Подсећање: Векови у логору

ГЛАСНИК КиМ број 146, 31. јануар 2003. године

Професор др Љубиша Фолић не воли када се документација о порушеним српским средњовековним црквама и манастирима назива фотографијом, јер како каже, фотографијом се никад није бавио, већ бележењем, сакупљањем докумената.

„Имам на стотине фотографија бисера наше средњовековне архитектуре. Нажалост, имам и много више снимака некадашњих храмова који су сада само камен на камену, згаришта и рушевине. Храм Богородице Одигитрије, на пример, из 1315. године у Мушутишту, грађен је као припрема за градњу Грачанице и живописан у Милутиновој школи, у алфреско техници. Без њега Грачаница не може опстати, а овај храм су јула 1999. срушили албански терористи и сада је ту гомила камења, коме чак не можемо ни прићи. Ћути Унеско, ћутимо сви ми. Хвала вама, јер хоћете да говорите о Косову. То нам је једино преостало. Да сведочимо“, каже архитекта епархије Рашко-призренске др Љубиша Фолић, професор Техничког факултета Универзитета у Приштини. Он је аутор монографије „Распето Косово“ чије је снимке НИН користио у специјалном додатку о угроженим споменицима културе на Косову „Брисање меморије“ објављеном пре неколико недеља. Монографија „Распето Косово“ (објављена септембра, 1999. у издању епархије Рашко-призренске) у којој су паралелно приказани снимци потпуно очуваних цркава и манастира пре доласка мировних трупа на Косово и исти ти, сада порушени храмови после доласка НАТО-а, доживела је три издања. И није ништа друго него „вапај хришћанском цивилизованом свету“, како је у уводнику трећег издања написао патријарх Павле.

Иза бодљикаве жице

Од 112 спаљених, минираних, опљачканих, срушених цркава и манастира (највише средњовековних) пет је пројектовао професор Фолић. („Нове цркве су увек подизане на темељима старих“, наглашава професор.) Један од њих је и Саборни храм Свете тројице у Ђаковици, који је живео свега три месеца. Прво је запаљен и оскрнављен, па порушен, на 50 метара од базе Кфора.

„До дана данашњег није пронађен ниједан виновник, а тако је уништено више од сто десет храмова“, наставља др Фолић. „Педесет хиљада елитних, добро обучених НАТО снага не може да пронађе виновнике тих злодела. Ни броја се не зна иконама из XIV, XV и XVI века, од непроцењиве вредности које су изложене снегу, киши, сунцу. Замислите кад би неко срушио Лувр па оставио Мона Лизу да кисне и трули. А од доласка међународних снага ниједна џамија није срушена.“

Поред православне архитектуре којој је посветио свој живот, професор Фолић је последњих година обишао свет сведочећи о геноциду над културном баштином једног европског народа.

„Данас, на Косову и Метохији се налазе концентрациони логори српске, европске културне баштине. Споменици културе су опасани бодљикавом жицом. Манастир Дечане чува војска. Као и Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку, манастир Гориоч, манастир Девич, наша гробља где су поломљени надгробни споменици, прекопани гробови… Политичари су превише калкулисали, и данас исто калкулишу, али вековима се не сме играти, вековима и нашим наслеђем се не могу сравњивати политички рачуни. Четврто издање наше публикације значиће само још веће страдање.“

У тим својим сведочењима, Љубиша Фолић је увек инсистирао на континуитету злочина, страдањима која нису почела деведесетих, која нису од 1999, већ трају деценијама: „Никада нисмо поставили питање: Шта је са српским храмовима у Албанији? Шта је са имањима чији је власник манастир Дечани или манастир Светих арханђела код Призрена? Северна Албанија је прожета градњама српских велможа. Москопоље само има 12 средњовековних здања, међу њима и српских, и ми не знамо шта је са њима. Такође, тренутни број од 112 храмова на Косову и Метохији који су оштећени, спаљени или срушени, јесте број само оних храмова до којих смо могли да дођемо. За многа места међународна заједница не гарантује безбедност и немогуће је доћи до њих.“

Поново рушење?

А ових дана је поновљен захтев приштинске општине за рушење храма Христа Спаса у Универзитетском центру „Свети Сава“ у Приштини, који је такође рађен по урбанистичком пројекту архитекте др Фолића, а сам храм по пројекту професора Спасоја Крунића. Почео је да се гради 1993. и још није завршен, мада је крст стављен јануара 1999. а служена је и литургија. „Пројекат универзитетског центра Свети Сава“ у Приштини, у којем се налази и храм Христа Спаса, усвојила је Скупштина Србије новембра, 1990. Постоје све дозволе за градњу. Данас у Приштини, од 40 000 православних Срба колико их је било, има их свега око две стотине. Приштинска општина зато и тражи рушење или екуменизацију храма, који би постао верски дом и римокатолика, и адвентиста и протестаната и муслимана… Да ли они који говоре о рушењу храма Христа Спаса, заборављају да је на темељима некадашње цркве Христа Спаса подигнута Пиринез џамија?“

ЗОРА ЛАТИНОВИЋ

 

ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА

Због свесног и систематског уништавања споменика српске културе у последње три и по године, Косово и Метохија је постало највеће гробље споменика културе у Европи. Скрнављење споменика има етнички и верски карактер и спроводи се да би се уништили трагови српског присуства на том подручју. То су урадили албански екстремисти који су починили злочин не само убијањем и рањавањем људи, већ и злочин против културне баштине српског народа.

