ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ број 178, 12. март 2004. године
Имајући ово у виду, у погледу решавања коначног статуса Косова и Метохије издвајају се четири главне могуће опције:
1. Независност Косова и Метохије (било потпуна или тзв. условна независност)
2. Поновно успостављање директне српске управе на Косову по угледу на период пре 1999.
3. Територијална подела Косова и Метохије
4. Суштинска аутономија Косова и Метохије у оквиру Србије и СЦГ
Прве две опције готово сигурно воде у рат и наставак страдања цивилног становништва свих етничких заједница. За међународну заједницу то би био нови изазов препун великих ризика и опасности за безбедност и стабилност целе југоисточне Европе. Међународна заједница би се нашла у ситуацији:
• или да дозволи стварање етнички чисте (друге) албанске државе на Балкану у којој неалбанци неће имати дугорочне перспективе за опстанак (Опција 1)
• или да се отвори могућност новог оружаног сукоба са Србијом, у којој се према најновијим изборним резултатима највећи број људи снажно противи сецесији Косова и Метохије (Опција 2).
Оба концепта су анахрона и воде нестабилности региона. Важно је рећи да би друга опција била извесна посебно у случају уколико би косовски Албанци (самостално или уз међународни диктат) прогласили независност Косова упркос вољи Србије и већине њених грађана, тј. против Резолуције 1244 која подразумева договорно решење. Наравно, наметнута сецесија би отворила легитимну могућност да Србија пре или касније поврати део насилно одузете територије. Трећа опција довела би, пак, до завршетка процеса етничког чишћења и стварања етнички компактних територија, што би имало врло негативне последице на друга кризна подручја на Балкану и у Европи уопште.
Покушајмо да детаљније анализирамо све четири опције:
1. Независност Косова и Метохије
Прва опција, односно независност Косова и Метохије, имала би далекосежно деструктивне последице. Међународна подршка независности Косова не би само значила крај неалбанских заједница и стварање друге албанске државе на Балкану, већ би неизбежно дестабилизовала читав регион. Етничке албанске аспирације у Црној Гори, јужној Србији и БЈР Македонији су добро познате и нису за потцењивање. Не треба да искључујемо ни проблеме у северној Грчкој, коју многи Албанци својатају као „своју вековну територију“. Ако Косово једном постане независно нико неће моћи да спречи политичко уједињавање ових територија на искључиво албанској етничкој основи, што ће од овог дела Европе створити практично етничку најчистију земљу. На тај начин би се завршио процес који се са мањим или већим интензитетом у континуитету наставља од 1941. године, када је уз помоћ нацистичке солдатеске створена Велика Албанија. Парадоксално међународна заједница би се данас нашла у истој улози коју су имали тадашњи покровитељи Велике Албаније. Нема потребе да се каже колико би то било у супротности са досадашњим западним покушајима да спрече стварање „Велике Србије“ или „Велике Хрватске“ и очувају крхки „дејтонски мир и стабилност“ у Босни и Херцеговини.
Друга страна овог проблема јесте да би Косово, било као самостална држава, или у унији са осталим тзв „етничким албанским територијама“, постало још јачи центар организованог криминала и тероризма. Економски несамостално и неодрживо Косово не би могло да прати процес европске интеграције и остало би изолована територија на којој би мафија и исламски терористи нашли погодно тло за своје активности у Европи. Недавна политичка убиства међу косовским Албанцима и напади на КПС показују да криминалци на Косову узивају подршку извесних политичких партија којима је независност потребна како би прикрили своје незаконите активности иза фасаде тзв. „демократских институција“. Није искључена ни могућност албанског грађанског рата након евентуалног проглашења независности у борби међусобно супротстављених група да остваре свој политички монопол.
У стварности, по овом сценарију, косовске институције ће остати марионете у рукама мафије и екстремиста, док ће илегалне активности остати један од главних извора финансирања Косова као што је то већ сада случај. Таква квази-држава која ће, успут да кажем, у најбољем случају бити у константно затегнутим односима са својим суседима (Србијом и БЈР Македонијом) тешко ће моћи да оствари минимум политичке стабилности и спречи инфилтрацију исламских терористичких група које већ почињу да утичу на рурално становништво које сада живи на рубу егзистенције. Најновији извештај једног косовског албанског института КИПРЕД потврђује да на Косову постоје организоване вахаби групе што изазива забринутост умеренијих муслиманских верских вођа.
