вези с обновом.

Кренули смо у обнову манастира Девича и Светих Архангела да би монаштво могло да добије макар по један чврст објекат, не би ли презимило. Министарство културе је дало извесна средства да се ти започети радови доврше. На Архангелима су радови у току, док за Девич још ништа нисмо добили. Очекујемо да ће се макар на та два објекта нешто учинити у догледно време, јер зима је већ на прагу.

Шта је са Грачаницом, Богородицом Љевишком и осталим српским манастирима?

– Грачаница – хвала Богу, стоји где је и била. Она није оштећена, јер се налази у мало већој српској енклави. Живи својим нормалним живо том, ако се може назвати нормалним, било где на Косову. Али, с обзиром да је то мало већа српска енклава, ипак се живи привидно нормално. Љевишка, као што се зна – 17. марта је пострадала – спаљена је и демолирана. Уништене су све фреске. На њој се још ништа није радило у вези с обновом и рестаурацијом.

Колико је тачно да је Унеско дао већа материјана средства за обнову неких албанских џамија и споменика, иако су Дечани под његовом заштитом? 

– Унеско није до сада дао ништа за обнову наших цркава и манастира, а није ми познато да је било шта давао за реконструкцију или подизање и обнову оштећених у рату албанских џамија. То ми није познато.

На који начин су Дечани до сада штићени од стране Унеска и осталих међународних организација?

– Од Унеска ништа. Једноставно, Високе Дечане штити Кфор. Од 1999. Италијани су у непосредној близини Дечана. Имају јак пункт, и они штите Дечане од насртаја албанских екстремиста. Унеско је учинио то што га је унео на Листу светске културне баштине. To сигурно има значаја, јер ће свакако бити посвећена посебна
пажња његовој заштити.

Како се Унеско понаша према осталим српским и православним црквама и манастирима?

– Остали објекти нису под ингеренцијом Унеска, јер нису унесени у Листу светске културне баштине о којима брине Унеско. Рекао сам да је послао своју мисију на Косово да утврде степен уништавања и разарања, иако то нису споменици од светског значаја. Захвални смо им што су показали интересовање. То је једино што су до сада учинили.

Има ли излаза за Србе на Косову и Метохији? 

– Верујем у будућност српског народа на КиМ зато што верујем у Бога. Мислим заиста да без помоћи Божје и безнаде на помоћ Божију не би се могло доле опстати. Та вера и та нада на помоћ Божију још нас држе доле. Надамо се да ће и међународна заједница кад-тад нешто учинити да би се живот нормализовао.

Преосвећени, разговарамо пре вашег пута за Америку. Којим поводом путујете и шта очекујете од наше духовне мисије и посете тамошњем српском живљу?

– Ово је четврти пут у овој години како долазим у Америку. Увек са циљем и задатком да сведочим пред светским моћницима – пред америчком администрацијом и пред нашим народом који је тамо у расејању, о стварном стању на КиМ, о стању нашега народа, његовом тешком положају, обесправљености – што се тиче свих људских права, као и о положају наших уништених и порушених светиња. Ја сам у Америку ишао и пре сукоба на КиМ, за време сукоба и нарочито после сукоба. Последњих пет година, дакле, био сам много пута у Америци. Увек сам био тамо радо примљен и саслушан. Добијао сам многа обећања. Нажалост, та обећања су остајала само обећања. Скоро ништа од тога што је обећавано, није на терену реализовано. Али, наду не губимо и зато поново идемо у Америку да говоримо и да сведочимо.

НАЂА  АНДРЕЈЕВИЋ