Подсећање: Владика рашко призренски и косовско-метохијски Артемије (Радосављевић) – СВАНУЋЕ И СРБИМА

ГЛАСНИК КиМ број 158, 8. мај 2003. године

Највећи хришћански празник – Христово васкрсење, дан је који код људи буди радост и милосрђе. На који начин ће духовници СПЦ обележити овај празник?

– Празник над празницима и славље над слављима! Јединствен догађај у историји васионе. Христос је васкрсао, смрт је побеђена, живот вечни људима дарован. Тиме је Исус Христос посведочен као Бог и Син Божји. Сва историја хришћанства у последње две хиљаде година сведочи о томе. Величина Христове жртве, и величина плодова те жртве су неизмериви. Отуда и радост са којом се тај празник дочекује и прославља, такође је неизмерива. Свако људско срце испуњено је радошћу духовном и неизмерном благодарношћу Господу што нам је својим васкрсењем даровао „живот вечни и велику милост“, што нас је својим васкрсењем уверио и у наше васкрсење у „последњи дан“, што се осећамо и што јесмо бесмртна бића, саздана за живот а не за смрт.

Свештенство СПЦ заједно са својим верним народом и ове године дочекаће и прославити Васкрсење Христово у духу православне традиције свечаним богослужењима и литургијом, разним поклонима деци, болесницима, сиромашнима. Па и ми на Косову и Метохији, без обзира на тешке услове у којима се налазимо ево пуне четири године, дочекујемо и прослављамо Васкрсење Христово са пуно радости и наде да ће и наш народ васкрснути као и наше порушене и уништене светиње.

Недавна посета СПЦ Ватикану и сусрет са папом Јованом Павлом Другим, изазвала је опречне реакције у јавности и многе контроверзе… Ваш коментар?

– О самој посети Делегације СПЦ Ватикану и сусретима који су тамо уследили, као и о резултатима те посете обавештени смо само преко јавних медија информисања. Стога нисмо у стању да суштински коментаришемо тај догађај. Ипак, сматрамо да иако је та посета остварена недавно, атмосфера и припреме за њено остварење трају веома дуго. Сви екуменистички сусрети у земљи и у иностранству као што су били у Камбери, Асизију, и где све не, све заједничке молитве на тим сусретима између представника православне цркве и осталих хришћанских и нехришћанских деноминација, постепено су отупљивали осећај границе која се у међусобним сусретима и дијалогу не би смела преступити. Нажалост, многе изјаве и поступци неких представника православних цркава с правом забрињавају и узнемирују православну савест многих, јер граница између праве и неправе вере с дана на дан постаје све нејаснија и невидљивија. Тиме се доводи у питање чистота вере коју смо наследили од светих Апостола и светих Отаца, коју је православна црква као њен једини непоколебиви носилац и чувар, чувала и сачувала до наших дана. Хоћемо ли на овакав начин потврдити себе као следбенике и наследнике светих Отаца? Хоћемо ли нашим потомцима предати ону чисту и непатворену веру коју смо од својих предака наследили као бесцен благо, или ћемо им уместо наслеђеног злата предати безвредне бакаруше. Време ће то ускоро показати.

Неки су посету српских архијереја Ватикану оценили као пут у унијаћење и нови конкордат?

– Мислим да је таква оцена, ма чија била, за сада неоправдана и да представља другу крајност.

Да ли се у тим римским разговорима расправљало о Косову и Метохији?

– Не мислим да су ма каква овоземаљска питања, па и питање Косова и Метохије, тема о којој би сагласност или позитиван став ма које стране у дијалогу ишта допринео „јединству хришћана“ и бољем разумевању „цркава“.

Владика Николај Велимировић говорио је да је Хиландар барометар српског рода. Тај „барометар“ био је против одласка у Ватикан.

