Подсећање: УНМИК и КФОР у улози окупатора

ГЛАСНИК КиМ број 120, 23. јул 2002. године

Турски официр КФОРа наредио оцу Петру да побрише снимке из Зочишта

ЗАШТО НЕМЦИ И ТУРЦИ СПРЕЧАВАЈУ МОНАХЕ ДА СЕ ВРАТЕ У СВОЈУ СВЕТИЊУ?

 Грачаница, 17. јула 2002 . 20.22

Протосинђел Петар (Улемек) из Велике Хоче потврдио је информативној служби ЕРП КиМ вечерас у 20.15 да је данас коначно успео да се пробије до запаљеног манастира Зочиште у пратњи УНМИК полицајаца и два војна полицајца, иако за то није добио званичну дозволу локалног немачког команданта, који и даље одбија да се сусретне са представницима Цркве. Отац Петар је видео да је манастир стављен под заштиту двадесетак турских војника, припадника КФОР-а. Ушавши у манастир о. Петар је почео да снима најновија оштећења која су начињена након пожара подметнутог пре три дана. Чим је приметио да српски монах снима видео камером унутрашњост оскрнављеног манастира, турски официр КФОР-а је пришао и рекао да о. Петар не може да снима у манастиру „јер нема дозволу надлежних органа“. Након тога је врло оштро захтевао да о. Петар побрише снимљене кадрове и напусти манастир, што је о. Петар морао напослетку да учини.

Овакво понашање КФОР-а представља још један пример крајње ароганције која више приличи окупаторима него миротворцима. КФОР нема никаква овлашћења да спречава свештеним лицима снимање унутар објеката СПЦ и овај гест не може се протумачити другачије него као покушај да се по сваку цену прикрије неуспех КФОР-а који је пред очима јавности допустио да албански екстремисти по други пут у последње три године запале манастир Зочиште.

Српска православна епархија рашко-призренска и даље ће настојати да оствари своје основно право и врати монахе у Зочиште како би започели обнову. Даље понашање КФОР-а само ће показати да ли је циљ мировне мисије на Косову и Метохији да омогући повратак свих прогнаних и обесправљених или да помаже екстремне Албанце у стварању етнички чисте албанске државе на овим просторима.

 

КФОР тврди да није у могућности да обезбеди обнову манастира Зочиште

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ ПРИНУЂЕН ДА ПОВУЧЕ МОНАХЕ

 Грачаница, 19, јули 2002.

Командант мултинационалне бригаде ЈУГ бригадни генерал NJolf–Dieter Skodovski и политички саветник главног команданта КФОР-а, г. Maartens de Sitters имали су данас састанак са епископом Артемијем и протосинђелом Савом (Јањићем) у манастиру Грачаница. Главна тема разговора били су недавни догађаји у манастиру Зочиште код Ораховца. И поред вербално исказане спремности да помогне свим косовским заједницама, ген. Скодовски је обавестио епископа Артемија да ипак није у могућности да обезбеди заштиту за обнову манастира Зочиште. Он је изјавио да је најпре „потребно да се промени свест локалног становништва“, на што је епископ Артемије одговорио да је такво објашњење неприхватљиво, јер би у том случају „Срби требали да чекају још 1000 година да обнове своје домове и цркве“.

Епископ Артемије је изразио своје дубоко незадовољство због ове одлуке, јер је апсолутно немогуће објаснити да једна елитна бригада КФОР-а од 6200 војника у свом подручју одговорности није способна да осигура безбедност за обнову барем једне порушене православне светиње, и то три године након рата. Призренски крај познат је као део Косова и Метохије где још само мало Срба живи и од рата до данас на овим просторима није реализован нити један једини пројекат за повратак расељених Срба. Двадесетак православних цркава, које су порушили Албанци након рата у овом делу покрајине, још лежи у рушевинама док се преостало српско становништво из године у годину смањује. Само у граду Призрену од предратних 8.300 становника остало је 65, већином старијих особа.

