Подсећање: Владика Артемије: Повратак прогнаних са Косова и Метохије треба да почне, да тече и да се не прекида

ГЛАСНИК КиМ број 98, 21. фебруар 2002.

НЕ ЖЕЛИМО ОБНОВЉЕНУ ЦРКВУ ОПАСАНУ БОДЉИКАВОМ ЖИЦОМ!

Kад су недавно представници неких невладиних и владиних организација из иностранства предложили да обнове једну порушену цркву на Косову, ја на то нисам пристао. То само изгледа парадоксално. Рекао сам: ми не желимо обновљену цркву опасану бодљикавом жицом, коју ће војници КФОРа са борним колима штитити од поновног рушења. Нећемо цркве у које народ не улази слободно. Ако Бог да, а даће, да се прогнани Срби на Косово и Метохију врате, обнављаће порушене цркве уз помоћ добронамерних људи из земље и из света. Уздамо се у Бога и имамо наду да ће се то и догодити. Ово је у разговору са „Политику“ рекао владика рашко-призренски Артемије.

Без наде, како каже владика Артемије, човек на овим просторима не може живети и опстати. Ово Срба што их на Косову и Метохији има не би ту остало и опстало да са њима нису остали свештеници и монаси Српске православне цркве. Одржасмо се, Богу хвала. Док је Срба на Косову, оно није изгубљено.

Кроз Пећ се може само ноћу

У манастирима и црквама, како казује владика Артемије, монаси и свештенство обављају богослужења, послушања и рукодеља. Слободно се крећу само у порти. Ако ће на њиву, до стоке или какав други посао да обаве, то могу да учине једино у пратњи војника КФОР-а или УНМИК полиције. У свих 13 „живих“ манастира на Косову и Метохији стање је исто. Тешко. Може бити да је најтеже у Пећкој патријаршији. Кад, пак, монаси из Високих Дечана крену некуд или се са пута враћају, то могу да чине – ноћу. Само ноћу припадници италијанске јединице КФОР-а могу безбедно да их кроз Пећ проведу. А догодило се недавно, кад је игуман Теодосије кренуо из манастира, неко је из мрака на возило бацио огроман камен и разбио блиндирану шофершајбну. У Грачаници је, Богу хвала, лакше. Око ње је неколико повезаних српских села, па људи слободно у манастир долазе, а и ми међу народ можемо да одемо.

Говори се јавно и у новинама пише да ће ове године кренути масован повратак Срба на Косово и Метохију. Било је таквих обећања и раније, па се нису, већим делом, испунила. Не знам у којој мери ће повратак бити масован, а мислим да је веома важно да повратак крене, да тече и да се не прекида. Владика Артемије говори мирно и разложно. Зна какво је стање на Косову и Метохији. Вели, важне ствари ваља и више пута поновити. За повратнике је најважније да су безбедни. Не дај Боже да неко од повратника буде убијен. То би процес повратка успорило, ако не и зауставило. КФОР и УНМИК, односно земље које имају своје представнике и војнике и полицајце на Косову и Метохији, ваља свој посао одговорно да обаве.

Шта ко чини или не чини одговоран је пред људима, пред историјом и пред Богом. Слободан Милошевић одговара у Хагу и за оно што је на Косову и Метохији чинио. Зна се да су КФОР и УНМИК починили неке грешке. Но, не треба очекивати да ће они, који су моћни и силни, признати своје грешке. Важно је да их не понављају и да их даље не чине. Надамо се да ће и због тога на Косову и Метохији бити мирније, безбедније и боље.

Млади су пожелели мир

Кад су КФОР и УНМИК дошли на Космет, Српска православна црква и већина Срба који су остали овде знали су да са њима морамо да сарађујемо, ако желимо да опстанемо. То смо и чинили. Касније, подсећа владика Артемије, кад је основано Српско национално веће и кад је он постао његов председник, оптуживали су га да се бави политиком. Политика, сама по себи, како каже владика Артемије, њега не занима. Дужан је као владика да се бави народном бригом и његовим интересима. Тиме је интензивно почео да се бави још 1997. године. Бранио је српски народ и на Космету и у иностранству.

Готово да је заборављено да је Српско национално веће било иницијатор да се обави регистрација Срба на Косову и Метохији и са Косова и Метохије. Да се зна да нас има и колико нас има.