Ове оцене, садржане у извештају Координационог центра за Косово и Метохију најбоље илуструју стање културне баштине у тој јужној српској покрајини. Културну баштину Србије на Косову угрозио је рат НАТО алијансе против СРЈ и насиље припадника ОВК. Тако су после уласка НАТО снага 10. јуна, срушена или оштећена три споменика прве категорије, 18 споменика друге и 31 споменик треће категорије.

Јасна намера

У исто време оштећено је, срушено и оскрнављено још 55 православних објеката. Од укупно 49 средњовековних споменика културе прве и друге категорије срушена су 17 а 19 је знатно угрожено. У току оружаних сукоба између ВЈ и ОВК оштећена су три регистрована турска и два албанска споменика културе прве и друге категорије. Ови споменици су, међутим уништавани током оружаних сукоба, а српски после доласка међународних снага. У више од половине уништених српских цркава одржаване су службе. На мети албанских терориста били су српски споменици на целој територији покрајине, осим северног дела Космета и у Сиринићкој Жупи где Срби чине већинско становништво. Уништавање и скрнављење је учињено пред снагама КФОР који, како се наводи у извештају, нису предупредили или онемогућили овај вандализам, нити су нашли починиоце.

Према налазу стручњака, угрожени су и остали споменици српске културе, који представљају раритет, као што је манастир Пећка патријаршија, остаци манастира Богородице Хвостанске, остаци града Ново Брдо, манастир Грачаница и Дечани, остаци манастира Светих Арханђела, Богородице Љевишке… И поред тога, Србији и Југославији се на отворен или прикривен начин онемогућава да брине о српској културној баштини на Косову и Метохији, која је и по Резолуцији 1244 Савета безбедности њен део. Да постоји јасна намера да се Србија истисне са ових простора у духовној и културној сфери, говори и податак да се планира нови попис добара баштине на Косову и израда нове листе регистрованих споменика. То се ради уз образложење да ранији попис није извршен у складу са међународним стандардима, иако је наравно тај попис апсолутно валидан и међународно признат. Посреди је, намера да се легализују уништени споменици и остави забораву тај злочин.

Зоне (не) одговорности

То потврђује и податак да у мисији Унеско, чији шеф је био Мустафа Туран Орман, а кошефови Еди Шукрија и Гонзало Ратимал, нема ниједног српског представника. Та комисија је предложила УНЕСКО интервенцију на 10 пројеката за рестаурацију, од којих су четири џамије, један шадрван, базар, две албанске стамбене куле, један српски манастир и једно српско село. Овакав избор пројеката за рестаурацију очигледно говори о дискриминацији и намери да се прикрије истина о срушеним, оштећеним и угроженим хришћанским споменицима. Челници из УНМИК-а не сматрају за обавезу да обнове срушена или оштећена добра хришћанске баштине, већ новим пописом желе да легализују злочин против српске културне баштине.

О томе се, нажалост, ћути. Злочин против културне баштине Србије на Косову се не помиње у изјавама високих представника европских влада, а ни у досадашњим извештајима УНЕСКО, ни у извештају генералног секретара УН. Можда разлог треба тражити што је тај злочин почињен у зонама одговорности Немачке, САД, Велике Британије, Италије и Француске под заставом УН.

Суочен са таквим стањем Координациони центар је прошле године позвао заинтересоване државе да у виду заједничког пројекта обезбеде заштиту и очување барем оних споменика који су одавно признати као део европске баштине. Одабрано је 18 таквих пројеката, сачињен је Предлог за очување споменика, а већ у јуну прошле године започета је прва фаза радова на Пећкој патријаршији с надлежним органима из Италије. У току је припрема пројеката за Грачаницу са Русијом, манастира Дечани са Италијом. Француска, Грчка, Аустрија, Британија и Бугарска дале су начелну сагласност, али се очекује да се регулише однос Координационог центра и УНМИК-а. Још се не зна када ће то бити урађено а дотле српски споменици су изложени на милост и немилост оних који су протерали више од 200.000 Срба, Рома и припадника осталих националних заједница.

М. ВУКСАНОВИЋ