Пре два месеца идеја обнове манастира Зочиште свесрдно је подржана од стране америчке и немачке канцеларије у Приштини (amb. Menzies i amb. Schmunk) као и од стране „косовског премијера“ Реџепија. У складу са том иницијативом 14. јуна епископ Артемије је служио са свештенством у Зочишту свету Литургију којом је најавио почетак обнове, да би само неколико сати после тога локални Албаници поново запалили овај манастир. Нажалост, након данашњег разговора са немачким генералом, епископу Артемију једино је преостало да за сада одустане од планиране обнове и повуче у манастир Дечане тројицу монаха који данима стрпљиво чекају да им се дозволи долазак у Зочиште. Епископ Артемије је изразио озбиљну забринутост, јер уколико се буде наставила таква неконструктивна политика КФОР-а Косово и Метохија ће постати потпуно моноетничко друштво. Обнова манастира Зочиште била је предвиђена као прва послератна обнова једне разрушене православне светиње којом би се подстакао повратак прогнаних Срба у ове крајеве.

У поподневним часовима из Велике Хоче пристигла је и вест да су турски војници КФОР-а, који су обезбеђивали манастир Зочиште последњих дана, већ повучени и да је манастир остао без видљиве заштите КФОР-а. Локални Срби тумаче овај потез као последицу притисака албанских екстремиста као и начин да КФОР избегне сукоб са њима.

Разговор са двојицом високих представника КФОР-а потврдио је уверење Епархије да је општа ситуација на Косову и Метохији толико лоша да стоји у потпуном контрасту са јавним изјавама у којима највиши званичници КФОР-а и УНМИК-а упорно тврде да је постигнут значајан успех у Покрајини. Даља смањење броја трупа КФОР-а, без постигнутих основних елемената безбедности за све грађане, биће велика погрешка која ће само охрабрити екстремисте и унети пометњу међу не-албанске повратнике.

У суштини, напредак који је за сада постигла мисија УНМИК/КФОР-а само се односи на албанску популацију док се положај Срба, њихова људска и верска права, нису ни најмање поправила и још зависе од хирова локалних Албанаца и милости међународне заједнице. Након ових догађаја у Зочишту сасвим је евидентно да нису Срби ти који не желе да се врате својим домовима и светињама, већ косовски Албанци који их у томе спречавају као и међународна мисија која се показала неспособном да створи потребне безбедносне услове предвиђене резолуцијом СБ УН 1244.

Напослетку, може се закључити да су догађаји у Зочишту показали сасвим јасно да су стварни победници у оваквој ситуацији управо албански екстремисти, што у великој мери доводи под знак питања углед УНМИК-а и КФОР-а и уноси додатно неповерење међу српски народ.

МАНАСТИР СОКОЛИЦА ОСТАВЉЕН БЕЗ СТАЛНЕ ЗАШТИТЕ КФОР-а

 Грачаница, 19. јули 2002.

 Епископ Артемије данас је уложио протест представницима КФОР-а због тога што је дански контингент који је до сада обезбеђивао манастир Пресвете Богородице – Соколица, код Косовске Митровице изненада ову светињу оставио без сталног војног пристуства. Локални командант КФОР-а је објаснио мати Макарији, игуманији манастира Соколице, да ће КФОР убудуће штитити ову светињу шаљући с времена на време војне патроле. Епископ Артемије је ургентно затражио од политичког саветника ген. Валентена, г. Де Ситерса да се што пре врати контролни пункт пред манастир Соколицу, која је иначе окружена албанским селима и прилично је удаљена од најближег српског насеља.

 

И поред противљења КФОР-а Црква тражи да јој се омогући обнова манастира Зочиште и других светиња

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ ТРАЖИ ОД МИХАЕЛА ШТАЈНЕРА ОБНОВУ ПОРУШЕНИХ СВЕТИЊА

 Грачаница, 21. јули, 2002.