Српско национално веће сматрало је да је излазак Срба на опште изборе на Космету у новембру прошле године од интереса за Србе и нашу државу. Ми смо морали да покажемо да смо кооперативни.

Биће тешко, а наде, поново инсистира владика, има. На Косову и Метохији, међу Србима што су остали, има 25 хиљада деце. За њих се, захтева владика Артемије, морају обезбедити услови за основно, средње и факултетско образовање. Ту, на Косову и Метохији, да заврше образовање, ту да се запосле, да заснују своје породице и децу да рађају. Тако и њима и нама, Бог помогао.

Поделе не сме бити

Млади се, Богу хвала, вери враћају. Није ни чудо. Ова земља је готово шест деценија живела у идеолошком мраку. А у протеклој деценији задесиле су нас велике несреће и ратови. Млади су пожелели мир у себи и око себе. У овом хаосу на кога, ако не на Бога, да се ослоне? Добро је да је држава одлучила да веронауку у школе врати.

Држава ће, надамо се, помоћи онима који су на Косову и Метохији остали да опстану, а прогнанима да се врате. Било је како је било. А што не рећи, како каже владика Артемије, да се од државе не захтева да се према свом народу не понаша као брижна мати. Неке су ствари кренуле на боље. Но, не треба се једино ослонити на способнога и доброхотнога Небојшу Човића и Координациони центар за Космет. На остварењу националних интереса ваља заједнички радити. Ту подела међу Србима, и овима на Косову и Метохији и онима у Србији, не сме бити.

Не спори се, како вели владика Артемије, да су прилике тешке. И у овим најтежим временима Српска православна црква је рукоположила на Косову и Меохији осам младих свештеника. И црква се ослања на младе. Богословија Призренска тренутно се налази у Нишу, метоху манастира Хиландара. Доћи ће време да се врати тамо где је била, у царски и српски Призрен.

Нека тако буде.

ДУГЕ СУ ТРИ ГОДИНЕ

Долазили су активисти и стручњаци из организације „Мнемозина“ на Косово и Метохију. Доводили су и представнике УНЕСКО-а. Постоје, како каже владика Артемије, и контакти са Републичким заводом за заштиту споменика, али, нажалост, у последње три године нико од представника овог завода није долазио на Косово и Метохију.

 

ИН МЕМОРИАМ

16.02.2001.-16.02.2002.

ЛИВАДИЦЕ ГОДИНУ ДАНА КАСНИЈЕ

У порти манастира Грачанице, у присуству породица пострадалих, великог броја припадника српске заједнице и многих јавних личности, владика рашко-призренски, господин Артемије са свештенством и монаштвом ове епархије служио је парастос недужно убијеним цивилима у прошлогодишњем терористичком нападу на аутобус Ниш-експреса, код места Ливадице, надомак Подујева. После парастоса, мирном шетњом кроз Грачаницу изражен је протест због тога што кривци још нису изведени пред лице правде.

Ливадице, место питомог имена и изгледа, тик уз административну границу Косова и Метохије са ужом Србијом, крије још увек ужас путника првог аутобуса у конвоју који се пут Грачанице кретао из правца Ниша. За многе од путника у том аутобусу то је била последња станица. За остале, повређене и преживеле, Ливадице су постале почетна станица кошмара.

Домаћа јавност је занемела тих дана од туге и згранутости. Међународна заједница је здушно осудила овај злочин, један од најтежих те врсте на Косову и Метохији после рата, оценивши да је учињен од стране оних који не желе да прихвате мултиетничко Косово као реалност.

Ливадице су осим поменутог ужаса, место које већ годину дана крије застрашујућу тајну – коме припада рука која је ативирала близу стотину килограма експлозива којим је аутобус разнет? Томе наравно треба додати и једно чисто људско питање, а то је да ли је скривени убица који је то учинио могао у последњих годину дана да мирно заспи макар једне ноћи а да га у сну не походе Мирјана, Сунчица, Миленко, Лазар, Живана, Вељко, Снежана, Његош, малени Данило? За њих је то путовање било последње.