– Мисао светог владике Николаја је дивна. Она више изражава његову жељу него стварност. Можда је некада тако и било. Нажалост, одавно већ није тако. То је знао и на себи осетио и сам владика Николај. Светогорски барометар је и данас, као и раније, био много поузданији. На основу већ напред реченога, разумљив је светогорски став по питању одласка у Ватикан.

Због свих ових и оваквих разговора, у којима се – како кажу – меша државни разлог са политичким разлогом, и политички са националним, и национални са верским, све чешће чујемо питање: зашто вера излази из домена приватности?

– Због неверја, маловерја или кривоверја оних који тако говоре. Непознавање своје вере, неприпадање својој Цркви, и живот несагласан са вером, главни су узроци за нападе на веру и Цркву. Не само данас, него кроз сву нашу историју. Црква православна никада није проповедала веру као „приватност“, него увек као заједницу „са свима Светима“. Нечија жеља да се вера сатера унутра у човека, као јединку, или у четири храмовна зида, доказ је истинитости на почетку овог одговора изражене констатације.

Кад већ помињемо промене, и нарочито лоше промене, морам приметити да данас многи отимају храмове и прећутно подржавају насртаје на имовину СПЦ. Чини се то, махом, под плаштом одбране људских права и европске демократије.

– Ово питање у себи садржи тенденцију да се за све наше невоље окриве други, па и за питање црквене имовине, што није исправно. Свима нам је добро познато ко је и када насрнуо на црквену имовину пре шездесетак година, а и ко је пре десет-дванаест година спречио да се та историјска неправда према Цркви исправи. Европа је за много штошта крива, али ипак није за све.

Због тешких прилика у којима живе, косовски Срби углавном прихватају свако решење из Београда као спасоносно. Да ли би се увећањем критичне масе српског корпуса на Косову и Метохији умањила та зависност?

– Срби са Косова и Метохије (а не: косовски Срби), знају и осећају добро све проблеме и невоље кроз које пролазе у последњих пет, шест година. Исто тако, ми који смо остали да живимо овде, знамо да сами нити можемо нити хоћемо да решавамо било које питање Косова и Метохије, а најмање његов коначни статус. Поготову од 5. октобра наовамо. Нама је Београд престоница, не Приштина, нама је Србија држава, а не: Косово, и зато је природно да ми све своје проблеме хоћемо и желимо да решавамо заједно са властима у Београду. У том контексту сасвим је природно што је СНВ Косова и Метохије успоставило добру сарадњу са Координационим центром и господином Небојшом Човићем, иако се понекад можемо не слагати око начина решења неких конкретних проблема. Но, и даље остајемо на својим првобитним позицијама и одлукама да све своје проблеме можемо и морамо решавати и решити у најтешњој сарадњи са Београдом, кога у овом моменту представља Координациони центар и господин Човић.

Колико су данас реалне могућности да Београд и косовски Срби разговорима утичу на финално решење, на будући статус Косова и Метохије?

– Увек је прилика за разговор, али не увек и за договор о било ком питању, па и о питању статуса Косова и Метохије. Разговор увек претходи договору и решењу. Зато је, сходно и иницијативи убијеног премијера Зорана Ђинђића, данас већ реална прилика да разговори о том судбоносном питању почну. Колико ће трајати, то нико не може унапред предвидети. Али, свако одлагање разговора о томе, доводи нас у све неповољније прилике у којима ћемо ипак морати разговарати и решење тражити. Охрабрује нас да Влада Србије на челу са новим премијером господином Живковићем чврсто стоји на становишту да ће се о питању Косова наставити стратегија коју је поставио господин Ђинђић. Свесни смо да тај пут неће бити ни лак ни кратак, али се решење мора тражити. Желимо да у том напорном подухвату буду заступљени како власти из Београда тако и представници Срба са Косова и Метохије. Једни без других не можемо и не смемо доносити никакве коначне одлуке.

Неки посматрачи прилика на Косову и Метохији мисле да посланици коалиције Повратак, када год се не слажу са ставовима Координационог центра, иду код Његове светости патријарха Павла?