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Артемије упутио је ургентно писмо шефу УНМИК-а г. Михаелу Штајнеру захтевајући од њега да омогући обнову порушених српских православних цркава на Косову и Метохији. Писмо гласи:

Грачаница , 20. јули 2002. г.

Г. Михаел Штајнер

Специјални представник Генералног секретара УН за Косово и Метохију

Поштовани г. Штајнер,

Пре два месеца, по договору са шефом америчке канцеларије у Приштини, амб. Мензисом и шефом немачке канцеларије г. Смунком, посетили смо манастир Зочиште код Ораховца заједно са г. Реџепијем и г. Тачијем како бисмо размотрили могућности за обнову ове светиње разрушене након рата. Чврсто сам био уверен да су господа Мензис и Смунк, као и поменути албански лидери подржали ову идеју и изразили спремност и да финансисијски допринесу обнови овог манастира.

Дана 14. јула ове године служио сам прву послератну Литургију у Зочишту са мојим свештеницима и верним народом. Нажалост, након службе која је константно била ометана од стране локалних Албанаца, преостале зграде манастира су по нашем одласку биле запаљене, пошто манастир није био стављен под заштиту КФОР-а. Јуче сам се срео са бригадним генералом Скодовским и покушали смо да разјаснимо неке неспоразуме који су се догодили због недостатка координације. Међутим и поред тога, нисмо наишли на његову подршку и спремност да наставимо са процесом обнове манастира. Једноставно не можемо да разумемо да КФОР није у стању или није вољан да обезбеди обнову барем једне православне светиње три године након завршетка рата, док су у међувремену све током рата порушене џамије поправљене, а многе и нове подигнуте. За такав став нема легитимног оправдања и зато не можемо да прихватимо такву одлуку КФОР-а као дефинитивну.

Обнова манастира је један од кључних корака у процесу повратка наших прогнаника на Косово и Метохију зато што су се Срби увек окупљали тамо где су биле њихове светиње. Зато планирамо да са свом енергијом захтевамо обнову манастира Зочиште као и осталих наших порушених манастира и цркава. Чврсто верујемо да је то наше неотуђиво право које је гарантовано свим међународним повељама о људским правима као и Резолуцијом СБ УН 1244.

Зато рачунамо на вашу помоћ и подршку КФОР-а у овом питању. Искрено вас молимо да размотрите могућности како можемо да наставимо са започетом акцијом без даљег одлагања и коначно након три године почнемо да стварамо основне услове за нормалан живот свих заједница. Противљење албанских лидера није оправдана препрека и не сме бити толерисано. Ако наставимо да чекамо да они промене свој начин размишљања ниједан Србин се неће вратити на Косово и Метохију за 1000. година. Демократија Косова и Метохије мора се градити са чврстом одлучношћу, а не симулирати уз један претерано попустљив став према онима који не желе истински мир и мултиетничност.

Искрено очекујем вашу подршку и разумевање

+ Артемије

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

Информативна служба ЕРП КИМ

 

АКЦИЈА КАНЦЕЛАРИЈЕ СПЦ У ВАШИНГТОНУ  

ОТВОРЕНО ПИСМО

Представнику Бенџамину Гилману (Bendzaminu Gilmanu)

 Драги конгресмене,

Пишем вам због бриге и мучен чињеницом да сте ви, заједно са представником Томом Лантосом 27-28. јуна 2002. предложили Представничком дому резолуцију 467 – Независност за Косово (званично признат назив је Косово а не Косова). Може се само предпоставити да је ово последица вашег недавног учешћа на Албанско-америчкој грађанској лиги одржаној 28. априла 2002. и ручка који је приређен на 12. годишњицу Фондације у Њу Јорк Ситију. Главни говорник био је сенатор Џозеф Бајден, док сте ви и представник Лантос учествовали као почасни гости овом ,,поздраву албанској слободи“.

Цењени господине, основна поставка ваше Резолуције је потпуно нетачна, пошто ви заснивате потребу за косовском независношћу на нечем што ви сматрате да је слично ситуацијама у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Македонији. У најбољем случају, паралела је неадекватна. Исто тако, а то је чак и важније, садашња политика владе САД стоји дијаметрално супротно у односу на независност Црне Горе, пошто би даље поделе служиле подривању регионалне стабилности. Косово није никакав изузетак.