Опште је правило да тамо где постоји организовани криминал, постоји и плодно тло за тероризам. Не смемо да заборавимо да је бивша ОВК имала везе са Осамом бин Ладеном и Ал Каидом и да су исламски екстремисти већ присутни међу македонским и косовским Албанцима, а о Албанији да не говоримо. Уходане везе криминала и мафије између Косова, Црне Горе, Рашке области (Санџака) и Босне и Херцеговине користиле би се за потребе терориста. Укратко речено, Косово, Западна БЈР Македонија и Северна Албанија у вези са исламистичким центрима у Босни ће постати главна база за предузимање терористичких напада против циљева у Западној Европи и на међународни војно-дипломатски персонал у региону. Према овом сценарију коначан резултат биће много гора ситуација на терену него што је била она против које су НАТО снаге без мандата Савета безбедности УН послале своје бомбардере на Србију и Црну Гору 1999. године.
2. Поновно успостављање директне српске управе на Косову по угледу на период пре 1999.
У случају проглашења независности Косова и Метохије српска политичка сцена ће бити озбиљно дестабилизована јер ће власт одлучно приграбити екстремне политичке групе које ће обилато искористити снажна осећања српског народа према Косову као колевци своје културе и духовности. Демократски и реформски оријентисане партије наћи ће се у изузетно тешкој ситуацији и посебно драматичне последице могу се очекивати у војсци и полицији које би под притиском јавног мњења биле принуђене да поново успоставе пуну војну контролу над Косовом и Метохијом, и тако заштите суверенитет земље и своје становништво. То би по свему судећи подразумевало врло могући сукоб са КФОР-ом, који би се нашао између две ватре.
Погрешно је очекивати да би Србија лако прихватила сецесију Косова. Ово се показало као заблуда управо на последњим изборима на којима су највише поверења добиле управо оне странке које се одлучно противе сецесији јужне Покрајине. Имајући у виду да је СПЦ одлучно против отцепљења Косова и Метохије, као колевке српске духовности, културе и државности, с правом се може рећи да ниједна влада не би могла да политички преживи „предају“ Косова и Метохије. Политичка дестабилизација у Србији би неизбежно довела до дестабилизације Босне и Херцеговине, јер би Босански Срби и Босански Хрвати сасвим оправдано захтевали исто право као и косовски Албанци. Узајамни односи између Београда, Загреба и Сарајева би се поново заоштрили и да одржи стабилност у региону НАТО би морао да распореди додатне трупе или чак поново интервенисе што би створило несагледиво велике проблеме.
3. Територијална подела Косова и Метохије
Територијална подела Косова и Метохије је решење које би заправо значило одрицање од једног дела суверене територије Србије за рачун добијања једног мањег дела Покрајине, при чему се обично мисли на простор Северног Косова, изнад реке Ибра. Нажлост, то је опција на коју још рачунају неки државно-неоговорни политичари у Србији с надом да би са добијеним делићем Покрајине амортизовали незадовољство становништва због албанске сецесије. По овом сценарију не само да би се заувек онемогућио живот српског становништва у делу покрајине који би припао Албанцима и постао независна држава, већ би се Србија заувек историјски одрекла простора који представља ризницу историјског, културног и духовног идентитета српског народа. Посебно би трагично било то што би ово „решење“ довело до неизбежног тзв. „хуманог“ пресељавања становништва и нових патњи цивилног становништва. Истовремено највећи српски споменици културе и духовности били би директно угрожени и заувек изгубљени или албанизовани. Ова опција не само да је анахрона, већ би послужила попут независности Косова као врло опасан преседан са свим горе поменутим негативним последицама.