– Сигурно је то покушај тражења подршке за своје ставове, а не да би се мишљење Његове светости прихватило и усвојило. То најбоље показује став коалиције Повратак према положеној заклетви пред патријархом на почетку свога мандата. Иако су се свечано заклели да ће јединствено наступати у парламенту Косова и Метохије, независно од партијске припадности појединих чланова, врло често се у даљем раду пројављивало деловање и заузимање ставова по партијској припадности, што је умногоме штетило како угледу тако и интересу српског народа на овим просторима.

Уз митрополита црногорско-приморског Амфилохија и владику жичког Атанасија, били сте Јустинов ученик. Припадате тзв. тврдој струји СПЦ коју овдашњи политичари називају „Три А“. Иза вас је мукотрпан духовнички пут. Сматрају вас за духовника велике снаге и јаке речи за решење косовске кризе. Како видите будућност Косова?

– Проналажење и откривање „тврдих и меких струја“, „јастребова и голубова“ у СПЦ није наш посао. Томе су склони они који у свему виде или желе да виде неке деобе, групашења, сукобе, свуда, па и у СПЦ. Иако смо нас тројица који смо духовна деца оца Јустина, који се трудимо да останемо укорењени на његовој духовној баштини, дешава се да и међу нама има различитих ставова по неким питањима, што сматрамо сасвим природним. Различити ставови још не значе сукобе и деобу, како би то неки хтели да протумаче. О нашој пак вредности, као духовника, није наше да судимо и о томе говоримо. Учиниће то они што долазе после нас, јер „поколења дела суде“.

Косово видим у будућности онакво какво је било и у прошлости. Сви грађани Косова и Метохије који су на овом простору живели вековима у прошлости, имају право да на њему живе и заједнички стварају своју будућност. Никада Косово више неће, не може, и не треба да буде само српско. Али никада Косово, неће, не може и не треба да буде само албанско. Оно мора у целости припадати свим својим житељима. Или га неће бити.

Важите за жестоког противника екуменизма. Сматрате да СПЦ нема шта да тражи у Светском савету цркава. Због оваквог става васељенски патријарх Вартоломеј, својевремено вам је забранио приступ на Свету гору. Да ли и данас мислите да нико не може нарушити углед православља као сам цариградски патријарх Вартоломеј?

– Не бих желео да ме неко сматра противником нечега, макар то био и екуменизам, него поборником за нешто. У овом случају поборником за чистоту свете православне вере, онакве какву су нам је предали Свети оци и Васељенски сабори. Борећи се и ревнујући за нешто, човек самим тим се бори против свега што стоји насупрот ономе за шта се бори. Света гора је у јурисдикцији васељенског патријарха и он има власт да пусти или не пусти тамо кога хоће. Утешно је, ипак, што се његова забрана не протеже и на царство небеско. За тамо се неко други пита. Православни, ма шта по положају и чину били, не могу шкодити или нарушити углед православљу, до само себи. Јер, светост и углед православља имају друге изворе и друге основе, вечно живог Господа Исуса Христа који је темељ и глава Цркве православне.

Мислите ли да је парламентарна монархија спасоносно српско решење?

– Имајући у виду шта смо изгубили, доживели и пропатили под председницима у последњих 60 година, заиста сматрам да је наш пут у бољу будућност у повезивању насилно покиданих историјских нити после Другог светског рата, дакле у успостављању парламентарне монархије са краљем на челу државе. Он би био гаранција народног јединства, заштитник уставности. Али, он не би владао. Постојао би парламент, влада, институције демократски изабране. Влада би се природно мењала на изборима, странке би се бориле својим програмима и власт би добијала она која има бољи програм. То би било оно што имају толике краљевине у Европи као Енглеска, Шпанија, Белгија, Холандија, Шведска, Норвешка…

НАЂА АНДРЕЈЕВИЋ, НИН 24.04.