Рајица М: Похвала љубави

Бог ме воли непролазно! Спознање ове истине човеку даје крила, одрешује га с ланца зависности од света и ослобађа га за живот у Христовој слободи. До ове спознаје стиже се мукотрпним путем страдања, неразумевања, прогона, подсмеха, чак и светске лудости, поприлично високом ценом за сваког човека. Али кад се до ње стигне добитак је кудикамо већи од плаћене цене. Љубав Божија се усељава у човека, човек постаје носилац Љубави Божије, сасвим му је свеједно шта му доноси данашњи дан а шта спрема наредна ноћ, знајући да га од ове Љубави не може нико раставити, једино он сам. Зато помно стражи над свим својим мислима и делима, не дозвољавајући да га било која непромишљеност удаљи од Љубави Божије.

Припавши Љубави Божијој човек се напаја радошћу која му је испуњавала дух у време првог детињства кад је Љубављу био привезан за мајчине груди. Ова Љубав мења човека, умекшава га и оспособљава да воли друге људе не гледајући ко је ко. Уз то, она му даје способност праштања свима онима који су се о њега огрешили, указујући му на прст Божији у сваком људском делу. Наша судбина у овом пролазном животу збир је исправних или неисправних воља, дела и одлука наших предходника, очева, дедова, прадедова и даље. Ми нисмо власни над својом судбином у том смислу да можемо да је мењамо изван Бога, али смо зато власни над својим делима која можемо чинити по вољи Божијој, односно по Речи Божијој и заповести Божијој, или по својој неретко и богопротивној вољи.

Готово свака младост протиче као набујала, немирна река страсти која уме да се помути и излије изван свога корита чиме наноси штету и земљи коју претвара у кал и себи која се у калу ваља. Сав људски пут на земљи пут је тражења изгубљене прве Љубави, „сети се прве Љубави сети где си пао“ каже Свети Јован Богослов и сваки човек у својој младости тражи своју прву Љубав. После многих младалачких трагања и лутања човек сазнаје да прва Љубав није ни у жени ни у мајци него у Оцу Небеском а да се до ње стиже вером у Његовог Сина Господа Исуса Христа. Они који су до овог сазнања Богом приведени деле се на две групе које различитим Божијим Путевима стижу до Бога. Једни ступају на ређи и ужи пут безбрачности, са ког све своје мисли и дела приносе у славу Божију. Други остају на ширем путу боготражења кроз брак и породицу. И један и други пут боготражења и богопримања у ово наше време бивају ометани од стране непријатеља. Али Љубав Божија чуда чини и зато се враћам Љубави.

Љубав мајке према детету вишеструко превазилази све видове земаљских Љубави јер је њен корен у Богу. Мајка воли дете Божанском Љубављу Духом Истине и подиже га Божанским силама које од Бога добија на основу извршене заповести која каже „рађајте се и множите“. Рађањем деце мајка, чак и кад је грешна, бива прочишћена од учињених грехова и болести, и због тога је, рађање и побожно подизање деце за сваку жену, и умну и просту, најсигурнији пут до спасења душе које је у Сину Божијем, Господу Исусу Христу. За најнормалнији развој детета, уз принцип неограничене материнске љубави која може да занесе до слабости, неопходан је и отац, који у дечији свет уноси неопходни принцип закона. Дужност мајке је да њено дете буде вољено а дужност оца да усмерава и ограничава мајку и не дозволи детету да изврши злоуопoтребу љубави и оде у прекомерну привезаност и размаженост. „Страх Господњи почетак мудрости“ а отац је принцип праведне строгости која добро дело награђује а зло кажњава симболичним казнама, корисним за изградњу дечије личности. Од малих ногу дете се мора одговорно пред Богом постављати на прави Пут Живота и Истине, пут остваривања личности кроз савршену личност праведног и безгрешног Сина Божијег Господа Исуса Христа, јер само личност може да се уздигне до Љубави Божије, јер је за Љубав потребан други.

У данашње дане популарна контрола рађања није ништа друго него људско-сатанска контрола Бога и Божијег света и живота у свету. Незапослености и беди коју владари овог мрачног света из дана у дан увећавају и којом море већинске становнике планете, директан је узрок неВера и неЉубав. Хришћани се у тој мери удаљише од Љубави Божије која је у Сину Божијем Христу Исусу да се повратише у каљугу паганства и изједначише са многобошцима и безбожницима. Раскидоше Христово тело поделивши се на скупоцену елиту и безвредну руљу. Путем изокренуте науке, контролори моћи потиснуше Божију вољу из послова света и срдаца и умова људи, па није никакво чудо што многи људи полудеше, све мислећи да су мудри. Човек у тој мери поче да живи по својој и сатанској грешној вољи и по жељама да данас имамо ситуацију, да мушко не жели да буде мушко, женско не жели да буде женско, или жели да буде мало мушко, мало женско.

Породица се руши спољним ветровима и пада унутрашњом дисхармонијом нарушеном под налетом тих спољних ветрова непријатеља брака и породице а тиме и човека. Безбрачно рађање постаде модни тренд, многе мајке на обезбоженом западу, рађају децу без очева, одбацивши Љубав и поштовање према мушкој правди и заштити, оличењу Божије правде и заштите. Позвавши се на своју непостојећу снагу, проистеклу из добро осмишљене и изрекламиране мушко-женске равноправности, многе жене одступише од јединог Божијег Пута, који се, ево данас и нама у Србији, милом или силом намеће као пут без алтернативе. Ако овом путу лажи и мрзости без алтернативе у безличности евроропске уније не можемо да станемо насупрот бројем, можемо Христовом Истином и Љубављу. Ако смо неприродном поделом на елиту и народ изгубили снагу националног јединства па немамо снаге да укочимо кола на низбрдици, дужни смо да макар појединачним гласовима сведочимо шта нам се спрема и шта нас чека у тој евроропској унији. Љубав Божија не дозвољава нам да се предамо сатанско-светској мрзости, или да умукнемо страхом затечени. Савршена Љубав изгони сваки страх, Јеванђељска Истина побеђује сваку филозофску лаж а штит вере одбија сваку стрелу нечастивога. Ево вечерас објави РТС да се на Народној Скупштини бивше државе Србије вијори барјак евроропске уније. Нема опозиције да зове на улице због издаје већинске народне воље и пре њене провере на референдуму. Не чују се ни црквена звона да звоне на узбуну, све је мирно као да је у најбољем реду. Постасмо ли сви ми бивши или међу нама још увек има оних који јесу. Богу хвала, има и биће и сад и увек и у векове векова. АМИН:

Ову малу похвалу Љубави написах у част онога, најређег међу нама, који се посвећен непролазној Љубави Божијој, верним животом, делима вере и трпљењем до Љубави уздиже, да међу нама смирено у Љубави ходи, Преосвећеног Владике Христоносног, Духовног оца страдалног народа Србског Артемија, који храбро ступа Заветним Путем, ни за трен не поклекнувши пред мрзошћу света.

На многаја љета! Преосвећени Владико!

Молим Ваш Свети благослов и шаљем Вам једну аутобиографску песму.

УСИНИХ СЕ У ЉУБАВИ

Кад ме патња страшна сколи
Не из ока слана сузо
Бог ме воли, огњем соли
Јер сам живот свој омрзо.

Нек крв шикне пече рана
Ти не кани сузо слана
Зар да жалиш глину мртву
Бог ме воли, огњем соли
Моју прву чисту жртву.

Јуче грешни и губави
Крст свој смерно данас носим
Усиних се у Љубави
Па сад смрти злој пркосим.