4. Суштинска аутономија Косова и Метохије у оквиру Србије и СЦГ
Најодрживије и најприхватљивије решење статуса Косова и Метохије јесте суштинска аутономија покрајине у оквиру Србије и државне заједнице СЦГ са посебним нагласком на унапређењу људских права, економије и других стандарда, који су од огромног значаја за интеграцију целог региона у ЕУ структуре. Овај сценарио не значи повратак на стање пре 1999 (Опција 2), али ни независно Косово које би се формирало по вољи садашњих албанских лидера (Опција 1). Истовремено, ово решење такође не значи етничку поделу Косова и Метохије (Опција 3), као што неки злонамерни аналитичари покушавају да представе.
У том смислу је потребно интензивирати активности како би се политички процес на Косову и Метохији што пре вратио у оквире Резолуције 1244, која је основа за рад Мисије УН. Ипак, то не значи наставак садашње политике УНМИК-а која подразумева убрзани пренос свих овлашћења на локалне косовске и већински албанске институције, већ изградњу заиста мултиетничких институција које ће истовремено гарантовати суверенитет СЦГ али и омогућити различитим косовским заједницама да остварују своје виталне интересе у складу са свим највишим стандардима савремених европских самоуправних региона. Учешће српских представника у косовским институцијама једино је могуће под оваквим условима.
Пре свега било би потребно да се дефинишу конкретни механизми ефикасне заштите права српске заједнице на Косову – не само индивидуална права већ и колективна права Срба, као државотворног народа, што подразумева изградњу институција српске самоуправе у подручијма где живе Срби и остале заједнице које користе српски језик (Бошњаци, Хрвати, Горанци, један део Рома) и посебно где се налазе најважнији православни споменици духовности и културе. Српска заједница не може да мирно посматра како јој се намиче омча око врата. То пре свега подразумева децентрализацију Покрајине, која не значи територијалну поделу, али ефикасно онемогућава албанску сецесију.
Самоуправне институције на српском говорном подручју требало би да имају посебне односе са органима Србије посебно у домену образовања, здравства и заштите културно-историјских споменика. Истовремено, на албанском говорном подручју постојао би већи степен самосталности институција које би могле да имају само оне везе са органима Србије и СЦГ о којим би се међусобно споразумно договорили. Локалне косовске институције на покрајинском нивоу, које би биле мултиетничке, и које би обједињавале активности на обе стране, радиле би превасходно на разрешавању локалних проблема од општег интереса за све становнике Косова и Метохије, и не би деловале као пара-државне структуре, као што је то сада случај. Наравно, као аутономна покрајина Косово и Метохија би могла да има своје представнике у институцијама Србије и државне уније. Веће присуство мањинских представника у Скупштини Србије би само помогло јачању мултиетничности у овој земљи која упркос последњим ратовима остаје најмултиетничкија држава на територији бивше Југославије.
Највазнији српски православни манастири и културно-историјски споменици имали би посебан екстратериторијални статус и били би под посебним надлештвом Министарства културе Србије и Завода за заштиту споменика културе из Београда, као и под директном заштитом релевантних међународних организација. Такође, око споменика који се налазе на посебно угроженим локацијама постојао би посебан безбедносни режим ефикасне заштите.
Овај асиметрични принцип двоструке аутономије на Косову и Метохији створио би механизме за решавање комплексних проблема у Покрајини на начин који би заштитио суштинске интересе свих заједница. Срби и остале заједнице које су говором и културом ближе Србима не би се нашле у страној и непријатељској земљи одвојени од своје отаџбине и препустили етничкој и културној асимилацији Албанаца. Истовремено, косовски Албанци не би били под туторством Београда, нити под било каквом врстом репресије и могли би да у складу са евентуалним међудржавним споразумом СЦГ и Албаније остваре непосредне контакте са својим сународницима као на пример Мађари у Војводини (нпр. двојно држављанство). Покрајина не би била подељена територијално, нити би било промена у међународним границама Србије и Црне Горе, чему се противи већина балканских земаља. Косово и Метохија као самоуправни регион постало би спона између Србије, Албаније и БЈР Македоније, а не позорница нових сукоба и етничког насиља.