Имајући све ово у виду, прилажем вам врло речит одговор оца Саве Јањића под насловом Изградња државе или Симулација демократије на Косову који је уследио на презентацију Ветона Суројиа од 10. јуна 2002. у Институту за мир САД. У основи, Сурои је покушао да пребаци на УНМИК кривицу за све, од корупције до бирократије, као и за неуспех у омогућавању ,,Косоварима“ да изграде своје сопствено стабилно друштво. Што се тиче питања људских права, ту Сурои показује потпуну незаинтересованост. Може ли бити било каквог разговора о независности док се не гарантују и осигурају основна права свих људи на Косову?

Напротив, све до данашњег дана не прекида се једна крајње мучна појава – намерно рушење српских православних цркава и светиња, скрнављење гробаља, шиканирање и застрашивање, итд. Молим вас да прегледате приложене чланке. Иронија је да је овај забрињавајући развој почео током Ерли Хауз Скупа од 10 -14. јуна 2002., када су албански и српски лидери са Косова дошли у Вашингтон да расправљају о изградњи институција и да 19. јуна 2002. сведоче пред Хелсиншким комитетом за људска права о Косову, а треба додати и следеће:

13. јун 2002. У Ораховцу затечено оскрнављено српско православно гробље

22. јун 2002. Наставља се каменовање Пећке патријаршије

24. јун 2002. Затечено оскрнављено српско православно гробље код Приштине

26. јун 2002. Оштећена још једна српска православна црква на Косову

1. јул 2002. На црној берзи се појавило украдено црквено благо

2. јул 2002. Српско Косово збрисано са лица земље

2. јул 2002. Косово: Нови напади на православна гробља и манастире

14. јул. 2002. После св. Литургије Албанци подметнули пожар у српски манастир у Зочишту (са сликом на којој је графит „Thaci UCK„)

14. јул 2002. Молитва у разрушеном манастиру (са фотографијама)

16. јул 2002. Молитва под полицијском заштитом

17. јул 2002. Монасима још није дозвољен приступ манастиру у Зочишту

Ако се овакав систематски терор спроводи у присуству међународних мировних снага, шта ће онда зауставити албанске екстремисте од потпуног уништавања свега неалбанског на независном Косову? Независност ће послужити само да се призна културни геноцид кроз тако флагрантна нарушавања људских и својинских права.

Даље, у Резолуцији Представничког дома 467 наводи се шта се дешавало Албанцима на Косову у време Милошевићевог режима и то је стварно жалосно. Међутим, исто тако је жалосно да се потпуно превидело све што се дешавало у деценији насиља од 1980. Баш у том периоду дошло је до албанског насиља над Србима и насилног егзодуса неалбанске популације. Све ово проузроковало да се укине аутономија Косова из 1974. и на крају довело до појаве самог Милошевића. Независност за Косово била би награда за насиље, етничку мржњу и чишћење током осамдесетих.

На крају, као амерички грађанин, ја сам веома уплашен да ви, цењени господине, као представник Њу Јорка, предложите резолуцију која би потенцијално могла да послужи да институционализује – кроз наш Конгрес – познато присуство међународних терориста на Косову, кад би се подарила независност. Ако треба да се боримо са тероризмом за корист наше домовине у глобалној безбедности, онда морамо бити спремни да исто потврдимо и деламо на томе искрено, упркос Косову.

Да закључим, једино логично и прихватљиво решење је да се подари широка аутономија Косову у оквиру заједничке демократске државе Србије и Црне Горе. У супротном, предложени акт као што је Резолуција Представничког дома 467 служи само да се санкционише терор и Европа додатно подели.

