Подсећање: Злочин равнодушности

ГЛАСНИК КиМ број 109, 10. мај 2002. године

„Грачанице кад бар не би била од камена…“

Кога данас питати шта да раде косовски Срби? Европу? Читав свет? Домаћу бившу и садашњу власт? Од кога захтевати (не, ништа спектакуларно), само толико да препозна и идентификује неправду, нељудскост и недело? Како у овом страшном историјском периоду, кад се Срби болно суочавају са оптужбама за злочине које су над другима чинили у њихово име, када им у том суочавању нико, ни медији ни политичари нису од користи, када нема одговора на чувено питање „а зашто се не суди и коловођама злочина других националности“ , како дакле, у таквом часу, оставити Косово и тамошње Србе да страдају у новој голготи. Како гледати како их некажњено убијају по њивама, на кућним праговима, како им скрнаве светиње, како им се ругају и како свет мирно гледа све то?

Неправда која се данас свакога дана чини косовским Србима често ме толико морално паралише да данима не успевам да повратим ни трунку вере и наде да ће се праведност икада појавити као мера свих вредности на светској политичкој сцени. Опростите на сметњи, али, Косово не могу да преболим. А ћутање Европе и света према тој нашој трагедији озбиљно доводи у питање све цивилизацијске постулате и норме.

Чему борба за истину и правду, ако су истина и правда толико селективне категорије? Збиља спадам у оне који сматрају да се свако мора о своме јаду забавити, и са својим отпадом раскрстити, али празно и тупо одјекује та прича о чишћењу у свом дворишту, ако су депоније у туђем већ толико нарасле да загађују не само околину, већ се њихов воњ шири планетарно. Зар се опет обраћамо Јевропи-тиранки, док нам дух мори отров и гнев. „Тиран нас гази, срамоти жене, усева наших отима плод/пресуди силна дал живет може у таквом игу несрећни род /Изгинућемо… „Па изгините“, подсмеха твога горди је збор…“, тако је „Јевропи“ певао Ђура Јакшић. Зар се историја до те мере понавља. Зар Еропа за Србију има само штап и по коју хибридну, клонирану шаргарепу? Господин Ибрахим Ругова у петак, дакле, данас, сведочи у Хагу против Милошевића. И то је у реду.

Али одакле данас долази господин Ругова, шта гледа на Косову и о чему ћути, са ким политички сарађује? Огорчење које имам у овом тренутку, није базирано на крупним чињеницама које сви знамо о томе да ниједан злочин над Србима од доласка КФОР није расветљен, укључујући масакр у селу Старо Грацко када је на њиви убијено а потом комбајном прегажено 11 жетелаца, а што је као епилог имало само то, да породице масакрираних о задушницама на оскрнављена гробља својих убијених синова, браће и мужева могу само под пратњом КФОР јер им се прети ликвидацијом. Огорчење које испољавам у овом тексту изазвано је једном наизглед мање стравичном, али једном у низу нељудских, понижавајућих, а надасве симболичних вести које нам пред Ускрс стижу са Косова. Не, не помиње се у тим вестима Осама бин Ладен.

Једна у низу тих предускршњих вести са Косова гласи да је Србима у селу Суво Грло код Истока, од стране комшија Албанаца, ускраћено коришћење једне пољанице на којој су се сваке године, на Ускрс, окупљали и прослављали тај највећи хришћански празник. На тој пољаници у подножју Мокре Горе, Срби су се окупљали да ожале своје мртве на дан највеће радости. Од скора, и ту пољаницу узурпирао је један грађанин Косова албанске националности и почео да гради кућу, мада је пољаница црквено имање. КФОР се у овом спору ставио на страну грађанина који гради кућу на црквеном имању, са образложењем да он има потврду из катастарских књига коју су му издале нове власти у Србици. Црква и тамошњи Срби нису имали да показу папире, јер су све земљишне књиге остале у општинској управи, после повлачења југословенских снага безбедности.

Епархија рашко-призренска упозорава да је овај случај само један од стотину. Нећу поставити питање шта би било и ко би све реаговао да је ситуација обрнута, знам да то питање не води ничему, знам да оно само распирује мржњу и води распламсавању сукоба, али, то питање ипак лебди у ваздуху у оној мери у којој га са јецајем и неописивим болом изриче страдални народ на Косову. Како је могуће да злочин и казна зависе од нације, и како је могуће да они који се највећма залажу да се сви злочинци приведу правди, упорно ћуте над судбином Косова и косовских Срба придружујући се тако ћутању оних који не чисте у свом дворишту, али о комшијином смећу редовно информишу заинтересовану јавност?

Извињавам се на властитој ускогрудости и испољеним назадним осећањима, и истовремено молим упућене да ме просвете и објасне ми како је све ово могуће и ко је овде луд?

Грачаница, међутим, јесте од камена и на небеса је не можемо вазнети. Ни Грачаницу, ни Сопоћане, ни Пећку Патријаршију, ни белу Самодрежу цркву у којој је кнез Лазар војску причестио. Па шта да радимо онда са свим тим благом од камена? Да га продамо у бесцење, на тендер, да га препустимо каменолому, да Србе са Косова у манастире живе узидамо и тако се курталишемо беде? Или да се стидимо већ сада сви заједно, као што ћемо се стидети кад историја једном напише истину о нама. Ко смо и какви смо били.

 

ДАНАС,
Наташа Б. Одаловић