Наравно, са развојем економије и постепеним укључивањем западног Балкана у европске оквире могла би се наћи и флексибилнија решења која би омогућила интегрисаније институције у Покрајини. То би пре свега зависило од напретка на пољу поштовања људских права и безбедности као и искрене спремности за изградњу мултиетничког друштва. Најважније је да права свих грађана и етничких заједница буду адекватно заштићена јер је то и главни услов за интеграцију у европске структуре. Свако друго решење које би узело у обзир интерес само једне заједнице и наметање воље релативне већине на невећинске заједнице у Покрајини створило би потенцијал за нове оружане конфликте у блиској и даљој будућности. Једва је потребно споменути колико би једнострано решење отежало интеграцију целог региона у европске структуре.
Осим економије, заједничка сарадња Косова са осталим делом Србије и институцијама СЦГ би се успоставила у борби против тероризма, организованог криминала и етничког насиља. Уз помоћ КФОР-а, полиције и истражитељских тимова из Европе и САД, размене информација и заједничких активности које превазилазе постојеће државне и покрајинске границе створили би се услови за успешну борбу против криминала који прети да читав регион врати у мрачно доба. Балкан са „меким и флексибилним границама“ створиће услове за нове локалне интеграције и успостављање веза и коначно зауставити негативан процес политичке и територијалне дезинтеграције која је почела раних 90-тих година.
Постојање прилично велике муслиманске заједнице у склопу мултиетничке Србије и Црне Горе биће најбољи гарант против стварања већински муслиманске државе која лако може да постане плен терориста. У мултирелигиозном друштву у коме се свим религијама гарантује одговарајући статус умерени муслимански лидери ће бити у много бољој позицији да заштите своју заједницу од погубних утицаја вахаби ислама и тероризма, што не би било могуће у случају независног и већински муслиманског Косова.
Уколико се процеси институционализације редефинишу на горе поменутој основи, створиће се реални услови за повратак расељеног српског и не-српског становништва (Горанаца, Рома, Бошњака, али и Албанаца у оне делове где су живели пре 1999.), доћи ће до поправљања безбедносне ситуације и решавања власничких и других правних питања у складу са европским стандардима, што не би било могуће ни у једном од претходних сценарија.
Ова опција, без обзира колико је сада неприхватљива албанским националистима и мафији на Косову и Метохији, суштински је и дугорочно у најбољем интересу албанске заједнице у целини. Стварање једног таквог односа између Косова и осталог дела Србије било би засновано и на интензивном раду на међуетничком помирењу, што превасходно значи привођење правди свих који су починили ратне или поратне злоцине и расветљавање истине о несталим лицима из свих заједница. Апсолутно је нереално очекивати компромис када се с једне стране читаво српско руководство из времена конфликта налази у Хагу док косовском албанском сценом доминирају бивши лидери ОВК који су непосредно или посредно одговорни за бројне ратне и поратне злочине. Зато, овај сценарио подразумева пре свега долазак нових људи и стварање нове политичке елите, са ширим визијама и флексибилнијим односом према стварности.
Ово би такође било и најприхватљивије решење за међународну заједницу јер ће у покрајини бити потребно само умерено присуство НАТО снага, а са интеграцијом СЦГ у НАТО безбедносне структуре ће бити још више појачане. Иако ће војно присуство мировних снага на Косову бити значајно као гарант мира и стабилности садашњи број војника би могао да се значајно смањи због тога што би остали контингенти при КФОР-у и мултиетничка војска СЦГ као део НАТО савеза могле да преузму значајан део обавеза, посебно у обезбеђивању граница и заштити културно историјског наслеђа, што је и предвиђено Резолуцијом 1244.
Коначно, такво решење статуса Косова и Метохије неће бити негативан преседан другим етничким заједницама широм Европе које би волеле да искористе своје право на самоопредељење на штету суверенитета својих држава. На примеру Косова и Метохије би се промовисао чврст став да излаз из балканског ћорсокака није у даљем распарчавању Балкана и стварању нестабилних и етнички чистих банана државица, већ у учвршћењу економски и политички стабилних мултиетничких и грађанских земаља, које би биле у могућности да иду путем европске интеграције.
ЕРП КиМ Инфо-служба