Искрено ваш

Отац Иринеј Добријевић

Извршни директор

Прилози. 13

Доставити копију: Представнику Тому Лантосу

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОГА РЕЗОЛУЦИЈЕ

Резолуција Представничког дома 467: Независност Косова – Цењени г. Бенџамин Гилмен (Bendzamin Gilmen)

Цењени г. Бенџамин Гилмен из Њу Јорка

у Представничком дому

Четвртак, 27. јуни 2002.

Г. Гилмен: Господине председниче Представничког дома, од престанка сукоба 1999. који је имао НАТО са Савезном Републиком Југославијом, Косово је под мандатом Уједињених нација. Али, на Косову је напредак заустављен немањем независности и немогућношћу да оно одлучи о својој судбини. Због тога, заједно са господином из Калифорније (г. Лантосом) подносим резолуцију која изражава гледиште Представничког дома да САД треба да изјаве своју подршку за независност Косова.

Косовари, Уједињене Нације, НАТО и међународна заједница чине сада напоре да поново изграде Косово, ревитализују његову економију, успоставе демократске институције самоуправе и зацеле ратне ожиљке.

Под председником Слободаном Милошевићем југословенска влада је уклонила косовске политичке структуре, на већини послова заменила етничке Албанце Србима, омогућила фирмама у власништву Срба да преузму компаније у поседу Албанаца и забранила Албанцима куповину или проширење имовине.

Као резултат систематског прогањања и дискриминације, данашња стопа незапослености на Косову је између 60% и 70%, повећавајући вероватноћу да Косовари или уђу у мреже криминала или да раде у иностранству да би преживели. Непрекидно настављање ових економских потешкоћа повећава потенцијал продужене нестабилности региона.

Једини начин да се усмери проблем хроничне нестабилности који мучи регион као и пут према правој, дугорочној политичкој и економској стабилности Косова и региона лежи на само у физичкој и друштвеној реконструкцији Косова, већ у разматрању косоварске независности као решења. Све док се не олакша стварање масивних послова гарантовањем сигурности страних инвестиција кроз независно Косово, утицај ових економских потешкоћа могао би се показати штетним за интересе САД у региону.

Три године после завршетка рата Косово већ покрива 93% свог буџета а 7% дају страни донатори, подвлачећи своју увереност у растућу тржишну економију, а не у економију помоћи. По југословенском уставу из 1974. Косово је било већином еквивалентно Словенији, Хрватској и другим републикама. У свом положају као ,,аутономна покрајина“ Косово је у пракси испољавало исте моћи као и нека република. Имало је свој парламент, врховни суд, народну банку, полицију и одбрану. Кроз одлуку из 1968. као део југословенског федералног система, Косово је добило представништво на савезном нивоу.

Када су Словенија и Хрватска захтевале независност, западне владе су изнеле сличне аргументе против признавања ових земаља. Коначно су, међутим, те исте западне владе признале не само независност Словеније и Хрватске, већ и Босне и Херцеговине и Македоније, јер су схватиле да независност за ове нације није толико скопчана са променом граница, већ са променом статуса постојећих граница.

Линије на мапи су остале исте, али им је статус узнапредовао од републичких у националне. Одговара да и Косоварима буде дозвољено да следе исти пут ка независности.

Према томе, тренутак је да САД остану при признању да право самоодлучивања постоји као фундаментално право свих народа кроз изјашњавање подршке за независност Косова.

Господине председниче, обавештавам своје колеге да достављам копију Резолуције 467 у архиву.

 

Предлог Резолуције 467

27. јуна 2002. у Представничком дому г. Гилман (за себе и г. Лантоса) поднео је следећу резолуцију која је упућена Комитету за међународне односе

РЕЗОЛУЦИЈА

Изражавајући мишљење Представничког дома да САД треба да изјаве своју подршку за независно Косово

Пошто САД и међународна заједница признају да право самоодлучивања постоји као фундаментално право свих народа;

Пошто је Косово уставно дефинисано као суверена територија на Првој народноослободилачкој конференцији Косова 2. јануара 1944. и овај статус је потврђен у уставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије усвојеном 1946. године, а амандманима на устав 1974 сачуван је аутономни статус Косова као де факто републике;