На та се питања мора пронаћи одговор и то је оно што се од међународне заједнице и правосудних органа на Косову и Метохији очекује. После спектакуларног бекства главноосумњиченог из затвора у бази Бондстил и недавног пуштања на слободу још тројице осумњичених због недостатка материјалних доказа њихове умешаности у злочин, српска заједница се поново нашла у стању разочарења и страха. Где се крију кривци и да ли вребају наредне жртве?

Недавним хапшењем тројице осумњичених Албанаца за ратне злочине, почетком суђења немачком држављанину Ролану Бартецком за бомбашки напад маја прошле године у Приштини у коме је погинуо Александар Петровић и једном осуђујућом пресудом у Призрену због убиства српског полицајца 1992., косовско правосуђе је показало прве кораке сазревања у смислу правде за све. Па ипак, све док још увек стоје отворени досијеи као што су Ливадице или Старо Грацко, који се без много размишљања могу подвести под терористичку активност у циљу обесхрабривања и застрашивања неалбанских заједница, веома ће бити тешко убедити икога да су ти кораци довољно велики и одлучни.

Борба против терориста, криминалаца, злочинаца ма које нације или вере били, њихово хватање и привођење правди мора да постане апсолутни приоритет не само међународне заједнице већ и свих људи добре воље који претендују да на Косову и Метохији живе. То не би само умирило живе и улило им веру у сигурно окружење већ је то и једини начин да се одужи невиним жртвама страдалих од руку оних које на делање нагони мржња и нељудскост. Да се никада и нигде више не понове Ливадице.

Беседа владике Артемија на парастосу изгинулима

ЗЛОЧИНЦИ НАС НЕ СМЕЈУ ПОКОЛЕБАТИ ДА НАПУСТИМО

НАШЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ

 У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево нас, браћо и сестре, сродници и пријатељи, данас сабраних овде, испред наше стародревне светиње манастира Грачанице. Сабрали смо се да се сетимо молитвено наших сународника, наше браће и сестара који су на данашњи дан, пре годину дана, убијени од руке терориста ни криви ни дужни. Дошли смо данас овде да обновимо сећање на те недужне жртве као и многе пре њих али и после њих које су пале на Косову и Метохији. Годину дана провели смо у болу и тузи и у нади. У болу за изгубљеним животима, у тузи због услова у којима живимо и у нади да ће бити боље. Пре свега, у нади да ће злочинци бити откривени и изведени пред лице правде. На жалост, прошло је годину дана а то се није десило. Била би нам велика утеха да су пронађени злочинци и починиоци тога терористичког акта. Лакше бисмо поднели своју тугу и свој бол. Али, нада последња умире. Ми остајемо да живимо и даље са надом да ће правда и овде на земљи достићи све злочинце који су зло чинили, а сигурно је ако неко измакне земаљској правди Божјој неће измаћи. Било би нам исто тако утеха браћо и сестре, да су ове жртве које су пале пре годину дана биле и последње жртве на Косову и Метохији. На жалост, и то се није десило. Било је још много убистава, страдања, напада и прогона нашег народа са ових светих косовско-метохијских простора. Али, сви ти покушаји терориста, злочинаца нељуди не смеју нас поколебати да напустимо наше Косово и Метохију. Морамо истрајати са вером у Бога, са надом у милост Божју и са поверењем у међународну заједницу да ће најзад учинити нешто одлучније и конкретније да се услови живота поправе за све становнике Косова. Не може међународна заједница некоме бити мајка а некоме маћеха. Дошли су овде да омогуће миран и безбедан живот свим грађанима Косова. Ево, скоро је три године како очекујемо да се то и деси на терену али до сада је на жалост још увек само пуста нада. Верујемо да ће ипак доћи дан када ћемо моћи слободно да дишемо, да се слободно крећемо и да слободно радимо у својој њиви, у својој башти, у своме предузећу, да живимо као остали нормални свет. Жртве које су пале на Косову и Метохији и за време рата и ове после рата, а нарочито ове од 16.фебруара прошле године нећемо и не смемо никада заборавити. Молећи се Богу за њих ми се молимо да им Господ подари души њиховој рајско насеље а телу њиховоме лаку косовску земљу коју ни мртви нису хтели да напусте него су остали да у њој почивају. Нека Бог услиши наше молитве и Бог душу да им опрости!