Подсећање: Уништен последњи преостали српски споменик у Приштини

ГЛАСНИК КиМ број 115, 25. јун 2002. године

НАСТАВЉА СЕ ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

 Православна Епархија рашко-призренска

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕМИЈЕРУ ПРИВРЕМЕНЕ ВЛАДЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ БАЈРАМУ РЕЏЕПИЈУ, ПРИШТИНА

ГОСПОДИНЕ ПРЕДСЕДНИЧЕ,

Пре 25 дана обилазили смо заједно порушени манастир Зочиште код Ораховца и минирану цркву у селу Осојане код Клине. И разговарали о почетку обнове тих светиња Српске Православне Цркве, као неком конкретном чину који би требао да покаже добру вољу Ваше Владе за стварање услова повратка свих прогнаних лица са Косова и Метохије у своје домове, као и могућност заједничког живота и боље будућности за све становнике ове Покрајине. Веровао сам у Вашу искреност.

Данас, после сазнања да је и после три године од завршетка сукоба на овим несретним просторима, у присуству међународне заједнице у лицу КФОР-а и УНМИК-а, после обављених избора, конституисања Скупштине и формирања Владе, на чијем сте Ви челу, настављено, и то у Приштини, рушење споменика и обележја присуства Срба и Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, данас, дакле, у Вашу искреност не могу веровати.

Наиме, давне 1840. године, за време Отоманске Империје, у црквеној порти у Приштини подигнута је прва српска школа. Ту зграду су комунистичке власти конфисковале 1947. године, која је од тада служила за разне намене. Испред те зграде био је подигнут споменик – биста Стефану Немањи у лику Св. Симеона Мироточивог. У поменуту зграду, пре непуна два месеца уселило се новоформирано министарство Ваше Владе за урбанизам Косова. Пре пет дана, 4. јуна ове 2002. године, у 9 часова и 30 минута, запослени у поменутом Министарству СРУШИЛИ су бисту уз громогласно смејање приликом њеног пада. Исту су ставили у једно метално корито и унели је у зграду.

Ви сте, Господине Председниче, истога дана после подне посетили наведену зграду Министарства. Остаје нам нејасно: да ли сте дошли да им честитате на успешно обављеном подвигу или су радници Министарства бисту порушили да би сте Ви могли „несметано“, без узнемирења, да их посетите.

Али једно је, несумњиво јасно: када такав злочин учини један Министар са својим људством, и то Министар за урбанизам, онда шта да ми Срби очекујемо од оних којима такав министар треба да служи за пример, и од оних који су га бирали и поставили на тако висок положај.

Шаљем Вам допис без наде да ми на њега одговoрите, а још мање да учините нешто конкретно и позитивно за све грађане Косова и Метохије, дакле и за нас Србе.

Повређен и дубоко разочаран таквим вандалским чином

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

Коментар поводом отвореног писма епископа Артемија упућеног премијеру Косова Бајраму Реџепију

Дечани, 12. јуни 2002

У свом отвореном писму косовском премијеру Бајраму Реџепију Епископ Артемије изразио је најдубље згражавање пред наставком уништења српског културног и верског наслеђа на Косову и Метохији. Пре неколико дана, 4. јуна, порушен је последњи преостали српски споменик (биста Св. Симеона Мироточивог) у сада скоро већ етнички очишћеној Приштини. Овај најновији варварски чин који нису починили анонимни екстремисти већ службеници косовског Министарства за урбанизам, са дозволом надлежног министра, представља бестидан чин који показује да нова Влада Косова служи интересима албанског екстремизма, а не свим заједницама као што се јавно прокламује. Наравно ни Влада Косова, ни међународна мисија УН нису ништа предузели поводом овог недела. Чуо се само глас православног епископа који већ три године одјекује Косовом и Метохијом као глас вапијућег у пустињи.

Док министарство урбанизма самовољно руши православно српско обележје пред зградом која је некадашње власништво СПЦ, групе вандала свакодневно раскопавају преостале српске гробове широм Покрајине и разносе камење са древних средњовековних цркава порушених након завршетка рата. Поред рушења цркава и скрнављења гробаља, косовски Албанци настављају са уклањањем последњих српских споменика. У послератном налету варварства порушени су или уклоњени споменици цара Душана у Призрену, Милоша Обилића у граду Обилићу, цара Лазара у Гњилану, Вука Караџића и Петра Петровића Његоша у Приштини. Оскрнављен је и споменик на Газиместану док недалеко од њега нетакнуто ратом стоји турбе султана Мурата. Истовремено широм Покрајине у којој је преко 90 процената културних обележја припада српској култури и духовности, албански екстремисти охрабривани од својих политичких идеолога, попут авганистанских Талибана који руше древне статуе Буде, бришу последње остатке вековне хришћанске културе. Истовремено бројне арапске организације спонзоришу градњу десетина нових џамија, „културних центара“, а на сваком кораку подижу се споменици ОВК која је одговорна за бројне злочине за време и након рата.

Докле ће међународна заједница толерисати овакво понашање? Да ли је циљ нове уједињене Европе да на овим просторима затре и последње трагове једне древне хришћанске културе која је оставила на стотине вредних споменика широм Балкана? Србима на Косову и Метохији, али и другим не-албанским заједницама све више постаје јасно да се на овим просторима стварају обриси једне монструозне државе у којој ни старице не могу да купе хлеба само зато што нису Албанке и што су православне хришћанке, где се надгробни крстови и цркве премазују фекалијама. Пре шездесет година оваква идеологија називана је фашизмом, а данас се на Косову и Метохији говори о најмлађој европској демократији. Ова поменута збивања потврђују истину да је најновија демократска реторика неких албанских лидера на Косову и Метохији само фасада иза које се крије једна сасвим супротна идеологија утемељена на анахроним племенским законима.

Косово под међународним протекторатом постало је најбезаконији и најназаднији део Европе, који својим културном и цивилизационом декаденцијом представља шамар вишевековној хришћанској европској култури. Са оваквим понашањем сасвим је јасно да Косово неће постати део Европе већ нова рак-рана европског континента. Са неславним рекордом у извозу криминала, наркотика, проституције и трговине белим робљем ново, послератно Косово постаје ругло савременог света и главни фактор нестабилности југоисточне Европе.

протосинђел Сава (Јањић)

Коментар уредништва:

Тако је некада говорио и писао отац Сава Јањић. Како сада говори и пише свима је познато.