Пошто је пре дезинтеграције претходне Југославије Косово било посебан политички и правни ентитет са посебним и одвојеним финансијским институцијама, полицијом, општинском и националном владом, школским системом, судским и правним системом, болницама и другим независним организацијама;

Пошто је српски диктатор Слободан Милошевић дошао на власт 1987. на платформи ултранационализма и антиалбанског расизма, заступајући насиље и мржњу против свих не-Словена а посебно циљајући на Албанце с Косова;

Пошто је потом Слободан Милошевић одузео Косову самоуправу без сагласности народа Косова;

Пошто је изабрана Скупштина Косова, суочена са овим неподношљивим актима, усвојила Декларацију о независности 2. јула 1990. прогласила Републику Косово и усвојила устав 7. септембра 1990. заснован на међународним законским принципима самоопредељења, једнакости и суверенитета;

Пошто је Европска заједница при признавању де факто укидања југословенске федерације усвојила принципе за признавање независности и суверенитета република бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Косово потпуно задовољава ове принципе као де факто република у федерацији;

Пошто је народни референдум одржан на Косову од 26. до 30. септембра 1991. на коме је 87% свих бирача са правом гласа гласало и 99,7% се изјаснило за независност Косова од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије;

Пошто су, од окупације Косова 1989. до војне акције НАТО-а 1999. против Милошевићевог режима, Албанци са Косова били подвргнути најбруталнијим поступцима у срцу Европе још од нацистичке ере и скоро 400000 Албанаца је приморано да избегне у Западну Европу и САД;

Пошто је у пролеће 1999. скоро 1000000 косовских Албанаца избачено са Косова а бар 10000 је убила српска војска и паравојска;

Пошто је Слободан Милошевић оптужен од стране Међународног трибунала за ратне злочине и испоручен Хагу јуна 2001. да му се суди за ратне злочине, злочине против човечанства и геноцид на Косову, у Босни и Хрватској;

Пошто су Уједињене Нације успоставиле протекторат Косова према Резолуцији 1244 окончавајући деценију дугу српску окупацију Косова и Милошевићев геноцидни рат на Косову;

Пошто су косовски Албанци заједно са представницима српске, турске, ромске, бошњачке и ашкалијске мањине на Косову одржали слободне и поштене општинске и опште изборе 2000. и 2001. и успешно успоставили парламент 2002. који је, затим, изабрао председника и премијера;

Пошто је 50% становништва Косова млађе од 25 година а стопа незапослености је 60-70%, што повећава вероватноћу да младићи уђу у криминалне мреже чији је извор ван Косова или раде у иностранству да би преживели док не почну масивни послови који би гарантовањем сигурности страних инвестиција кроз уређену транзицију ка независности Косова;

Пошто је косовски парламент ангажован у развијању демократије западног типа у којој су свим грађанима, без обзира на етничку припадност, гарантована сва људска и грађанска права и који су ангажовани у повратку свих Срба који нису починили злочине који су избегли са Косова током и после рата; и

Пошто постоје сви разлози да се верује да је независност од Србије једино плодоносна могућност за Косово, пошто аутономија ни једном није успела:

Сада, зато, нека се реши да је то мишљење Представничког дома да САД треба да:

(1) јавно подржи независност Косова и успостављање Косова као суверене и демократске државе у којој се поштују људска права, укључујући права етничких и верских мањина, као једини начин за трајан и стабилан мир на Балкану;

(2) призна да кашњење резолуције о коначном статусу Косова излаже опасности политичку и економску способност за опстанак Косова и будућност Југоисточне Европе;

(3) ради заједно са Уједињеним Нацијама, НАТО и другим мултилатералним организацијама да се олакша уређена транзиција ка независности Косова и

(4) обезбеди учешће у помоћи, трговини и другим програмима за помоћ влади независног Косова и охрабри даљи развој демократије и економског система слободног тржишта.